Već deset godina Hrvati ne znaju za uspeh na većem takmičenju. Reprezentacija koja je po raspadu SFRJ i uz embargo za SRJ predstavljala najveću pretnju za drim tim, osvojila je četiri medalje u periodu od 1992-1995. Bronza u Atini i silazak sa trećeg stepenika u momentu kada su se na prvi popeli "plavi" simbolično je i označio odlazak sa scene jedne generacije i najavio sada već sušnu deceniju. Posle godina lutanja Hrvatska ima mladog ali veoma ozbiljnog selektora (Spahija) i grupu igrača koji danas zaista predstavljaju najbolje što Hrvatska u ovoj igri ima. Pripremne utakmice pokazale su da Girček i Planinić predstavljaju ozbiljan tandem, ali da najbolji igrač tog tima Vujčić iz nekog razloga ne može da pruži 100 posto svojih mogućnosti. Spahija je pokrio svaku poziciju sa po dva ili čak tri kvalitetna igrača, ali ostaje najteži zadatak - uklopiti ih u tim koji donosi rezultat.

27. 09. 2005.
Zoran Radović: "Ćosić – najbolji čovek na svetu!”

Zoran Radović -Atina, 1987. godina, Bronzana medalja
Trener naše reprezentacije bio je legendarni Krešimir Ćosić, a pomagao mu je Zoran Moka Slavnić. Imali smo ubitačno jak tim sa Draženom Petrovićem i iskusnim Ratkom Radovanovićem, a u ekipi su bili tada vrlo talentovani Vlade Divac, Žarko Paspalj, Saša Đorđević, Dino Rađa i Toni Kukoč. Sticajem okolnosti poslednjih desetak dana priprema obavili smo u Dubrovniku kako bi se prilagodili na velike vrućine koje su nas očekivale u Atini, međutim umesto utvrđivanja forme mi smo odigrali 4-5 pripremnih utakmica sa Univerzitetom Notr Dejm koji je predvodio sjajni plejmejker Dejvid Rivers. Ta priča sa Dubrovnikom ispostavila se kao totalno pogrešna.

26. 09. 2005.
www.dupla_kruna.gr

Pitao sam se godinama kako izgleda biti istovremeno najbolji i u fudbalu i u košarci i koja bi to zemlja mogla sebi da priušti. I kada malo bolje razmislite i pogledate unazad, doći ćete do zaključka da je samo jedna država sve ove decenije kvarila ujedinjenje dve krune. Naravno S(F)RJ. Međutim, otkako samo Sao Tome i Principe ima duže ime od naše zemlje, postali smo otvoreniji prema svetu i dozvoljavamo mu ono što do sada praktično nikada nismo. U fudbalu smo uvek bili širokog srca, naročito poslednjih par godina, ali nikako da stasa ta dugo najavljivana generacija azerbejdžanskih košarkaša.

piše Zoran Panjković