Kada drhtiš zbog Šćepovića i Luke, ali misliš da nisi lud...

Mislim da je srpski fudbal kritično blizu dnu, smatram ga skoro potpuno bezvrednim i teško sebe nateram da ga pratim. Klub za koji navijam, bar njegovu fudbalsku sekciju, skoro da ne pratim. Na JNA odem jednom ili dva puta godišnje, skoro pa tužan što idem... Već dugo se ne čudim kada mi neki klinac kaže da navija za Arsenal, Milan ili Barselonu, iako sam odrastao u ubeđenju da je to potpuno nenormalno i godinama otpisivao ’navijače’ klubova iz zemalja i gradova koje nikada nisu videli i možda i neće. To je jedna slika.

Kada kojekakvi Šćepovići, Stankovići, Grbići, Lekovići, Obradovići, Luke ili Ostojići... udare na sebi slične na njihovoj strani postaju važni, bliski i drhtim. I, potpuno svestan da su i ovi moji i oni njihovi mahom bezvezni, radujem se svakom golu. Ludo se radujem. Volim i mrzim. Ne pričam sa prijateljima koji ne navijaju za Partizan tog dana ako ih baš, na nesreću ne sretnem. I nisam Ja, samo sam jedan od Nas.

Dakle, da se vratim na tezu sa početka teksta, naglasak je na ’mislim’ u rečenici ’Mislim da nisam shizofren’.

Kada sam bio klinac, baš klinac, mislio sam da je Derbi nešto što samo retki imaju privilegiju da vide. Već sam nekoliko sezona išao, ili možda je preciznije tako reći – bio vođen, u Humsku, video već i igrače Slobode iz Tuzle, Zagreba, niškog Radničkog i Proletera, pa i Dinama i Hajduka, nisam imao priliku da vidim derbi.

Onda je, negde kada sam imao deset, na nivou kuće procenjeno da sam dovoljno veliki za Derbi. I bio sam, negde na zapadu sa kojeg nikada nisam odgledao derbi kada sam sâm počeo da idem, do danas, i pobedili smo, i radovao sam se. Možda je isprana fraza, ali sam bio najsrećniji na svetu.

Tada sam shvatio da postoji malo šta tako dobro i važno kao derbi. Danima sam razmišljao o tome koliko je još sati ostalo, sastavljao timove, zamišljao golove i radost, malo se plašio da ne krene po zlu...

Rastao i menjao se, ali i odgledao pedesetak derbija, u stvari, od svoje jedanaeste do trideset i neke sam propustio dva. Kup, u komšiluku, 1:1, prošli smo, i Kup na JNA, 0:2. Odgledao sve prvenstvene, ostale u Kupu, ’Ligu šampiona’ u Novom Sadu i u Beogradu, prijateljskih u to vreme nije bilo. Naravno, nema prostora za prijateljske sa Njima.

I danas pamtim razne slike, Mancea na kolenima na 3:2, Ušketov izjednačujući u devedesetom, Brnovićev u prvom, Smajićev iz mrtvog ugla, pa onda Zahovićev po snegu, Saveljićev, Ćirin rukom, Saletov van šesnaesterca, Kežmanov prvi, bombu Đoleta Tomića, Raćinu golčinu, Jojića...

I da se, još jednom, vratim na onaj početak.

Nekada je derbi počinjao bar pet-šest dana ranije, imao sam godišnju za Jug, a išao sa ekipom po karte za gostujuću onog dana kada se puste u prodaju. Tada nisam spavao noć pre, drhteći, u znoju, iščekujući. nisam umeo da razgovaram ni sa ukućanima, čak ni sa ćaletom koji bi sa istom idejom otišao na isti stadion, samo ne na istu stranu, svaki put... Kretao sam, kao gluva kučka, pet ili šest sati pre, ulazio na stadion kada se kapije otvore.

U međuvremenu sam svom sinu objašnjavao da je gužva i da je mali, do neke sedme, osme godine, pa ga vodio, pa smo se razdvojili, Jug je, neko vreme, dok se nije preselio na Istok, ostao njemu... Ja sam se preselio na mirniju stranu. Sa njim sam pričao, i to jutro, i na putu ka stadionu, i u povratku. Malo se mučio da mu objasnim da su nas nekada Oni redovno dobijali i da je meni i dalje neobično kada se neko ko navija za Partizan čudi kada nas dobiju. Posle prihvatio njegovu tezu da je njihovo vreme i konačno prošlo. Nisam mu nikada rekao da se plašim da je i Naše...

Danas se desi da pitam u koliko sati se igra dan pre, da ne odem i ako ništa drugo tog dana ne radim. Ono što se u klubu koji volim događa doživljavam više kao okupaciju nego kao situaciju, sve je manje klinaca koji me prevare i za koje pomislim da su ozbiljni igrači. I nemam za koga da se vežem. Malo je do njih, malo do mojih godina.

Ali... ništa na svetu trenutno ne želim više nego da ih u subotu dobijemo. Ako može, u devedesetom. Da sede na Severu i dugo ćute, pa da vređaju svoje igrače. I da budem srećan, znam da nije kao nekada, na mesec dana, možda se više radost ne meri ni satima. Ali tih 90 minuta i dalje su prokleto važni.

P.S. Fudbalski derbi je povod, rukometni, odbojkaški i hokejaški su, ipak, malo manje važni. Košarkaške derbije ne volim jer i pored toga što se trenutno dešava, ne shvatam po kom kriterijumu su godinama bili derbiji, moguće je da se druga strana isto pita za fudbalske.

Vaterpolo su igrali samo jedne sezone u istoriji. Nedovoljno da bi imali pravo da utakmicu sa Nama zovu derbijem...