www.sva_moja_zlata.com/drugi_deo

Znao sam šta se sprema “plavima” i nemoćno posmatrao šta će se desiti. Meni, sprečenom iz ideološko-političkih razloga pridružili su se i povređeni Stojaković i Obradović. Potreban i dovoljan uslov da ne maznemo zlato bili su ispunjeni. Ispostavilo se da su Italijani bili prejaki.

Od olimpijskih igara, samo je akreditovanje za tako nešto, veći spektakl. Za elektronske medije u FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG, još od antičkih igara, odgovorna je fantomska organizacija pod imenom JRT. Sad da vas ne zamaram njihovom strukturom, istorijatom, “običajima” i tradicijom, tek doći do akreditacije preko njih je teoretski i praktično nemoguće. Sve u svemu hvala im, jer bih da sam otišao u Sidnej, propustio značajno bolje zezanje u Beogradu, rane jeseni 2000. godine. A Sidnej ? Uh, loše smo prošli…

Turska 2001. godine bila je lepo iskustvo i imala je sve karakteristike mediteransko-orijentalne promenade. Od vrele Antalije i improvizovane sale lišene klimatizacije, pa do monumentalnog Abdi Ipekčija, sve je bilo na svom mestu i pehar se ponovo vratio kući. Slavlje u jednom noćnom klubu uveličala je i Nives Celzijus. Znao sam, svakako, i za bolje proslave (vidi prošli broj).

U Indijanapolisu sam počeo da kapiram one demagoge, koji tvrde da je lakše osvojiti titulu nego je odbraniti. Bilo je to verovatno najteže i najuzbudljivije takmičenje otkako postoje obruči u Srbiji. Ovo takmičenje ostaće mi upamćeno po nekoliko stvari. Pre svega, bio sam svedok istorijskog poraza Amera od Argentine, prvog otkako za SAD nastupa NBA selekcija. Tekmu sam gledao sa nekoliko naših igrača, koji su sa nevericom posmatrali kako Djinobili i ekipa brutalno raskida sa košarkaškom prošlošću. Zbog pobede Argentine nad SAD, u četvrtfinalu su „plavi“ morali na Amerikance. Sećam se da je Marko Jarić, aplaudirajući Argentincima spontano rekao „Jao, ljudi, mi sutra igramo sa Amerima“.

Tamo gde su stali Maradonini zemljaci, nastavili su „naši“. Jarić je dao do znanja Andre Mileru šta ga čeka u Klipersima, Gurović je i bez „Dražine pomoći“ besomučno tukao „trojke“, Divac i Bodiroga su prosto bili „Divac i Bodiroga“, a tek ostali... Finale sam gledao sa svojim starim prijateljima, koje su „brze pruge“ i „švedski socijalizam“, davno odvele na druge meridijane i paralele. U takvom snažnom emotivnom ambijentu, u „Conseco“ dvorani, koja je bila prepuna sličnih „slučajeva“, zlato nije moglo da izmakne.

Švedska i Atina su prošle bez mene i nekako mimo mene. Sada sam tu, „Arenu“ vidim sa terase, osećam da je prijatna nedelja pred nama...