 |
Dnevnikov dodatak
|
 |
8. septembar 2005.
www.nestrpljenje.com/retro
Ne sećam se kakva je bila atmosfera u gradu pred neka velika sportska takmičenja iz prostog razloga što Beograd dugo nije bio centar kvalitetnog sportskog zezanja. Ne računam posete fudbalske elite Topčiderskom brdu, kada su najmoćniji klubovi u različitom raspoloženju napuštali stadione „večitih rivala“. Prvi pravi doživljaj koga se sećam, bilo je, baš kao i ovaj put, Evropsko prvenstvo u basketu u hali „Pionir“, 1975. godine.
Piše Zoran Panjković
Singl Borisa Bizetića o „svakoj baki i deki“, inače dobro informisanima o tome šta sve može Zeka Peka, nisam posedovao. Čini mi se da mi se nekako baš u to vreme pokvario „manđa disko“, gramofon u koji su se ubacivale samo singlice. Apsolutno nijedne utakmice se ne sećam, jer nijedna ugledna firma koja je proizvodila prigodne albume sa samolepljivim sličicama nije ni pokušala da animira petogodišnjeg klinca i njemu slične vršnjake, koji su ruku na srce više voleli fudbal. Znam da smo „uboli“ zlato, da su se Kića i Moka iživljavali (ne baš tako kao u Belgiji dve godine kasnije), da je Ćosa bio spektakularan pod obručima i da je „Pionir“ bio pun.
E, sledeće godine se već dobro sećam, jer se završnica Evropskog prvenstva u fudbalu (PEF) igrala u Beogradu i Zagrebu. Moderan, kao i godinu dana ranije, među prvima sam posedovao belu majicu na kojoj je bila karikatura igrača u akciji i logičan brend, PEF 1976. „Manđa disko“ su u međuvremenu popravili, ali sada je već moj oformljeni ukus rekao „NE“ Borisu Bizetiću i numeri „Plavi, napred Plavi, Jugoslavija“. Više mi se dopadala Runjićeva „Skalinada“, baš kao i Peleu par godina kasnije, kada je čuvši svog saigrača Dimtrijevića, kako je zviždi u svlačionici, odlučio da ta pesma postane himna tada popularnog američkog kluba, „Kosmosa“.
Prva tekma, protiv Nemaca, ostala mi je urezana, jer sam na vreme uspeo da shvatim da su i porazi sastavni deo života. Čini mi se da su se Džaja i Popivoda potrudili da SFRJ bude u kompletnom transu, a Diter Miler, da mu majka postane najpominjanija osoba te večeri u svih 6 federalnih jedinica, sa sve dva SAP-a. Još uvek pamtim, scene iz Dnevnika u kojima narod očajan napušta „Marakanu“. Bilo je dirljivo, nema šta...
U zrelim dečjim godinama dočekao sam „BAPS“, odnosno Svetsko prvenstvo u boksu, naravno domaćin, moj rodni grad. Međutim, sudbina je htela da baš tokom šampionata odem na tzv „rekreativnu nastavu“ u daleki Umag. Nisam ni stigao da se oporavim od šoka kada su „Crvene brigade“ ubile Alda Mora, a prvenstvo je već počelo. Uspeli smo nekako tih dana da u žešćoj konspiraciji posećujemo TV salon u hotelu i gledamo kako se naši „makljaju“. Ako se ne varam šestoricu smo imali u finalu, ali smo „prsli“ svih šest puta, Šaćirović, Rusevski, Perunović, Tadija Kačar, Ristić (možda) i legendarni Vujković, koji je ceo meč bežao po ringu od „suludog Kubanca“, Teofila Stivensona i na kraju izgubio na poene. Ipak, bilo nam je zabavno i jedva smo se suzdržali da ovako stečeno „znanje“ iz „plemenite veštine“, ne primenimo između sebe.
Od tada Beograd nije bio domaćin tako grandioznih sportskih svetkovina. Uz svo poštovanje prema „majstorima celuloidne loptice iz zemlje izlazećeg Sunca“ i predsedniku Organizacionog odbora, nikada održanog BEST-a , Momiru Bulatoviću, svetsko prvenstvo u stonom tenisu ne bi privuklo takvu pažnju kao događaji koje sam prethodno pomenuo. Sada čekamo Eurobasket, i Beograd i mi. Iako smo u međuvremenu porasli, a i grad se izmenio, čini mi se da sa istim onim klinačkim nestrpljenjem čekamo da zezanje počne.
[Pošaljite komentar]
[Postojeći komentari (3)]
26. septembar 2005.
www.dupla_kruna.gr
Pitao sam se godinama kako izgleda biti istovremeno najbolji i u fudbalu i u košarci i koja bi to zemlja mogla sebi da priušti. I kada malo bolje razmislite i pogledate unazad, doći ćete do zaključka da je samo jedna država sve ove decenije kvarila ujedinjenje dve krune. Naravno S(F)RJ. Međutim, otkako samo Sao Tome i Principe ima duže ime od naše zemlje, postali smo otvoreniji prema svetu i dozvoljavamo mu ono što do sada praktično nikada nismo. U fudbalu smo uvek bili širokog srca, naročito poslednjih par godina, ali nikako da stasa ta dugo najavljivana generacija azerbejdžanskih košarkaša.
piše Zoran Panjković
25. septembar 2005.
www.sećam_se.com
Kada su naši u utorak ispali ili šta već uradili, u trenucima kada sam se vraćao k sebi i pokušavao da prihvatim zlu istinu da „plavih“ neće biti u „Areni“, jednom prijatelju sam rekao: „Videćeš kad u finalu budu igrali Nemačka i Grčka“. Od tog tzv vidovnjaštva tipa „Javlja mi se“, nikada „belu banku“ nisam dobio. Kapiram da sam kojim slučajem uložio neki novac na prognozu finalista pre šampionata, Bugari bi uz zvuk sirene u finalu slavili protiv Letonaca.
piše Zoran Panjković
24. septembar 2005.
www.lamonika.com
Svakakvih sam se sudijskih krađa nagledao u životu. Pljačkali su mnogi nemilice i Zvezdu i Partizan, o reprezentaciji da i ne govorimo, ali onakvo suđenje u korist Španaca, nisam video otkako sam počeo da razlikujem pravdu od nepravde.
piše Zoran Panjković
23. septembar 2005.
www.frustracija.com/realno
Prijatno je boraviti u "Beogradskoj Areni". Već sam i ranije pričao i pisao, kao da ulaziš u drugu državu. Odmah ispred Arene, sreo sam Bodirogu. Znate, to je onaj momak, što ga nema po Svetovima i Skandalima, nije baš sklon ni tetovažama ni pirsingu, uglavnom rešava utakmice kada mu se doda lopta, nema baš običaj da se bije sa saigračima, imun je na splavove i sluša Berija Uajta.
piše Zoran Panjković
21. septembar 2005.
www.katarza.com
Za razliku od Kosovskog boja, gde bi na talasu mitomanije posle dvanaeste flaše i mogao da pretvoriš lokalni poraz u globalnu pobedu, u ovom slučaju, situacija je dramatično drugačija.. Ovo je poraz sa velikim "Z", a o "P" da i ne govorimo.
Piše Zoran Panjković
20. septembar 2005.
www.tenzija.com/raste
Pripadnici bar četiri evropske nacije nalaze se već u Beogradu, ili su na putu ka njemu. Slovenci su tu, takoreći domaći, Rusi dolaze, logično, iz Rusije, sa njima i prethodnica iz Vršca. Podgorički Litvanci dočekaće do četvrtka sunarodnike iz otadžbine, baš kao i vojvodjanski Španci braću iz Španije.
piše Zoran Panjković
18. septembar 2005.
I pse ubijaju, zar ne ?
Volim Brižit Bardo i izuzetno cenim njen minuli i aktuelni rad. Imam sve njene diskove, pogledao sam gotovo sve njene filmove, a pre mesec dana sam kupio i njen DVD. Kakve veze ima Bardo sa prvenstvom Evrope u košarci ? Pa, ima...
piše Zoran Panjković
17. septembar 2005.
www.minus19.com/poslednja_opomena
Теško je bilo šta pisati na „minus 19“. Nije vreme ni za zezanje tipa „Nisam bio u Novom Sadu, pa su pukli“. Bilo je to sumorno veče našeg basketa, nadam se i poslednje. Zemlja košarke ne bi trebalo baš na taj način da iskazuje dobrodošlicu.
piše Zoran Panjković
16. septembar 2005.
www.sva_moja_zlata.com/drugi_deo
Kad su dečko sa ešarpom i njegov bucmasti partijski drug upali na 5. sprat Doma omladine početkom aprila 1999. bilo je jasno da me Francuska sa sve evropskim prvenstvom toga leta neće videti. Čak i da je Marti Ahtisari ranije “ugovorio” Kumanovo, situacija bi bila ista.
piše: Zoran Panjković
12. septembar 2005.
www.sva_moja_zlata.com/prvi_deo
Možda jesam maler za Aleksa Fergusona, jer su sve utakmice Mančester junajteda, kojima sam prisustvovao, završile pogubno po ekipu sa Old Traforda, ali sam za naše basketaše do sada bio čista “talija”. Dakle ovako...
Piše: Zoran Panjković |
 |
 |
Sećanja na medalje |
|
27. 09. 2005.
Zoran Radović: "Ćosić – najbolji čovek na svetu!”
Zoran Radović -Atina, 1987. godina, Bronzana medalja
Trener naše reprezentacije bio je legendarni Krešimir Ćosić, a pomagao mu je Zoran Moka Slavnić. Imali smo ubitačno jak tim sa Draženom Petrovićem i iskusnim Ratkom Radovanovićem, a u ekipi su bili tada vrlo talentovani Vlade Divac, Žarko Paspalj, Saša Đorđević, Dino Rađa i Toni Kukoč. Sticajem okolnosti poslednjih desetak dana priprema obavili smo u Dubrovniku kako bi se prilagodili na velike vrućine koje su nas očekivale u Atini, međutim umesto utvrđivanja forme mi smo odigrali 4-5 pripremnih utakmica sa Univerzitetom Notr Dejm koji je predvodio sjajni plejmejker Dejvid Rivers. Ta priča sa Dubrovnikom ispostavila se kao totalno pogrešna. |
|
|
Dnevnikov dodatak |
|
26. 09. 2005.
www.dupla_kruna.gr
Pitao sam se godinama kako izgleda biti istovremeno najbolji i u fudbalu i u košarci i koja bi to zemlja mogla sebi da priušti. I kada malo bolje razmislite i pogledate unazad, doći ćete do zaključka da je samo jedna država sve ove decenije kvarila ujedinjenje dve krune. Naravno S(F)RJ. Međutim, otkako samo Sao Tome i Principe ima duže ime od naše zemlje, postali smo otvoreniji prema svetu i dozvoljavamo mu ono što do sada praktično nikada nismo. U fudbalu smo uvek bili širokog srca, naročito poslednjih par godina, ali nikako da stasa ta dugo najavljivana generacija azerbejdžanskih košarkaša.
piše Zoran Panjković |
|
|
