Poslednji put na EURO: Magija, krađa, katastrofa

Društvene mreže nisu postojale ni u mislima, Putin je tek počinjao vladavinu dok se Rusija oporavljala od Jeljcina, ’kule bliznakinje’ još su stajale na mestu, od objavljivanja pesme ’Californication’ nije prošlo ni godinu dana, a Mesi i Đoković tek su postali tinejdžeri.

Eto, toliko je vremena proteklo otkad je naša zemlja poslednji put igrala na evropskom prvenstvu, na ’EURO 2000’ u Belgiji i Holandiji.

Na takmičenje smo došli posle uspešnih kvalifikacija i slatkih golova Hrvatima – i Mijat i Deki dali su im ga leđima, a onda smo celo drugo poluvreme izdržali sa igračem manje posle Batičinog ’otkidanja m..a’, kako su mu pevali na aerodromu po povratku iz Zagreba.

Grupa po meri, reklo bi se – Španija, izuzetno jak tim i tada još večiti ’underachiever’, tvrda Norveška i Slovenija.

Sa bivšom braćom otvarali smo šampionat, bili smo favoriti, a to nikada nije dobro za našu fudbalsku reprezentaciju. Šok za šokom – bili smo nepovezani i pogubljeni, načeo nas je Zlatko Zahovič, a igru iole smislenom nije mogao da učini ni Piksijev ulazak već u 36. minutu.

I Pavlin je postigao gol glavom, a onda je početnička greška Mihajlovića omogućila Zahoviću zicer za 3:0. Tipično za naš mentalitet, Mihajlović iznerviran pravi crveni karton ubrzo zatim i sve je zaista delovalo izgubljeno.

A onda magičnih šest minuta – od 67. do 73 dajemo tri gola, a ni sami ne znamo uzroka i korena tome preporodu. Malo inat posle Mihajlovićevog isključenja, malo neiskustvo Slovenaca.

Smušena akcija završava tako što Savo Milošević, koji je zamenio Kovačevića, ubacuje loptu u praznu mrežu sa metar, a tri minuta kasnije Drulović našu nadu čini realnom, da bi blickrig bio završen u 73. minutu kada je Drulović odlično prošao, a Savo ponovo bio na pravom mestu.

Pozitivna neverica, ako tako uopšte može da se kaže, petarde, urlanje na prozoru – tri gola za šest minuta!

Bod veliki kao kuća sačuvao nam je Ivan Dudić izbacivanjem sa gol-linije u nadoknadi vremena i u sledeći meč sa Norvežanima ušli smo mnogo čvršće.

Gledao sam tekmu u TC Enjub, braća Kinezi još nisu zauzeli baš sve, na nekom jadnom projektoru sa očajnom slikom. Nije bilo važno, pogotovo kad je Ljubinko centrirao iz slobodnjaka, a Savo loptu opet ugurao u mrežu.

Bio je tvrd meč, Piksi je briljirao, a Kežman je dobio crveni karton posle samo 44 sekunde u igri.

Usledio je meč sa Španijom koji smo odigrali herojski, ali kako to obično biva sa našim herojskim nastupima – izgubili smo.

Nije bio dovoljan još jedan pogodak ubitačnog tandema Drulović-Milošević, ni golčina Govedarice, ni to što je Komljenović uspeo da ga umulja posle prekida, iako smo igrali sa desetoricom posle crvenog Jokanoviću.

Vodili smo 3:2, junački se borili i branili, Kralj je blistao na golu, a onda nas je francuski sudija Žil Vesje naterao da mu zapamtimo ime do kraja života. U nadoknadi vremena svirao je nepostojeći penal, Mendijeta je poklon iskoristio i odveo Španiju dalje, a onda smo u svom maniru primili gol u poslednjoj sekundi utakmice.

Zbog tog gola Alfonsa išli smo na Holandiju, ni Španci se doduše nisu ’usrećili’ sa Francuzima, a išla je i teorija da je bolje što igramo s ’Lalama’, taman da im se revanširamo za ’98 i da prestane da me progoni onaj natpis koji je neko sprejom nacrtao u bloku i koji me je je nervirao svaki put kad ga vidim. Pisalo je: ’Edgar Davids, 93. min’.

Teorija se nije potvrdila u praksi – Mijatović je propustio veliku šansu na početku utakmice, Kralj je iz nepoznatih razloga pokušao da interveniše nogom kod prvog gola Klajverta, a onda smo doživeli katastrofu.

Za one mlađe, izgledali smo kao sa Argentinom na Mundijalu 2006. godine – odbrana puna rupa, lopte zuje okolo i suviše često završavaju u mreži za jedno četvrtfinale EP.

Još dva puta Klajvert, autogol Govedarice i dva puta Overmars, da bi na kraju Milošević u 92. minutu... Novinarska fraza glasi “doneo utehu“, ali teško da je to bila ikakva uteha, ostavljeni smo sa onim osećajem gorčine u ustima i bede u stomaku kakav često ovdašnji ljubitelji sporta imaju posle utakmica fudbalske reprezentacije.

Tada su se mnogi, kao i posle svakog prethodnog i budućeg teškog ili razočaravajućeg poraza, zakleli da ih “nikada više neće gledati“.

Od tada jesmo bili na dva Mundijala, ali evropsko nas više nije videlo i pitanje je kada će. Propustili smo tri uzastopna EP, a sad i ovo četvrto sa 24 ekipe na koje ne ide samo ’onaj ko nije hteo’.

A taj ’EURO 2000’ ponudio nam je nekoliko dramatičnih utakmica. Bilo mi je baš milo kada je Raul u 90. minutu promašio penal za produžetke s Francuzima – Kolina je Špancima tada svirao dva penala, ali su ’Trikolori’ ipak prošli.

A još milije mi je bilo kada su Holanđani ispali od Italijana u polufinalu. I to kako – od 34. minuta imali su igrača više, promašili su dva penala (Frank de Bur i Klajvert) i još gomilu šansi, a na golu je blistao Frančesko Toldo, koji je menjao povređenog Bufona.

Blistao je Toldo i u penal-seriji i odveo je Italiju u finale, a tamo je čekala Francuska. Voleo sam Francuze, ali sam još više voleo Portugalce. Igrali smo kao klinci mali fudbal i svi smo se pravili da smo neka od reprezentacija – moj tim na ’EURO 2000’ uvek je bio Portugal, a ja sam glumio Žoaa Pinta ili Nuna Gomeša, zavisno od raspoloženja toga dana.

I ne treba onda dodatno da objašnjavam kako mi se srce cepalo kad je u 118. minutu Zidan napucao u ruku baksuznog Abela Ksavijera, a sudija pokazao na penal.

Finale je takođe bilo uzbudljivo – Marko Delvekio (sećate li se tog cara, deset godina igrao je za Romu?) doneo je Italijanima prednost u 55. minutu, Toldo je opet blistao na golu, ali selektor ’Trikolora’ Lemer povukao je dva ključna poteza i uveo Viltora i Trezegea.

Prvo je Silvan u poslednjem napadu na utakmici iskoristio nedovoljnu dobru reakciju Kanavara i nekako poslao loptu u gol pored Neste i ispod Tolda.

Igrali su se produžeci, u 113. minutu centrirao je Pires, a David Trezege je uhvatio spektakularan drop-kik. Tada je još na snazi bilo kretensko pravilo ’zlatnog gola’, pa je Francuska istog trenutka objedinila svetsko i evropsko zlato.

Saša Ozmo (@ozmo_sasa)