Oni su stigli!!!

Verovatno, zbog te činjenice da nema leka (po principu “nema nam spasa, propasti ne možemo”), ponašamo se kako se ponašamo i radimo to što radimo.

Ali zato kada sretneš neki drugi narod, tj. pripadnike nekog naroda koji su po mnogo čemu gori od tebe, nekako ti je lakše sa samim sobom. Ko je bio u Varšavi, zna o čemu govorim.

Dakle, 99/100 (citaj devedeset devet stotina) Poljaka pojma nema engleski, ni da bekne, odgovara na poljskom, koji svakom razumnom biću zvuči ovako: ”šćas pšinkegovnac, šćera… nektjeržć”. Mislim, stvarno!

Ovde da nema ogromnih natpisa “EURO 2012” na, iznad svega, ružnim zgradama, i tu i tamo poneka nalepnica na busevima, bili biste ubeđeni da se ovde ne dešava ništa što ima veze sa fudbalom.

O oficijelnim proizvodima neću ni da govorim. Ima ih, isključivo, u prodavnicama marke koje prave dresove za reprezentacije učesnike i to je to. Ima jedna radnja sa tu i tamo nekim šoljama (sačuvaj me Bože kakvih boja) sa maskotama, a cena kao da ih kupujete u Rokfelerovom centru i da u banci imate račun sa mnogo nula!!!

Kako je Poljska ispala, tako je za Poljake kraj EURO-a i bukvalno!!! Ima još malo primeraka mučenika u dresovima njihove reprezenatcije, mada mislim da ih nose jer nemaju ništa drugo čisto u kući. A kad mašina završi centrifugu, opet vraćanje u stare dobre krpe.

I taman što sam, kao i svaki drugi Srbin, pomislio da ću od sada da uživam u EP, kad ono… pojavili se ONI!!! Došli su u sredu ujutro, neprimetno su se ušunjali, prikrali, a onda predveče izašli na svetlost dana tj. noći. A ja sam, čim sam ih spazio, odmah pogledao u nebo i uputio nekoliko pitanja Bogu…

Prvo, da li su i ovi od tvog rebra nastali? Ubeđen sam da nisu. Nisu čak ni iz velike eksplozije nastali, ni ona ne može to da napravi... I dok sam ja tako lupao glavu evolucijom i antropologijom, oni su preplavili Varšavu… sada je još gora nego što obično jeste.

Repovi na sve strane, njihova deca ih “poseduju”… Brkovi svih boja i dužina… čarape sa tensikim reketom koje nikada ne skidaju, ni kada u krevet idu… džins jakna isečena na rukavima (to naši hevi metalci, pogrešno, zovu prsluk)… majice jarkih boja… patike iz 80-ih, ili još gore, air max-ice fluroscentnih boja… Žene izgledaju kao da su se skoro probudile (tako deluju, jer su im brkovi stari jedan dan)… i naravno, kaubojske čizme… tzv. lažne šimike sa lažnom zmijskom kožom, i isti takvim šarama.

Cvrle raskolačio oči i, apsolutno, iskreno upita : ”Šta je ovo” ? Znam da mi neće verovati pa priđem jednom primerku koji bi se kod Serba nazvao “šabančina” i pitam na engleskom: ”Ju ar from”…

Gledao me kao što bih ja gledao tablu na kojoj je napisana neka matematička hipoteza. Ja malo uprostih “Ju Poliš, a?”, a “ono” kao iz topa: “ A njou… Češkou”! Cvrle u bedaku, ugledao Čehinje (znam kako se oseća, ovo je prvi put da je video Čehinje van produkcije Roka Sifredija… totalni bedak).

Sada je konverzacija u Varšavi ušla u novu, vanplanetarnu fazu, i ceo grad zvuči ovako…”djekujemou… špingzlćić… govcou… špengou… nagtižćungaš… pašenkou…”

Ipak, i ja znam malo češkog, pa se ubacih među “njih”:

”Panje doktor, co e to? Ahoj klapšenko…co to djelate?”

Izbezumljeni Čeh (ne golman Čelsija) me upita: “Doktor?” Nisam hteo da budem grub i da mu odgovorim “Ja, doktor Udo Brikman”. Mislim, verovatno bi me pitao koju kremu ovde da kupi za šuljeve pošto je svoju zaboravio kod kuće na Visokim Tatrama.

Dobih “odličnu” ideju. Cvrletu nije trebalo ni minut da je prihvati. Odlučili smo da postanemo “domaći”, pa sada govorimo “Helouvo, dobri denj, kakou jeo, šta iamou kod vasou, baj bajou”…

Prošlo je već nekoliko sati. Gladni smo, do sada smo uspeli da kupimo Kokalou, Sprajtou i Pepsiou”, ali bez hlebou i mesou, o supou i da ne pričamo… Nećemo još dugo biti na nogama…

A da pustimo repove?!