Keva u porodilište, a ćale na Marakanu...

Razni faktori uticali su da dueli Crvene zvezde i Partizana pomalo izgube na svojoj vrednosti, pa je sve ono što okružuje najveću utakmicu u zemlji postalo za nijansu manje ’posebno’.

Počev od stanja u državi, sve većeg nasilja na stadionima i oko njih, do ekonomskog stanja u kojem se nalaze naša dva najveća kluba. Uz to, eksperimentisanjem sa promenom sistema takmičenja poslednjih godina, došlo je i do nešto češćih okršaja crveno i crno-belih, pa se prepoznatljiv šmek večitog derbija donekle umanjio.

Ruku na srce, bilo je i u skorijoj prošlosti nekoliko derbija koji su u potpunosti opravdali epitet koji on nosi, ali se i dalje ne nazire momenat kada će se kontinuitet kvalitetnih susreta Zvezde i Partizana biti ’kao nekada’.

Ipak, nikakve okolnosti ne mogu da umanje ono što tih devedeset i kusur minuta fudbala donese navijačima klubova sa Topčiderskog brda, a često je za tako nešto dovoljan i samo jedan pogodak.

To je utakmica koja može da vam popravi ili pokvari raspoloženje u narednih nekoliko dana, čak i nedelja, odredi sudbinu vašeg kluba pred nastavak sezone ili u borbi za titulu, ali i donese pregršt materijala za začikavanje ovih drugih.

Beogradski derbi sastoji se od mnogo toga, a posebnu notu daje odrastanje uz vaš omiljeni klub – pošto je prva podela s kojom se gotovo svako od nas suočio upravo ona na Zvezdaše i Partizanovce.

Sve počinje, kao i većina stvari u kraju – tačnije, na terenčetu – kada su se najpre ekipe za mali fudbal određivale po klupskoj pripadnosti, a isti princip uglavnom je na snazi i na časovima fizičkog. Onda dolazi period gde smo dovoljno odrasli da možemo ’sa nekim starijim’ na derbi, pre nego što i sami sa drugarima krećemo put Autokomande.

Pripreme za meč znale su da počnu i mesec dana pre okršaja, a kako bi se on bližio, rasli su i tenzija, nervoza i nestrpljenje da konačno počne. Takav utisak odavao se na svakom koraku, bilo da ste učenik osnovne škole, (ne)srećno oženjen čovek srednjih godina ili pak penzioner.

Ekipe vatrenih, ali i onih manje vatrenih, navijača počele bi da se okupljaju na poznatim lokacijama širom grada, dok su oni iz unutrašnjosti i okolnih zemalja simultano stizali u prestonicu. Sve to dodavalo je ’ono nešto’ na već poseban dan, pošto ste na putu do stadiona mogli da ugledate, čujete sve i svašta, ali i da fizički osetite da je početak tako blizu.

S druge strane, tuče, nasilje, naredi – koji su odneli i nekoliko mladih života – postali su sastavni deo i našeg derbija kroz istoriju, a, nažalost, to je bila jedna od retkih stvari koja tokom godina nije gubila svoj kontinuitet. Štaviše, malo je nedostajalo da upravo to totalno uništi jednu od najvećih svetkovina sporta na ovim prostorima. Ali nije, pa se situacija poslednjih godina stabilizovala i vraća na ono zbog čega se sve i dešava – sport.

Meni se na spomen večitog derbija bude uglavnom ’fudbalske’ uspomene – omiljena pobeda, najlepši gol, najteži poraz, najlepša koreografija, najbolja ’prozivka’... Međutim, nije derbi samo ono što se događa na Marakani ili u Humskoj, već i sve ono što ide uz, pre i posle.

Jedno od nepisanih pravila, koje je usko povezano sa rezultatom derbija, glasi da u slučaju poraza svog tima ne kupujete novine narednog dana, ili da barem nekako preskočite tih nekoliko bolnih strana. A tu je i selekivno odlučivanje kome ćete se javiti na telefon, čiji poziv i poruku ’nećete videti’, ali i promena dnevne rutine.

Možda i omiljena uspomena, ujedno i tradicija mi je ona koju sam započeo sa svojim ocem, čovekom koji je naš klub pratio na sve četiri strane sveta, kada je život bio drugačiji, kada se igrao drugačiji fudbal, pravi fudbal – kada je novca bilo, ali i kada ga nije bilo.

To vam i govori da nisam mogao mnogo da biram – ćale je dovezao mamu da se porodi, a dok sam se ja poput rasnog centarfora probijao ka novom svetu, on je bio na stadionu. Pričala mi je keva posle da je on na utakmicu otišao na njenu inicijativu jer, kako reče – ’Šta će mi ovde’ – kao i da se posle pobede pojavio sa gomilom navijačke bebi opreme, vidno pijanim kumom i neizbežnih nekoliko kila limuna.

Kao što rekoh, i nije da sam mogao da biram. Kako sam rastao, uticaj je postajao sve veći, kao uostalom i u većini prosečnih srpskih porodica, pa mi se pored obaveznih fudbala i košarke pojavio osećaj da pratim i sve ostale moguće derbije.

Rukomet, odbojka, vaterpolo, neretko sve to i u ženskoj konkurenciji, a od nedavno tu su i ragbi i hokej – da ’ludilo’ bude potpuno. Kada je derbi u pitanju, nije bitno koji je sport po sredi, to je ovde tako.

Stvarno volim da gledam i pratim gotovo sve navedene sportove, ali nije fudbal bez razloga najvažnija sporedna stvar na svetu.

No, vratimo se na tradiciju. Uvertira pred svaki duel bila je neizostavna priča, nekoliko dana ranije, šta nam evenutalni trijumf donosi, kakav nam je raspored u nastavku, a zatim i detaljna analiza gde bismo tačno i na koji način mogli da ih ugrozimo. Na dan utakmice, dakle već uz doručak i novine, sledilo je komentarisanje potencijalnih startnih postava – uz neizostavne ’ma, bolje da igra ovaj...’ opaske.

Kako se tada derbi igrao uglavnom u popodnevnom terminu, vreme preostalo do meča najčešće bi proletelo, a na putu do stadiona tu je i obavezni ’pit stop’ u kladži, kako bi utisak bio potpun ako sve prođe kako treba. Zatim kupovina novina i semenki kod istog dekice, naravno zbog talije, a onda i toliko čekani prolazak kroz kapiju.

Već kada krene uspon uz ’Komandu’ osećaj postaje unikatan. Čini se kao da tlo podrhtava, navijači mile sa svih strana, dok se pesme neizmenično smenjuju, a neki panično traže kartu viška. Ali ništa ne može da se meri sa onim momentom kada konačno prođete kroz kapiju, ispred sebe ugledate krcate tribine i krenete ka svom mestu, a nešto vam prostruji kroz kičmu duž celog tela.

Kako tih nekoliko nedelja iščekivanja nikako da prođu, tako imate osećaj i da sat i po fudbala proleti u pet minuta. A, možda se i samo tešimo jer gledanje snimka takođe spada u ’pod obavezno’. Naravno, i tu važi ona uzročno-posledična veza sa rezultatom, pošto poraz znači i zaobilaženje bilo kakvog fudbala na televiziji barem na dan.

Posle pobede u derbiju sve je lepše i lakše, a kakav bi to trijumf bio da se ne začini nekom dobrom klopom, uz prepičavanje onogo što se odigralo na terenu? Ćevapi, sok ili pivo, a onda kući lagano na spomenuti snimak, pa u kraj na sumiranje utisaka sa ortacima.

Suština cele priče u stvari i staje u tih devedeset minuta jer tada sve drugo u našim glavama staje. Sve obaveze, posao, problemi, škola, devojka, kuća... Sve pada u drugi plan. Tada je jedino važno da naš tim pobedi, način na koji će se to dogoditi i nije previše bitan, a trenutak kada se mreža protivnika zatrese i sudija svira kraj ne mogu da se porede sa mnogo čim. Možda jedino sa urlikom i euforijom Uruk Haja koji se zaleću na Minas Tirit.

E, to je večiti derbi.