B92 Drim tim: Đentile, Ramos ili Tiram?

Ovoga puta, u čast Evropskog prvenstva, jednog od dva najveća događaja u svetu fudbala, odlučili smo da zajedno sa vama izaberemo najboljih jedanaest igrača koji su u prethodnih 56 godina pisali istoriju Starog kontinenta.

Onih koji su majstorstvom obradovali svoju zemlju,učinili desetine miliona ljudi ponosnim i našli svoje mesto među velikanima najvažnije sporedne stvari na svetu.

Šampionat u Francuskoj 15. je u istoriji takmičenja u organizaciji Evropske fudbalske unije (UEFA), prvo na kome gledamo 24 nacionalna tima, a simbolično je da je prvi završni turnir najboljih selekcija Evrope održan upravo u zemlji vina i sira 1960. godine.

Vaš i naš tim 'igraće' u formaciji 3-4-3, pošto smo odlučili da na uštrb zadnje linije tima damo malo više prostora svima onima koji su svojim umećem rešavali one najveće utakmice.

Posle detaljne analize gotovo stotinu kandidata, kroz njihov učinak na Evropskim prvenstvima, jedino što je preostalo jeste da od 33 trojice velikana izaberemo onih jedanaest najboljih.

Gadafi

Getty Images

Bio je član jedne od najboljih defanzivnih četvorki u istoriji fudbala, u kojoj su mu društvo pravili Dino Zof, Antonio Kabrini i Gaetano Skirea. Bio je jedan od najgrubljih i najčvršćih fudbalera u istoriji. Beskompromisan, snažan, agresivan, nezamenjiv – Klaudio Đentile.

Rođen je 27. septembra 1953. godine u Tripoliju, glavnom gradu bivše italijanske kolonije Libije, pa i nije teško zaključiti zbog čega je dobio nadimak Gadafi.

Posle stasavanja u nekolicini niželigaša, preko Arone i Varezea stigao je do dresa slavnog Juventusa. Nije mu dugo bilo potrebno da stekne svetsku slavu, osvojivši šest titula, dva Kupa, kao i Kup UEFA i Kup pobednika kupova, sa Starom damom, ali je njemu jednako važno bilo da se nađe u nacionalnom timu 'Azura'.

Usled strahovite konkurencije, koja je oduvek vladala u odbrani Italije, šansu da se pokaže na najvećoj sceni dobija na Svetskom prvenstvu u Argentini 1978, tri godine posle debija za A selekciju. Osim stava, ono što ga je činilo posebnim jeste i mogućnost da bez ikakvih problema pokriva i poziciju centralnog defanzivca, štopera, ali i levog beka. Uprkos tome što nije voleo kada su ga treneri i selektori stavljali u srce odbrane, to se u njegovim partijama nije moglo primetiti.

Iako je bio visok 'samo' 178 centimetara, sa velikim uspehom čuvao je veće i snažnije od sebe, a već na početku karijere u prvi plan su iskakale njegova požrtvovanost, čvrstina i nebiranje sredstava da se stigne do lopte po svaku cenu.

Sve u svemu, nije postojala mogućnost da i lopta i vi nastavite put ka golu kada se on nađe na putu, a iako je imao takav stav na terenu, zanimljivo je da je tokom celokupne karijere zaradio samo jedno isključenje, i to posle drugog žutog kartona.

Kakvog univerzalca ima prvi je primetio selektor Enco Bearcot, koji je usled povrede Maura Belugija bio prinuđen da stavi Klaudija da čuva Marija Kempesa. Frustriranost čuvenog 'El Matadora' bila je vidljiva posle svakog napada, pošto prosto nije imao rešenja za prgavog 'žabara',

Beta/AP

Posle položenog 'diplomskog' protiv Dijega, usledio je novi specijalni zadatak – sačuvati Zika. Rezultat je bio isti, frustrirani 'Beli Pele' i pobeda Italijana (3:2), za prolaz u polufinale. Zbog parnih žutih kartona propustio je susret sa Poljacima (2:0), ali se vratio da zablista u velikom finalu protiv Zapadne Nemačke (3:1).

Po drugi put se našao u najboljem timu sveta, što dodatno dobija na težini kada se zna kakve su bekova tada, pre svih, Južnoamerikanci imali. Ali, dileme nije bilo, a verovatno bi im ni Klaudio ne bi prećutao da je bilo drugačije.

Dve godine ranije igrao je na svom prvom i jedinom Evropskom prvenstvu, pred svojim sunarodnicima 1980. godine. Spomenuta četvorka sa početka teksta primila je svega jedan gol, ali je on bio dovoljan da ostanu bez medalje, pošto su Čehoslovaci posle penala stigli to trećeg mesta.

Ponovo se našao u društvu najboljih, tako dodatno zacementiravši svoje mesto u fudbalskoj istoriji. Kažu da mu je pristup igri na terenu i van njega bio isti, nije pravio razliku da li igra sa sinovima u dvorištu ili pred nekoliko desetina hiljada ljudi na najvećim svetskim stadionima. Klizao je s dve, s leđa, oštro, grubo... Muški, ali uvek na loptu... Dobro, možda bi vam posle zario nokte u ruku, kada bi vam pomagao da ustanete...

El Comanche

Getty Images

Fudbal se umnogome promenio, što možete uvideti i samim čitanjem tekstova o našem drim timu. Shodno tome, sve je manje onih koji imaju sve karakteristike velikana ove igre, velikana koji su tokom decenija oblikovali pozicije na kojima su nastupali i postvaljali standarde, ulazivši u legendu na onim najvećim takmičenjima. Rekli smo da ih je sve manje, ali ne i da ih nema – Serhio Ramos Garsija.

Fudbalsko obrazovanje stekao je u rodnoj Sevilji, gde je rođen 30. marta 1986. godine. Čuvena škola kluba iz Andaluzije najpre je postala poznata po odličnim ofanzivcima, ali se to dijametralno promenilo pojavom Serhija.

Prvi deo svoje karijere proveo je na poziciji desnog beka, pre svega zbog izuzetne brzine i tehnički mogućnosti, da bi kako je sazrevao stekao mogućnost da igra i u samom centru odbrane, ali čak i na pozicijama u veznom redu, gde ga je Karlo Ančeloti koristio.

Ceo svet je nedugo zatim počeo da priča o 'strašnom' desnom beku, a nije prošlo previše vremena pre nego što ga je Florentino Peres doveo u madridski Real, odnosno pre nego što se našao u nacionalnom timu Španije, kao najmlađi debitant u njenoj istoriji. Pored toga što je bio besprekoran u defanzivi, njegovi prodori po desnoj strani donosili su konstantnu opasnost po mrežu protivnika, dok je već u ranom delu karijere postao poznat po sjajnom odrazu i fantastičnoj igri glavom.

Pritisak koji se gomilao godinama, decenijama došao je u fokus pred EURO u Austriji i Švajcarskoj 2008. godine, kada se očekivalo da 'Crvena furija' napokon razbije prokletstvo na velikim takmičenjima dugo gotovo pola veka.

Došlo je do smene generacija, Ramos je zauzeo mesto Mičela Salgada, koji se povukao iz državnog tima, i zajedno sa Karlosom Marćenom, Karlesom Pujolom i Joanom Kapdeviljom činio bedem ispred gola Ikera Kasiljasa. Propustio je samo meč u grupi protiv Grčke, a posebno impresivna bila su njegova izadanja u nokaut fazi.

Bio je neprelazan za Antonia Kasana i Đanluku Zambrotu (4:2 penali), potom i za Jurija Žirkova i Andreja Aršavina (3:0), da bi ga u velikom finalu protiv Nemaca bilo gotovo svuda u odbrani. Slao je duge lopte, kupio svaku loptu, bezbroj puta špartao s jedne na drugu stranu...

Getty Images

Španija je posle 44 godine postala prvak Evrope, a dvadesetdvogodišnji 'Komanči' tek je započinjao svoju trofejnu avanturu. Okruženje u kom je fudbalski rastao, kao i oni pored kojih je igrao, doprineli su tome da veoma rano poptuno sazri, što je pomalo atipično za igrače zadnje linije.

Igrama na putu ka krovu Evrope oduševio je sve, ali šta onda tek reći za nastup na Mundijalu u Južnoj Africi? Započeo je svaki meč, na pet od sedam njegova ekipa nije primila gol, uključujući i finalni meč, protiv Holanđana (1:0). Turnir je završio kao njegov najbolji igrač – sa indeksom korisnosti 9.79.

Visente del Boske ga pre odbrane EURO krune prebacuje u srce odbrane, istakavši njegovu inteligenciju kao nešto što ga čini najboljim na svetu. Jedna od najkvalitetnijih nacionalnih selekcija u istoriji bez suvereno odbranjuje tron – primivši samo jedan gol!

Jako je malo onih koji mogu da stanu rame uz rame sa jednim od najtrofejnijih defanzivaca ikada. Momku koji je osvojio mukotrpnim radim stvorio i osvojio SVE, nekoliko puta, postizavši golove vredne onih najvećih pobeda. Rođeni pobednik i šampion. A tek mu je 30 godina.

Philosopher

Getty Images

Tokom dugačke i bogate karijere postigao je samo dva gola za reprezentaciju Francuske. Igrao je za nju čak 142 puta, ali njegov golgeterski učinak i nije toliko čudan jer to nije ni deseto na listi zaduženja jednog beka. Opet, on nije nikako bio neko za koga ste mogli da kažete da je samo 'bek'. jer kako čovek sa dva fakulteta i 'filozofskim' pristupom fudbalu može da bude samo bek – Rudi Lilijan Tiram-Olien.

Rođen je u Tuent a Piru, najvećem gradu francuske kolonije Gvadalupe, prvog dana 1972. godine, da bi kao devetogodišnjak s porodicom emigrirao u Francusku.

Krupna građa, velika izdržljivost i zavidno tehničko znanje činili su od njega stamenog odbrambmenog igrača.

Nastupajući za Monako, Parmu, Juventus i Barselonu osvojio je devet trofeja, pažnju na sebe skrenuo je kao član čuvene generacije 'Mlekadžija' sa kraja prošlog veka, ali će ipak ostati upamćen pre svega po svojim dostignućima u dresu nacionalnog tima. Kao i Ramos, a uostalom i Đentile, imao je tu sreću da mu kolege, levo od njega, budu majstori njegovog kalibra, koji su se međusobno dopunjavali – čineći jednu od najboljih defanzivnih četvorki ikada.

U dresu sa nacionalnim obeležijima debitovao je na Šampionatu Evrope u Engleskoj 1996. godine, ali sve to bila je samo priprema za ono što je usledilo. Pored Biksenta Lizarazua, Marsela Desaija, Lorana Blana i njega, Fabijana Barteza niste mogli ni da vidite, a nije bio redak slučaj ni da on ne vidi loptu.

Njih četvorica odlučila su da malo promene istoriju, ne dozvolivši svojim partijama da se o uspehu priča samo kroz učinak napadačkog dela tima. Najpre su na Mundijalu u Francuskoj '98 dozvolili samo Mihaelu Laudrupu i Davoru Šukeru da zatresu mrežu, da bi u borbi za 'Zlatnu boginju' u potpunosti neutralisali strašne Brazilce (3:0).

Pariz i Francuska dočekali su prvu titulu prvaka sveta, a Tiram je proglašen za trećeg najboljeg igrača turnira. Međutim, to nije bio kraj. Priča o 'nepobedivima' nastavljena je kroz dve godine – na Evropskom prvenstvu u Belgiji i Holandiji 2000. godine pisana je istorija.

Getty Images

Uspeli su da ponove dostignuće Zapadne Nemačke sa početka sedamdesetih godina prošlog veka – u velikom stilu. Iako su samo na jednom meću uspeli da sačuvaju svoju mrežu, to im ni najmanje nije smetalo. Bez poraza su stigli do vrha Evrope, a kada je David Trezege zakucao loptu u mrežu Frančeska Tolda postali su prva nacionalna selekcija koja je uzastopno trijumfovala na dva najveća prvenstva.

Ono što je Lilijana izdvajalo od saigrača jeste njegova igračka raznolikost. Za razliku od pobrojanih članova odbrane, jedino je on mogao da igra na sve četiri pozicije. Pri tom, pored toga što ga je bilo gotovo nemoguće proći, barem ne zajedno s loptom, posedovao je sjajan osećaj za prostor i veoma dobar centaršut.

Sećate se da je postigao samo dva gola? E pa oni su sve samo ne obični golovi. Posebni su do te mere da bi mnogli napadači menjali desetine svojih za samo ta dva njegova dva. Oba puta mrežu je pogađao u polufinalu Svetskog prvensta protiv Hrvatske.

Najpre je ekspresno anulirao vodeći gol Šukera, u 47. minutu, za koji je bio isključivi krivac jer nije 'izašao' na vreme, da bi 22 minuta kasnije 'kiflom' u stilu najvećih majstora doneo trijumfalni preokret domaćinu. Naravoučenije? Da nije bilo Lilijana Tirama....

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)