U getu… i baj-baj Heleni!

Bogu hvala, pa više neću gledati Grke i njihov dekadentni fudbal, niti onog S(a)marasa i njegovu zurku ala Ivica Šerfezi.

Volim Seltik, ali me taj “igrač” nervira do granica neprepoznatljivosti (kao i mnogo toga još, što ste mogli da shvatite iz mojih tekstova).

Još kada krenu da se izležavaju na travi, milsim, bar da je pasu pa da razumem, to stvarno više ne može da se gleda. I S(a)marasov način proslavljanja gola, jadna kopija Ronaldinja ili možda poručuje svom dečku da ga pozove, sve u svemu… začin C.

Jeste da ćemo nastaviti da se družimo sa fudbalskom gay ikonom Joakimom Levom i njegovom frizurom “ala trajni i prirodni Šaban Šaulić”, ali dobro, nas Serbe je život naučio da nije uvek sve kako smo mi zamislili.

Kako se Rok Hadson modernog fudbala raduje posle svakog gola tj. kako pljeska, kao da udara mleveno meso pre nego što ga stavi na ćumur… Ili kako se nervira, kao da pokušava da uzme kolica iz supermarketa u Beogradu, a ona su, logično, zaglavljena unutar drugih pa drmaj dok ne ostaneš bez snage… priča je za sebe.

Kao i njegova taktika. Neko bi rekao da mu je lako jer ima sjajne fudbalere, ali ko pažljivije prati igru Nemaca, zna da nije baš tako.

Moram da priznam da sam Šabana indirektno upoznao 2008. godine u Beču, na konferenciji za novinare pred finalnu utakmicu sa Špancima, i da je na mene ostavio utisak inteligentne osobe koje vrhunski poznaje fudbal, odličan motivator koga nisu uspeli da isprovociraju nemački novinari sa raznoraznim “nezgodnim” pitanjima. Da je kojim čudom Siniša MIhajlović tada bio na klupi pancera, preskočio bi preko stola i barem desetak njih poslao u bolnicu. ”Joki” se samo smejao i odgovarao na pitanja. Svaka čast Jocko.

Meni je najjači utisak sinoć ostavila Mekica tj. Angela. Svidelo se to nekome ili ne (meni baš i nije), ali njena demonstracija sile nad Grcima, i na sportskom planu, ipak je uspela. Donekle. Na snimku koji sam gledao na poljskoj televiziji koja radi prenose kao da je 23. vek, uz fascinantno obraćanje pažnje na detalje koje puštaju posle meča, na nekoliko takvih snimaka zapazio sam par detalja. Prvo Mekica peva himnu kao da joj je Siniša iza leđa i prati da li zna svaku strofu. Nema pojma ko igra za “njene”, u jednom trenutku pokazuje svom “kolegi” na neke igrače, verujem da je to ovako izgledalo:

AM: Ovo igramo sa Turcima?

Kolega: Ne, frau Merkel, to su naši.

AM: Kako naši pa ovaj je Turčin (Ozil), kao i onaj pored njega (Kedira), a o onom tamo (Boateng) I da ne govorim!

Kolega: Ne, milostiva, oni su naši.

AM: Naši??? Oh, majn Got!

Pored toga radovala se golu svojih sa desetak sekundi zaostatka, kada su joj objasnili da je Kedira njihov i da su ovi u belom Nemačka. Da se ne lažemo, samo glup čovek ne bi voleo da mu Mekica bude prvi čovek države. Da sam se ja pitao ja bih 6. oktobra (o kome stalno pričamo i koji NIKADA nije došao NITI ĆE) postavio Bodu Hombaha za namesnika i sada bismo živeli kao normalna država ili barem skoro kao takva.

A sada... nešto sasvim drugačije

Iskreno, na mene je juče nešto drugo ostavilo još jači utisak… Otkrio sam da postoje dve Varšave. U stvari postoji ova, kakva jeste, i Stari grad, koji kao da nema veze sa ovom prethodnom Varšavom. Stari grad je fascinantan, impresivan, srušen u Drugom svetskom ratu, pa ponovo izgrađen (kod nas se to ne bi dogodilo, jer raspisivanje tendera, pa onda ko koliko još preko toga hoće, pa koliko hoće čika Mrka, a koliko ovi iz najjače stranke u vladi, pa opozicija da prećuti, pa tajkuni… verovatno bi sačekalo kraj sveta i opet ne bi bio završen). Deluje bajkovito, zaljubljujuće, potpuno vas opčini. Ostadoh ceo dan.

Ima tu i tamo mana, recimo u centru ima statua sirene koja je simbol grada, lepo urađena, samo što ispod nje na svakih pet minuta se ispušta voda. Umetnička ideja, ali zvuči kao kada puštate vodu iz vodokotlića. Ali nema veze, ne urušava lepotu tog zdanja niti Starog grada uopšte. Tamo znaju engleski (!!!!), vrlo su ljubazni, zgrade podsećaju kao da ste u drugoj dimenziji stvarnosti, da ste se vratili u prošlost, onu lepu, kakva je samo u mislima…

Restoran, a ima ih koliko hoćete, u kojem sam sedeo je na jednom od mnogobrojnih trgova. Pored mene u susednom restoranu, stolovi koje možete da ljuljate sve sa stolicama (mehanizam je ispod pa samo napred-nazad). Navijači koji su sedeli to nisu ni primetili, dvojica koji su očigledno par jesu. Deluju zaljubljeno, drže se za ruke i ljuljaju… Baš uživaju, i nikome to ne smeta (kod nas bi oni šifrovani i oni “naši” i zveri zapalili pola grada zbog toga “bogohuljenja”). Čak ni velikoj statui nekog polsjkog sveca, a oni kao i mi imaju ih po tri za svaki dan, ni časnim sestrama koje su sele sto do njih dvojice..

Priznaću da sam se za Varšavu prvo zainteresovao zbog Iana Kertisa tj. grupe Warsaw i Joy Division. Posle sam se, bukvalno, raspitivao o Varšavskom getu. Da se ne lažemo, u našim udžbenicima (bio sam odličan đak i imao uvek 5 iz istorije) moglo se pročitati samo kako su partizani jeli lišće, koru sa drveta, kako je bilo sto Nemaca (ne nacističkih vojnika) i dvesta ustaša i četnika na jednog, izmučenog partizana koji ili ih sve odmah pobije ili ga ubiju pa se posle par sekundi on vrati iz mrtvih i sve ih potamani. Par reči o nekim tamo logorima, manje o Jasenovcu i nešto više o Aušvicu, i to je to. Onda došli Sovjeti i partizani i sve oslobodili, pa posle Sovjeti postali loši i mi se od njih otkačismo…

Čitao sam dosta o Getu, gledao par dokumentaraca, i sada mi se ukazala prilika da to vidim svojim očima, tj. ono što je od toga ostalo. Kelnerica mi objašnjava da treba da obiđem veliki spomenik koji je podginut na tom mestu, ali i da ima izložba o Varšavskom getu tu par ulica niže. Odlazim tamo, ispred su slike i objašnjenja.

Jezivo… Potpuno sam zanemeo… neopisivo… stravično podsećanje na to koliko čovek može da se pretvori u zver i šta je to isto biće u stanju da istrpi i, Bogu hvala, preživi… Ne pomeram se, ipak krajičkom oka vidim kako se iza te izložbe u jednoj oronuloj kući pušta nešto sa projektora. Ulazim u malu i memljivu prostoriju, ide dokumentarac. Sedam na drvenu stolicu (na engleskom je bez ikakvog prevoda).

Da skratim. Dokumentarac su uradili dvojica režisera, jedan Poljak i jedan Nemac (bitno je da ovo znate, zbog onoga što sledi), razgovaraju sa Leonom Jauhom (tako je izgovorio svoje ime) koji je preživao geto i posle Treblinke pobegao u SAD. Ima 90 godina i vratio se u Varšavu da umre i da ga sahrane pored svoje najbliže familije koja je pobijena prilikom “čišćenja” Varšavskog geta 1943. godine. Neprepričljivo…

Ali na kraju odgovor na pitanje da li je oprostio Nemcima i Poljacima je pobeda dobrog nad zlom.

”Šta da oprostim Poljacima ili Nemcima? Pa ja sam Poljak, a moj unuk, koji živi u Berlinu i oženjen je Nemicom, uskoro će mi na svet doneti praunuče koje će biti i Nemac. Ništa mi nemački narod nije nažao učinio. Uostalom, važnije od mog ili bilo čijeg oprosta je da se ovo zlo više nikada i nikome ne ponovi!”

U ruci je držao traku sa Davidovom zvezdom. Tako se i završava taj kratki dokumentarac i kreće drugi.

Izlazim napolje. Ni zaljubljujuća privlačnost Starog grada, ni kiša, ni prelepi pogled na grad. Ništa mi ne skreće pažnju sa mojih misli. Moram priznati da sam se jedva “odbranio” od ideje holivudskog karaktera (nešto što bi uradila Dženifer Lopez ili tako neka “glumica” ili još bolje Hju Grant, znate one serije i filmovi koje gledaju naše supruge i posle toga nam prebacuju kako su to pravi muškarci ili kao su zamišljale da tako izgleda ljubav kada su bile male. Mislim, odrastite već jednom), a to je da odmah pozovem svoje i da im kroz suze kažem kako ih volim najviše…

Nisam to učinio iz praktičnih razloga. Sin bi mi rekao: “E, tata, a znaš kako mi se zavrteo bej-blejd i...”, ćerka bi na to dodala: “Tati?”, a najbolja supruga od svih (da ne pričam koliko je to bespotrebno, posle toliko godina braka i još više zajedničkog života reći jedno drugom tako nešto, mislim, stvarno !!!) bi samo prokomentarisala: ”Ljubavi, samo da mi se završi serija, pa ću te pozvati, ok”?

Umesto toga, odlučih da besciljno šetam gradom. Kiša mi ne smeta, a knedla u grlu se ne spušta. Kao da me podseća na to koliko je čoveku malo potrebno da bi bio srećan.