Nemanja Đorđević

B92 Drim tim: Ponedeljnik, Anri ili Džajić?

Kao što smo vas već i navikli, svaki specijal sportske redakcije B92 sadrži nekoliko iznenađenja.

Komentari 28
@Edward Mund/Dortmund
@Edward Mund/Dortmund

Ovoga puta, u čast Evropskog prvenstva, jednog od dva najveća događaja u svetu fudbala, odlučili smo da zajedno sa vama izaberemo najboljih jedanaest igrača koji su u prethodnih 56 godina pisali istoriju Starog kontinenta.

Onih koji su majstorstvom obradovali svoju zemlju,učinili desetine miliona ljudi ponosnim i našli svoje mesto među velikanima najvažnije sporedne stvari na svetu.

B92 Drim tim: Jašin, Zof ili Kasiljas?

B92 Drim tim: Bekenbauer, Blan ili Faketi?

B92 Drim tim: Đentile, Ramos ili Tiram?

B92 Drim tim: Brajtner, Breme ili Maldini?

B92 Drim tim: Rajkard, Makelele ili Kuman?

B92 Drim tim: Ćavi, Figo, Gaskojn, Pirlo Šeki i Inijesta

B92 Drim tim: Platini, Zidan ili Gulit?

Šampionat u Francuskoj 15. je u istoriji takmičenja u organizaciji Evropske fudbalske unije (UEFA), prvo na kome gledamo 24 nacionalna tima.

Simbolično je da je prvi završni turnir najboljih selekcija Evrope održan upravo u zemlji vina i sira 1960. godine.

Vaš i naš tim 'igraće' u formaciji 3-4-3, pošto smo odlučili da na uštrb zadnje linije tima damo malo više prostora svima onima koji su svojim umećem rešavali one najveće utakmice.

Posle detaljne analize gotovo stotinu kandidata, kroz njihov učinak na Evropskim prvenstvima, jedino što je preostalo jeste da od 33 trojice velikana izaberemo onih jedanaest najboljih.

U sredu i petak imaćete priliku da pročitate i priče o preostalih šest legendi, a u želji da svi imaju podjednaku šansu odlučili smo da vam odmah na raspolaganje stavimo kompletnu anketu, koja će se nalaziti i u finalna dva teksta.

Znači, sada je potrebno da odaberete trojicu od devetorice čuvenih napadača.

@Dortmund

Ponedeljak

Beta/AP
Beta/AP

Ponedeljnici za porodično ime mogu da zahvale dobrano pijanom svešteniku koji je, posle abolicije kmetova koju je u XIX veku sproveo car Aleksandar II, pomešao kolone za dan kada su oslobođeni i one u koju se zavodi prezime.

Smatra se najboljim napadačem u istoriji Sovjetskog saveza, odnosno Rusije. Samo nekoliko nedelja pre prvog Evropskog prvensta u istoriji nikada nije igrao za reprezentaciju, niti se ozbiljno bavio fudbalom. To ga nije sprečilo da postane prvak Starog kontinenta. Kažu da je bio nenadmašan u igri glavom, da je posedovao pravi golgeterski njuh, kao i da se jednako dobro služio s obe noge. A, da sve bude još zanimljivije, pobrinuo se izvesni pijani ruski sveštenik – Viktor Vladimirovič Ponedeljnik.

Rođen je u današnjoj Rusiji dve godine pre početka Drugog svetskog rata, 22. maja u Rostovu na Donu. Međutim, već kao četvorogodišnjak, kako su se sukobi širili, bio je primoran da s porodicom izbegne iz rodnog grada, da bi ostatak najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva proveo u Tbilisiju, današnjoj Gruziji.

Po njegovom daljem putu može se reći da je Viktor bio nekakva vrsta preteče Džejmija Vardija, ili sličnih fudbalskih 'super heroha'. S fudbalom se prvi put susreo u vojsci, igrao je kao kadet za Petrel, ali se u to vreme na profesionalni sport gledalo totalno drugačije, što je dovelo do toga da tek sa 19 godina zaigra ligaški fudbal.

Uporedo sa trčanjem za loptom, od svoje 14. do 19. godine radio je u lokalnoj fabrici za sortiranje ubranih useva i prehrambene industrije, gde je i počeo da igra fudbal u radničkom timu Rostelmašu, nekadašnjem Selmašstroju, a danas vicešampionu Rusije Rostovu.

"Čuli su se pucnji i eksplozije sa svih strana, bilo je baš strašno. Dosta ljudi je izgubilo živote tog dana, naše komšije, rođaci... Ljudi s kojima smo provodili dane. Mi smo imali sreće, uspeli smo da uhvatimo poslednji voz – ostavivši sve što smo imali iza sebe", Ponedeljnik o svom iskustvu iz ranog detinjstva.

Sin novinara i vojničke medicinske sestre prvu svoju utakmicu odigrao je kao napadač fabrike u kojoj je radio, postigavši jedina dva gola u pobedi svog tima u meču četvrte lige. Za tri godine upisao je oko 60 nastupa i četrdesetak golova, a to je bilo dovoljno da se upiše u istoriju svoje zemlje, po prvi put, pošto je i danas jedini reprezentativac koji je u nacionalni tim ušao iz kluba koji ne nastupa u elitnom rangu takmičenja.

Iako je igrao u niželigašu, njegove partije nisu promakle selektoru Gariliju Kačalinu, koji ga je nekoliko dana pre 21. rođendana pozvao da se priključi reprezentaciji. Nedugo zatim, usledio je i ekspresan transfer u gradskog prvoligaša SKA, opet tim vojske, da bi predvodeći ekipu ka četvrtom mestu u šampionatu svojim golovima zaslužio mesto u ekipi za prvo ikada Evropsko prvenstvo.

Te 1960. godine 16 reprezentacija igralo je po sistemu 'kući i u gostima', a četiri pobednika dvomeča izborilo je učešće na završnom Šampionatu u Francuskoj. Pored domaćina, u Parizu su se našle Čehoslovčka, Jugoslavija i SSSR.

Ponedeljnik nije bio strelac u prva dva meča, ali jeste na trećem. U sklopu priprema, Sovjeti su generalnu probu pred put u Francusku imali protiv selekcije Poljske, koja je gostovala u Moskvi. Dobio je poverenje selektora od prvog minuta, a u igri proveo svih 90. Postigao je 'savrešen' het-trik –gol levom, desnom nogom i glavom.

Getty Images
Getty Images

"Meč u Parizu počeo je u 22 časa po moskovskom vremenu, što znači da se završio posle ponoći. Posle svega, može se reći da je moje prezime ostvarilo snove svih urednika u Rusiji (smeh). Inače, posle finala, na svećanoj proslavi u Ajfelovoj kuli, Santijago Bernabeu želeo je da dovede i Lava i Ivanova i Slavu i mene u Madrid, ali smo mi samo izbegli razgovor s njim. Morali smo..." -- Viktor Ponedeljnik

Protiv Čehoslovaka u polufinalu nije imao težak posao jer je Valentin Ivanov sa dva gola već trasirao put ka finalu, a on samo potvrdio prolaz za konačnih 3:0, pred nešto više od 26.000 gledalaca na marsejskom Velodromu. S druge strane, Jugoslavija je u spektakularnom meču, o kome ćemo nešto kasnije, porazila domaćina, pa smo dobili 'pravoslavno' finale na Parku Prinčeva.

Naš tim poveo je preko Milana Galića, koji je u 43. minutu savladao Lava Jašina, ali je Slava Metreveli izjednačio posle samo četiri minuta igre u drugom poluvremenu. Otišlo se u produžetke, a delovalo je da ćemo prvog šampionata Evrope saznati posle izvođenja jedanaesteraca, ali se Viktor pobrinuo da ipak ne bude tako.

Na sedam minuta do kraja Mihail Meshi centrirao je sa levog krila, a Ponedeljnik, u svom stilu, iskoristio to što je ostao sâm i lako glavom savladao Blagoja Vidinića. Njemu je to bio tek peti gol u dresu reprezentacije, ali se ispostavio kao najvažniji u istoriji jer je bio dovoljan za jedini veliki trofej u istoriji Rusije. Takođe, ispostavilo se da je to jedini trofej koji je Viktor Ponedeljnik podigao u svojoj neobičnoj karijeri. Našao se u idealnom timu prvenstva, a uprkos interesovanju Real Madrida ostao je u Rusiji do kraja karijere.

Četiri godine kasnije, samo su se Lav Jašin, kapiten igor Neto i on našli na EURO 1964. godine, gde ih je domaćin Španija sprečila da u finalu ponove isti uspeh. Iste jeseni povukao se iz nacionalnog tima, sa impresivnim učinkom od 21 pogotka na 29 susreta, da bi već 1996. morao da prekine karijeru zbog komplikacija prilikom operacije slepog creva. Ostao je u fudbalu neko vreme, ali je na kraju ipak odlučio da ispuni očev san i postane sportski novinar, čime se i danas bavi...

Titi

Getty Images
Getty Images

Za nadimak Titi, koji u bukvalnom prevodu znači pomoćnik ili šegrt, može da zahvali svom fudbalskom ocu Arsenu Vengeru – poznatom kao 'Le professeur' (profesor). Reč Titi datira još iz vremena kolonizacije u XIX veku, a javlja se i u delu Viktora Igoa 'Les Miserables', opisujući Gavrošea, jednog od junaka, kao mršavog i skromnog momka.

Jedan je od svega nekolicine igrača koji su za života zaslužili da ga navijači 'izliju' ispred stadiona. Šta više, on je u tom trenutku još uvek aktivno igrao fudbal. Iako Francuz, najbolji je igrač u istoriji londonskog Arsenala, a niko nikada nije postigao ni više golova u dresu 'Tobdžija' od njega. Takođe, niko nije više puta pogađao mrežu u dresu reprezentacije Francuske nego on. Spada u najbolje napadače u fudbalskoj istoriji, strelac je jednog on najlepših golova ikada, a nema trofeja koji nije osvojio za gotovo dve decenije koliko se bavio onime što najbolje ume, iako to isprva nije previše ni voleo – Tjeri Danijel Anri.

Rođen je 17. avgusta 1977. godine u predgrađu Pariza Lez Ulis, u kvartu Eson. Otac Antoan stigao je u Francusku iz Gvadalupea, a majka Marisa sa Martinika, francuskih kolonija. Odrastao je u kraju u kom je stopa kriminala izuzetno visoka, ali imao i sreće da u istom tom kraju ima nekolicina odličnih fudbalskih škola, kao i bezbroj betonskih terena.

Iako je počeo da se bavi fudbalom već kao šestogodinjak u lokalnom klubu, gde je počeo da iskazuje svoj talenat, nije oduvek gajio previše simpatija prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, pa je otac, inače trener, morao bukvalno da ga tera da ide na treninge i istraje u nameri da pokuša da postane profesionalni sportista.

Do petnaeste godine promenio je nekoliko niželigaških fudbala, a kao ključna ličnost u ranoj Tjerijevoj karijeri ističe se trener Žan-Mari Panza, jedan od njegovih mentora, koji ga je najpre doveo u Palaise, a zatim zajedno sa njim otišao u ES Viri-Šatilon – gde je često individualno radio sa njim posle redovnih dnevnih obaveza na treninzima.

Kako je završio samo osnovnu školu, Katalano je zahtevao da Anri završi kurs u elitnoj školi fudbala Klerfontejn. Uprkos tome što se direktor čuvenog trening centra isključivo za francuske igrače tome protivio, zbog Tjerijevih veoma loših ocena, uspeo je da ispuni postavljeni uslov i po prvi put se našao pod Vengerovom trenerskom palicom.

Ipak, kao ključan za njegov fudbalski put ističe se Arsen Venger, čuveni menadžer Arsenala, a tada Monaka, koji je 1990. godine na sugestiju Arnolda Katalana dozvolio svom skautu da ode da pogleda meč trinaestogodišnjeg Anrija. Katalano je imao i šta da vidi – Tjeri je u postigao svih šest golova u pobedi od 6:0, pa ga je Arnold pozvao da se priključi treninzima prvoligaša iz Kneževine, bez obavezne probe.

Četiri godina kasnije, posle sazrevanja i fudbalskog doškolovavanja, dobio je priliku da debituje, a več 1996. počeo je da pokazuje tek deliće znanja koje poseduje. Arsen ga je isprva koristio kao klasičnog napadača, ali mu nije bilo potrebno previše vremena da shvati da je ovaj daleko korisniji kao krilni ofanzivac – pre svega zbog brzine i neverovatnih driblinga u punom trku, ali i impozantnih tehničkih mogućnosti za tako mladog igrača.

Prvi put je zablistao u sezoni 1996/1997, kada je na putu ka tituli šampiona pokupio nagradu za najboljeg mladog igrača zemlje, da bi već sledeće bio jedan od najboljih pojedinaca tima na putu ka polufinalu Lige šampiona – sa rekordnih sedam golova, za jednog Francuza, u elitnom takmičenju. Na njegove sjajne partije ni selektor Eme Žake nije ostao imun, odlučivši da ga kao dvadesetogodišnjaka prekomanduje iz mlade u seniorsku reprezentaciju, tačno pred Svetsko prvenstvo u domovini.

On mu je na poverenje uzvratio sa tri postignuta gola i dve asistencije, niko od njegovih kolega nije više puta tresao mrežu, a da se ne pojavi u velikom finalu protiv Brazila (3:0) 'pobrinuo' se Marsel Desai dobivši crveni karton, zbog čega je Žake morao da izvrši defanzivnu izmenu iako je 'Titi' bio spreman da uđe u igru dvadesetak minuta pre kraja susreta na stadionu Stade de France.

Getty Images
Getty Images

"Ja živim fudbal, sanjam fudbal i dišem fudbal. Ne, nisam lud, samo sam sam strastven" -- Tjeri Anri

Uspeh na najvećem fudbalskom takmičenju doneo mu je transfer u torinski Juventus, za velikih 13 miliona evra, ali mu igra na 'Čizmi' nikako nije ležala. Imao je problema da se izbori sa izuzetno jakim i prljavim defanzivcima, a u ulozi spasioca pojavio se ponovo Venger – načinivši ga igračem svetske klase kakvim ga i pamtimo. Međutim, ni početak na Hajberiju nije previše obećavao jer je stil defanzivaca umnogome bio sličan onom u Italiji, pa su posle osam uvodnih mečeva bez gola mediji počeli da dovode u pitanje njegovo umeće.

Odgovorio im je u svom stilu. Godinu je završio sa 26 golova, kao najbolji strelac lige, a nastavio je u istom ritmu i narednog leta kada je, posle svetske, osvojio i evropsku krunu. Još jednom je sa tri gola bio najbolji strelac tima, ovoga puta započevši sve mečeve na EURO šampionatu u Belgiji i Holandiji, a posebno se istiće onaj za vođstvo u polufinalnom meču protiv Portugala. Našao se u odabranom timu šampionata, ujedno ušavši u istoriju sa svojom zemljom kao osvajač najvrednije duple krune.

To je bilo i više nego dovoljno da u potpunosti poveruje u to koliki je majstor, da bi po povratku u London u potpunosti zablistao. Za osam godina u severnom delu glavnog grada Engleske osvojio je dve titule, tri FA Kupa i dva Komjuniti šildsa, postigavši 228 golova na 368 mečeva, uz 67 asistencija, a bio je i deo čuvenih 'Nepobedivih' – generacije 'Tobdžija' koja je bez poraza stigla do Premijer lige. Ipak, u potrazi za 'ušatim' peharom otišao je u Barselonu, samo godinu dana pošto su ga Ronaldinjo Gaučo, Samjuel Eto i drugovi sprečili da kao kapiten donese voljenom klubu jedini trofej koji mu nedostaje.

U svojoj prvoj godini u Španiji nije bio u svom najboljem svetlu, mediji na Ostrvu su to brže-bolje iskoristili da spekulišu kako će se vratiti u Arsenal, ali je već sledeće zajedno sa Kameruncem i mlađanim Lionelom Mesijem postigao 100 golova – za istoriju i prvu triplu krunu ikada od postojanja gigantna iz Katalonije. Do kraja karijere nastupao je na još na tri svetska i dva evropska kupa, da bi karijeru završio kao igrač Njukork Red Bula, a 2012. iskoristio je priliku da još jednom oduševi navijače Arenala, pošto je kao pozajmljen igrač odigrao četiri meča i postigao jedan gol. Sve u svemu, kompletno majstorstvo velikog Tjerija Anrija može se opisati u dva poteza protiv Mančester Junajteda, u tri sekunde – dizanje lopte na volej iz prijema, a onda bomba u gornji desni ugao gola Fabijana Barteza.

Džaja

crvenazvezdafk.com
crvenazvezdafk.com

"Dragan Džajić je balkansko čudo – istinski čarobnjak. Veoma mi je žao što nije Brazilac jer nikada nisam video toliko prirodno nadarenog igrača" -- Pele

Najbolji je igrač u istoriji naše zemlje. Jedno od najboljih levih krila u istoriji fudbala. Legendarni Pele zvao ga je balkanskim čudom i žalio što nije Brazilac, dok su strani novinari smatrali da je njegovo umeće u velikoj meri potcenjeno jer je nastupao za Jugoslaviju. Jedan je od 'bogova' navijača Crvene zvezde, kojoj je kao igrač doneo bezbroj uspeha, ali i najveći u istoriji našeg klupskog fudbala kao predsednik – titulu prvaka Evrope i sveta. Član je najboljeg tima u istoriji Evrope, a samo još Rajko Mitić, Dragoslav Šekularac, Vladimir Petrović i Dragan Stojković imaju zvanje 'Zvezdine zvezde' – Dragan Džajić.

Rođen je godinu dana po okončanju Drugog svetskog rata, 30. maja 1946. na Ubu. Fudbalom je počeo da se bavi upravo u ubljanskom Jedinstvu kao tinejdžer, a takav talenat nije mogao da promakne veikom stručnjaku kakav je bio Miljan Miljanić.

Čuveni trener Zvezde, madridskog Reala i selektor Jugoslavije lično ga je doveo u Beograd, da bi ga sa 17 godina i osam dana Miša Pavić po prvi put uveo u igru u crveno-belom dresu, kao levog beka. Te godine Partizan je nekoliko kola pre kraja osvojio titulu šampiona, dok je Zvezda završila na razočaravajućem sedmom mestu, ali je u sezonama koje su usledile Džaja direktno uticao da se situacija dijametralno promeni.

Za trinaest sezona u klubu za koji je navijao od malih nogu sakupio je nešto manje od 600 utakmica, postigao 295 golova i zabeležio više od stotinu asistencija, osvojivši za to vreme četiri duple krune i još jednu titulu prvaka Jugoslavije pride. Četiri decenije kasnije smatra se jednim od najvažnijih ljudi u istoriji najtrofejnijeg srpskog kluba, kao i domaćeg fudbala

Iako nikada zvanično nije dokazano, još tada se u medijima pojavila informacija da su čelnici PAO, uz pomoć osoblja hotela u kom je Zvezda odsela, otrovali gostujuće igrače. Sledećeg dana crveno-beli su na teren izašli u desetkovanom sastavu, što je domaćin i te kako iskoristio.

Ljubimac Marakane, ali i nacije, postao je zahvaljujući svojoj levoj nozi, iako mu ni desna nije bila ništa lošija, ali i treneru Vojinu Lazareviću koji ga je prebacio na protivnikovu polovinu terena. Bilo ga je gotovo nemoguće zaustaviti kada krene u prodor po levom boku, a nije bilo ni defanzivca koji je uspešno čitao njegove driblinge.

Posedovao je i odličan šut i centaršut, dok je jedan je od prvih domaćih igrača koji je uspešno izvodio popularni 'suvi list' – što mu je omogućilo da postane glavni izbođač slobodnjaka u timu. Postao je prva zvezda domaćeg fudbala, visoko je bio cenjen u svetu, a malo mu je nedostajalo da voljenom klub donese jedan od dva najvažnija trofeja u klupskom fudbalu.

Za potrvdu savšrene karijere u Zvezdi nedostajo mu je evropski trofej, a najbliži osvajanju tadašnjeg Kupa šampiona bio je u sezoni 1970/71, kada je zaustavljen od strane Panatinaikosa u polufinalu. Het-trik Stevana Ostojića i gol Slobodana Jankovića, uz dve Džajine asistencije, doneli su timu iz Beograda zavidnu prednost pred gostovanje u Aitni (4:1), ali Dragan nije mogao da igra u revanšu zbog parnih žutih kartona. Grci su slavili 3:0, što je bilo dovoljno za prolaz, pre nego što su kasnije poraženi od amsterdamskog Ajaksa u velikom finalu.

Međutim, ono što nije uspeo kao igrač jeste kao predsednik kluba. Zajedno sa Šekularcem, Vladicom Popovićem i Vladimirom Petrovićem pokrenuo je projekat – projekat koji je za krajnji cilj imao pokoravanje Evrope i planete. Za tri godine, u klub su stizali uglavnom mladi i talentovani igrači iz svih delovala tadašnje Jugoslavije, da bi se sve poklopilo antologijske 1991. godine. Najpre je Darko Pančev iz penala načino Zvezdu prvim i jedinim prvakom Evrope iz Srbije, a nešto kasnije strašna generacija potvrdila je svoju klasu osvajanjem i titule prvaka sveta, trijumfom na Kolo Kolom (3:0) u finalu internacionalnog Kupa u Tokiju.

crvenazvezdafk.com
crvenazvezdafk.com

"Svi smo mi igrali dobro za tim sveta protiv Brazila. I Amansio Amaro i Franc Bekenbauer i Volfgang Overat i ja, ali smo svi, uključujući i domaćini, ostali u senci Dragana Džajića" -- Florijan Albert

Ipak, ono po čemu ga je fudbalski svet zapamtio jesu dva Evropska prvenstva, u periodu od 1968. do 1976. godine, ali i jedan Mudnial. Četiri godine po debiju za nacionalni tim, kao dvadesetdvogodišnjak po prvi put je naterao celu planetu da mu se divi. Posle uspešnih kvalifikacija, Jugoslavija je u polufinalu EURO u Italiji igrala sa Engleskom, a tri minuta pre kraja meča Džajić je divno primirio centaršut sa levog krila i samo bocnuo loptu preko Gordona Benksa.

Britanska štampa ga je u svojim naslovima proglasima 'Magičnim Draganom', a 'Plavi' su zakazali veliko finale sa domaćinima. Posle 32 minuta igre naš tim šokirao je krcati rimski Olimpiko, ponovo je strelac bio Džajić, a svega deset minuta delilo nas je od prve titule prvaka Evrope. Nažalost, Anđelo Domengini savladao je Iliju Pantelića, da bi 'Azuri' u ponovljenom meču narednog dana iskoristili dužu klupu i stigli do trofeja (2:0).

Opet mu je malo nedostajalo da stigne do toliko željenog evropskog trofeja, nikada bliži nije ni bio, a iako je bio jako razočaran, kao i uostalom cela zemlja, odlučio je da dâ sve od sebe četiri godine kasnije, na svom stadionu, pred svojim ljudima. Na završnom turniru u Jugoslaviji našle su se još Čehoslovačka, Holandija i Nemačka, a žreb je odlučio da naš tim u polufinalu odmeri snage sa prvakom sveta – Zapadnom Nemačkom.

Počelo je idealno pred više od 50.000 gledala na Marakani, Danilo Popivoda pogodio je za vođstvo u 19. minutu, da bi Džajić 11 minuta kasnije glavom duplirao prednost. Međutim, Kajzer Franc, Pol Brajtner, Diter Miler i drugovi pokazali su svu svoju snagu u nastavku. Hajnc Flohe vratio je 'Pancere' u život, Miler je u samom finišu izborio produžetke, da bi u 115. i 119. kompletirao het-trik za tragičnu i bolnu eliminaciju. Bio je to poslednji veliki turnir na kome je Džaja zaigrao, a za utehu mu, pored svih dostignuća koje je ostvario na terenu i van njega, ostaje to da ga Hose Antonio Kamačo i Berti Fogs verovatno i dan danas sanjaju. Kroz noge, preko glave, pa opet kroz noge, pa 'kifla' u same rašlje... To ni oni koji su ga hapsili neće moći da mu oduzmu...

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)

Teme

prethodna strana 1 / 3 sledeca idi na stranu