B92 Drim tim: Brajtner, Breme ili Maldini?

Ovoga puta, u čast Evropskog prvenstva, jednog od dva najveća događaja u svetu fudbala, odlučili smo da zajedno sa vama izaberemo najboljih jedanaest igrača koji su u prethodnih 56 godina pisali istoriju Starog kontinenta.

Onih koji su majstorstvom obradovali svoju zemlju,učinili desetine miliona ljudi ponosnim i našli svoje mesto među velikanima najvažnije sporedne stvari na svetu.

Šampionat u Francuskoj 15. je u istoriji takmičenja u organizaciji Evropske fudbalske unije (UEFA), prvo na kome gledamo 24 nacionalna tima, a simbolično je da je prvi završni turnir najboljih selekcija Evrope održan upravo u zemlji vina i sira 1960. godine.

Vaš i naš tim 'igraće' u formaciji 3-4-3, pošto smo odlučili da na uštrb zadnje linije tima damo malo više prostora svima onima koji su svojim umećem rešavali one najveće utakmice.

Posle detaljne analize gotovo stotinu kandidata, kroz njihov učinak na Evropskim prvenstvima, jedino što je preostalo jeste da od 33 trojice velikana izaberemo onih jedanaest najboljih.

Der Afro

Uz Kajzer Franca, smatra se jednim od najvećih fudbalera u istoriji Nemačke. Ofanzivni defanzivac. Jedan od najboljih levih bekova u istoriji igre. Levičar, glumac, novinar, diplomirani pedagog, psiholog i sociolog. Osvajač svetskog i evropskog prvenstva. Jedini čovek pored Pelea, Vave i Zinedina Zidana koji je postizao golove u dva različita finala Mundijala – Paul Brajtner.

Rođen je u Kolbermoru u Bavarskoj 5. septembra 1951. godine, gde pod uticajem oca, tada trenera mlađih kategorija, postaje igrač lokalnog niželigaša. Sa sedamnaest godina postaje mladi reprezentativac i cimer, kasnije i veliki prijatelj, sa Ulijem Henesom.

Kao i danas, igrač takvog potencijala nije mogao da promakne Bajernu, pa na početku sedamdesetih godina postaje član slavnog minhenskog kluba.

Ključnu ulogu u svemu imao je Udo Latek, čovek koji ga je trenirao u mladoj reprezentaciji, ali je njegov primarni plan bio da Paul igra kao napadač ili polušpic. Pre svega zbog velike izdržljivosti, sjajne leve noge i zavidne tehnike, iako je bio visok samo 176 centimetara.

Ipak, kada je uvideo da Paul ne koristi svoj pun potencijal, povukao ga je na levi bok, ali mu je 'ostavio' dobar deo ofanzivnih zaduženja i slobode kada je ekipa u napadu.

Ljubimac nacije postao je posle Šampionata Starog kontinenta 1972. godine u Belgiji, kada je 'Elf' prvi put postao prvak Evrope.

Na putu ka 'srebrnoj amfori' odbrana predvođena Francom Bekenbauerom, Horst-Diterom Hetgesom, Hans-Georgom Švarcenbekom i njime primila je samo jedan gol, pre nego što je razbila SSSR u finalu (3:0), ali je to bio samo početak trijumfalnog pohoda.

Dve godine kasnije, ista četvorka donela je Nemcima i prvu 'Zlatnu boginju', a Brajner je takmičenje u Zapadnoj Nemačkoj otvorio golovima protiv Čilea i Jugoslavije. Potom je upisao dve asistencije, da bi u velikom finalu anulirao vodeći gol Johana Niskensa, takođe iz penala, da bi meč na Olimpijskom stadionu protiv Holandije rešio veliki Gerd Miler (2:1).

Nemačka je postala prva selekcija u istoriji koja je objedinila dve najveći titule u fudbalu ali je domaće navijače iste godine dočekao veliki šok. Brajtner je u međuvremena, na insistiranje Miljana Miljanića, postao novi igrač madridskog Reala, što je dovelo do svađe sa Savezom i selektorom Helmutom Šenom i njegovog povlačenja iz nacionalnog tima.

Izuzeci su bili kvalifikacioni mečevi za EURO 1976, a situacija je bila toliko napeta da je oba puta morao da traži dozvolu kluba. Delovalo je da Paul nikada više neće obući dres 'Pancera', ali se sve promenilo dolaskom Jupa Dervala na klupu – šest godina kasnije.

Tridesetogodišnji levi spoljni zauzeo je svoje mesto u državnom timu, tik pored leve aut linije. Nemci su na čistu upornost stigli do polufinala, gde su posle penala eliminisali Francuze (3:3 -- 5:4), ali su Italijani bili prejaki u finalu (3:1).

Oni koji su igrali s njim kažu da sve što je radio nije dolazilo iz potrebe da bude primećen. Prosto je bio takav. Nije se bojao da izrazi svoje nezadovoljstvo socijalnim i političkim pitanjima, dok nikada nije previše mario ni šta će javnost misliti. Uostalom, takav je bio i na terenu, pa i ne treba da čudi što je na trening često donosio 'malu crvenu knjižicu' kineskog vođe... Ili kada je za 150.000 maraka pristao da obrije bradu...

Andi

Koliko je bogata nemačka fudbalska istorija i ne čudi da je ovoliko njihovih predstavnika završilo u našem konačnom izboru. Takođe, da nije bilo prethodnog čoveka sa naše liste, pitanje je da li bismo dobili jednog od najboljih levih bekova. On je bio gotovo isti kao i Brajtner, fenomenalno je izvodio slobodnjake i slao teledirigovane centaršuteve. Ipak, ima nešto što ga čini posebnim – jedanaesterce je izvodio desnom, a kornere i slobodne udarce levom nogom – Andreas Breme.

Rođen je 9. novembra 1960. godine u Hamburgu, tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. U domaćem fudbalu zadržao se do 28. godine života, nastupajući za Sarbriken, Kajzerslautern i minhenski Bajern, osvojivši dve titule i isto toliko kupova.

Prelazi u Inter i za četiri godine u Italiji osvaja triplu krunu sa 'nerazurima', da bi posle jedne u Real Saragosi, kao tridesetsedmogodišnjak postaje šampion Nemačke sa svojim Kajzerslauternom.

Veći deo svoje karijere proveo je igrajući na levom delu odbrane, ali su mu, kao i njegovim prethodnicima, selektori i treneri davali veliku slobodu i u fazi napada. Pored toga što je bio pouzdan defanzivac, bio je u stanju da pošalje savršen centaršut sa 40 metara, ali i da pošalje 'bombu' sa slične razdaljine.

Imao je klupsku karijeru za ponos, iako je sa Bajernom poražen u finalu Lige šampiona, ali ga fudbalskim 'besmrtnikom' ipak čini ono što je postigao u reprezentativnom dresu.

Za nacionalni tim debitovao je EURO '84 u Francuskoj, Nemci nisu uspeli ni da izađu iz grupe, a možda je jedino i on bio na visini zadatka, pošto je uvršten u idealnu postavu šampionata.

Na onoj baš velikoj sceni našao se na Mundijalu u Meksiku 1986. godine, kada se od njegove generacije očekivalo da nastavi ono što su radili Franc, Paul, Gerd i drugovi. Kao i ostatak tima, bio je briljantan u nokaut fazi. Sigurno je izveo penal u četvrtini finala protiv domaćina, 'probušivši' mrežu LEVOM nogom (0:0 -- 4:1).

Naredni rival bili su Francuzi, željni osvete za poraz u finalu četiri godine ranije, ali već u devetom minutu bilo jasno da od toga nema ništa jer Žoel Bat nije uspeo da ukroti njegov slobodnjak. Tačku na meč stavio je Rudi Feler u poslednjim trenucima meča (2:0), ali su u finalu 'Mali zeleni' i njegovi Argentinci imali više sreće (3:2).

Poslednju realnu šansu da stigne do najvrednijeg trofeja imao je na Svetskom prvenstvu u Italiji, sve je podsećalo na ono što se događalo četiri godine ranije, a Andreas ovoga puta ništa nije želeo da prepusti slučaju.

Nemci su bili ubedljivi u grupnoj fazi, savladavši i Jugoslaviju (4:1), da bi im rival u osmini finala bila Holandija. Pobedu svog tima na San Siru potvrdio je upravo Breme, pošto je prethodno Jirgen Klinsman pogodio za vođstvo, poslavši sjajnu 'kiflu' u kontra ugao sa levog roglja kaznenog prostora. Na istom stadionu minimalnim rezultatom pala je Čehoslovačka, a na red je došao duel sa Englezima.

I ponovo je Andreas bio taj koji je doneo prevagu. Uigrana kombinacija iz prekida, lopta posle šuta Bremea pogađa Pola Parkera odlazi preko Pitera Šiltona – 1:0. Ipak, Gari Lineker donosi izjendačenje Gordom Albionu, ali Nemci preko 'tačke' dolaze do najvećeg meča, ponovo sa Maradonom i 'Gaučosima'.

Igrao se 85. minut na krcatom Olimpiku, dok su svi na stadionu očekivali produžetke... Ali, Roberto Sensini ruši Rudija Felera, Edgardo Kodesal svira penal, a loptu uzima Andreas Breme. Serhio Gojkoečea čita Bremea, ali njegov šut DESNOM unutrašnjom ulazi u mrežu.

Il Capitano

Porodični DNK mu je prožet fudbalom. Deda mu je bio fudbaler. Otac mu je bio fudbaler. On je bio fudbaler. Fudbaler koji je ceo svoj život i karijeru posvetio jednom klubu i svojoj zemlji. Postavši ikona jednog vremena, simbol svega onoga što jedan fudbaler treba da predstavlja, ušavši na kraju tog puta u društvo onih najvećih. Sa voljenim Milanom osvojio je sve, iznova i iznova, a iako sa svojom Italijom nije imao istu sreću, čini se da cela ova naša priča ne bi imala smisla bez njega – Paolo Čezare Maldini.

Na svet je došao 26. juna 1968. godine kao četvrto dete tršćanske porodice Maldini. Posle tri ćerke, nekadašnji kapiten Milana i selekcije Italije, Čezare Maldini dobio je naslednika. Odmah po rođenju postao je ’roso-nero’, da bi prve korake napravio upravo u Milanelu, trening centru slavog kluba sa San Sira.

Sa osam godina postao je njihov učenik, 33 godine kasnije njihov najslavniji đak. Pune 24 sezone nosio je crno-crveni dres, više nego iko ikad – 902 puta, a malo je onih koji su jednom gradu, narodu doneli toliko sreće i radosti. Sedam Skudeta, Kup, pet Liga šampiona, pet Superkupova Evrope, pet Superkuova Italije, tri titule klupskog prvaka sveta, uz bezbroj državnih i sportskih priznanja.

Ipak, Paolo je bio nešto mnogo više od puke statistike, brojeva, osvojenih trofeja ili upisanih pobeda, ma koliko oni impresivni bili. Način na koji je igrao fudbal bio je poseban, način na koji ga je razumeo i na koji mu je pristupao još posebniji, a sve to načinilo ga je jednim od najvećih defanzivaca ikada. Ili prosto, jednim od najvećih u istoriji.

Koliko je bio poseban možda najbolje i svedoči podatak i da je dobar deo svoje karijere proveo igrajući na levom beku, iako je bio ’prirodni’ dešnjak. Ipak, pitanje je da li bi Maldini izrastao u ovakvog igrača da u Milanu krajem devedesetih godina nije igrao čuveni Mauro Tasoti. Treneru Arigu Sakiju nije preostalo ništa drugo nego da ga prebaci na drugu stranu.

Ispostavilo se da je to imalo ključnog uticaja na njegovu karijeru, iako isprva nije bio srećan, jer mu je to pomoglo da u potpunosti razvije mogućnost da sa obe noge igra isto. Pored toga što je posedovao impozantne tehničke sposobnosti za jednog beka, kao i poželjne fizičke predispozicije (186 cm), ono što ga je od prvog dana izdvajalo bio je njegov ’fudbalski mozak’.

Kada biste ga gledali sticali biste utisak da zna nešto što svima nama ostalima promiče, uključujući i preostalog 21 fudbalera na terenu. Niko nikada nije čitao igru kao on, niti pronalazio načine da one najopasnije situacije reši na tako elegantan i jednostavan način. Sa onoliko truda da sve bude savršeno, a gotovo nikada pogrešno.

Istovremeno, suvišno je i isticati da se radi o kompletnom igraču. Markiranje, uklizavanje, brzina, tehnika, centaršut, prilagođavanje, šut, skok, igra glavom, postavljanje, karakter, mirnoća... Imao je sve i mogao je da igra bilo gde. Stvarno nije bilo važno.

Među reprezentativcima, onim koji imaju do 21 godine, našao se na poziv oca 1986, da bi dve godine kasnije debitovao za A selekciju, u meču protiv Jugoslavije u Splitu. Kao i u Milanu, svega nekoliko utakmica bilo je dovoljno da zacementira svoje mesto pored leve aut linije.

Planeta je priliku da ga vidi na delu dobila na EURO 1988. godine u Zapadnoj Nemačkoj, gde je na putu do polufinala odigrao sva četiri meča, da bi već kao dvadesetogodišnjak ušao u istoriju svetskog fudbala. Mundijal na ’Čizmi’ – Valter Zenga, Franko Barezi, Rikardo Feri, Đuzepe Bergomi i on su dozvoli da se do polufinala sačuvali mrežu netaknutom. Međutim, tačno toliko je bilo dovoljno da im se snovi sruše.

Klaudio Kaniđa, legendarni Argentinac, naterao je Italijane da posle 518 minuta osete onaj odvratan osećaj kada vaš tim primi gol, pre nego što je Aldo Serena promašio na otvaranju šeste penal serije za potpuni muk na napuljskom San Paolu. Dve godine potom, kraj je bio još dramatičniji i tragičniji. Ponovo penali, ali sada u finalu i to još protiv Brazila. Roberto Bađo uzima loptu, ostalo znate...

Na preostala dva Svetska prvensta u karijeri nije bio ni približno blizu, dok će verovatno do kraja života pamtiti i onaj volej Davida Trezegea, za ’zlatni’ gol u finalu EURO 2000. Ipak, ni činjenica da reprezentativnu karijeru nije uspeo da kruniše velikom pobedom, niti bilo šta drugo, ne mogu da bace senku ili na koji bilo koji način zaklone istinskog idola i heroja kakav je bio Paolo Maldini.

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)