Nigerija – koliko može šampion Afrike?

Velika očekivanja nisu ispunjena na potonjim takmičenjima, šanse za popravljanje utiska u Brazilu postoje, ali nema sumnje da će harizmatični momci dati sve od sebe i prirediti spektakl, bez obzira na rezultat.

Druga faza nije tako nerealan rezultat, s obzirom na izgled grupe F u kojoj su još Argentina, BiH i Iran.

Put do Brazila

Nigerija je osvojila prvo mesto u kvalifikacionoj grupi F, ali nije sve išlo prema zacrtanom planu, zabeležene su tri pobede, ali i tri remija, što se u konkurenciji Malavija, Kenije i Namibije sigurno ne može smatrati najboljim rezultatom. Sve tri nerešene utakmice završene su rezultatom 1:1.

U trećoj rundi kvalifikacija Nigeriju je čekala Etiopija, a da više nema lakog protivnika u Africi uverila se u prvoj utakmici odigranoj u gostima, tek u 90. minutu je obezbeđena pobeda, golom Emanuela Emenikea, iz penala. Ipak, revanš je doneo mnogo lakši posao za “Super orlove“, trijumf od 2:0 i overu karte za Brazil.

Ključni igrači

Ljubiteljima fudbala nešto mlađe generacije se verovatno čini da Šola Ameobi oduvek igra fudbal i da nikako ne može da ostari. Ipak, napadač Njukasla je tek u 30. godini, 2012. odlučio da se odazove pozivu matične nacionalne selekcije, pošto nije bilo naznaka da će uspeti da stigne do dresa reprezentacije Engleske.

Do sada je odigrao svega pet utakmica i postigao dva gola, a kao relativni novajlija nalazi se u drugom planu, dok glavnu ulogu u ofanzivi igra Emanuel Emenike. Fudbaler Fenerbahčea je bio prvi izbor selektora Stivena Kešija u kvalifikacijama, tek u finišu, ali je bio najbolji strelac ekipe sa tri gola.

Važna karika u timu je golman Vinsent Enjema, a prednost u odnosu na Džozefa Joba na poziciji centralnih defanzivaca imaju Godfri Oboabona i Azubike Egvuenkve. Značajnu rolu u navalnom redu mogao bi da ima napadač Kjeva Viktor Obina, ali sve i dalje u najvećoj meri zavisi od Džoa Obija Mikela, komandanta na sredini terena.

Zvezda

Defanzivni vezni fudbaler je bio centar velike borbe Mančester Junajteda i Čelsija, proglašavan je talentom kakav se retko viđa, te opisivan kao idealna kombinacija Patrika Vijere i Kloda Makelelea.

Put do Premijer lige je za momka rođenog kao Džon Majkl Nčekvube Obina bio više nego zanimljiv, 1999. godine je kao 12-godišnjak prošao selekciju 3.000 dečaka iz Nigerije i stekao pravo na učenje fudbala u Pepsijevoj fudbalskoj akademiji.

Nađeno mu je mesto u Plejto Junajtedu, klubu u kom su potekli Selestin Babajaro, Viktor Obina, Kris Obodo i mnogi drugi tamnoputi fudbaleri koji su potom napravili značajne karijere na evropskom kontinentu. Put na U17 takmičenje u Finsku značio je da Mikelu nema povratka u domovinu, hteo je u Ajaks iz Kejptauna, ali je završio u Norveškom Linu.

Na veliku pozornicu stigao je 2006. godine, Čelsi je dobio bitku sa Mančesterom i potpisao tada 19-godišnjeg vunderkinda sa neverovatnom fizičkom snagom i zavidnom tehničkom ubučenošću. Mnogo kontroverzi je pratilo taj transfer, a tadašnji pomoćni trener kluba sa Old Traforda optužio je konkurente iz Londona za otmicu Mikela.

Naizgled odličan start karijere na Stamford Bridžu umalo je prekinut, Žoze Murinjo je Mikela odstranio iz tima zbog nesportskog života, a u sve to se savetodavno umešao i njegov otac Majkl. Dve godine je trebalo da Mikel dobije mesto startera, a tome u prilog je išao odlazak Makelelea, te povreda Majkla Esijena.

Otmica oca, povrede, problemi sa ponašanjem, razlozi su što Mikel nije do sada ostvario daleko zapaženiju karijeru, a imao je, i i dalje ima, odlične uslove za to. Prošle sezone je odigrao 24 utakmice u Premijer ligi, postigao jedan gol, a od partija na Mundijalu će u mnogome zavisiti njegova budućnost, s obzirom da je Murinjo spreman da mesto startera na mestu zadnjeg veznog ponudi reprezentativcu Srbije Nemanji Matiću.

Budući heroji

Karakteristika selektora Stivena Kešija je da nema problem sa “imenima“ i da se lako odlučuje da eksperimente sa, kako mladim, tako i igračima iz nigerijske fudbalske lige. Jedan od njegovih većih uspeha je nagovaranje Viktora Mozesa da ne čeka poziv selektora Engleske, već da obuče dres matične države.

Krilni napadač, pod ugovorom sa Čelsijem, svakako predstavlja buduću zvezdu svetskog fudbala, ima tek 23 godine, a već šest seniorskih sezona u Premijer ligi. Igrama za Kristal Palas i Vigan skrenuo je pažnju Čelsija, ali je prošlu sezonu proveo u Liverpulu, na pozajmici. Učinak u reprezentaciji je za sada sasvim dobar, šest golova na 17 utakmica.

Da Nigerija ne treba da brine za budućnost u napadu stara se 21-godišnji Ahmed Musa, saigrač srpskog reprezentativca Zorana Tošića u moskovskom CSKA je već četiri godine član najbolje selekcije “Super orlova“, pa će u paru sa Mozesom u narednom periodu sigurno biti udarna igla tima.

Nameru da igra za drugu reprezentaciju Godfri Oboabona nije imao i upravo je on jedan od igrača koje je Keši pronašao u domaćem šampionatu. Pre dve godine je, tadašnji defanzivac Sanšajn Starsa, debitovao u nacionalnom timu, a transfer u inostranstvo stigao je na red godinu kasnije, kada se preselio u turski Rizespor.

Ipak, uvek treba sa određenom dozom rezerve gledati na mlade fudbalere iz Nigerije, pošto se neretko dešavalo da se prave krštenice “izgube“. Slučajevi Obafemija Martinsa, Tariba Vesta i Nvankva Kanua dovoljno govore o tome.

Selektor

Stiven Keši se na Mundijal vraća posle 20 godina, 1994. je u Sjedinjenim Državama predstavljao svoju naciju kao deo tima koji su činile legende poput Džordža Finidija, Džej Džeja Okoče, Rašida Jekinija...

Dugo vremena je trebalo Fudbalskom savezu Nigerije da se seti svog nekadašnjeg defanzivca, koji je selektorsku karijeru gradio u okolini, imao je dva mandata u Togou i jedan u Maliju, da bi 2011. konačno stigao na kormilo “Super orlova“.

Sukob sa selektorom Nigerije iz 1994. godine, Klemensom Vesterhofom je “Big bosa“ ostavio na klupi u dobrom delu Mundijala u SAD, njemu je na vrat stavljena krivica sa kojom se borio donedavno. Ipak, osvajanje titule šampiona Afrike je potvrdilo da Keši poznaje igru na travnatom terenu i povratilo mu samopouzdanje, kao i poverenje nacije.

“Želim da veliki evropski klubovi zapamte ovo, trener iz Afrike može da bude uspešan. Nadam se da će stručnjaci sa ovog kontinenta jednog dana dobiti šansu u Evropi da se dokažu“, rekao je prošle godine po trijumfu na Kupu nacija.

Kao što je već pomenuto, Keši se ne libi da izostavi neko zvučno ime iz sastava, osnova njegove filozofije fudbala je da u svakom trenutku u timu mora da ima samo najspremnije pojedince. Malo je nedostajalo da mu se to obije o glavu u kvalifikacijama, međutim u mundijalskoj grupi sa Argentinom, BiH i Iranom može da potvrdi reči upućene Evropi.

Taktika

Igrač od koga sve kreće u sastavu Nigerije je Džon Obi Mikel, Keši mu je dao nešto ofanzivniju ulogu od one koja mu je zadužena u Čelsiju, ali to izgleda samo na papiru. “Super orlovi“ se u najvećoj meri oslanjaju na odbranu, u kojoj Mikel ima ulogu defanzivnog koordinatora, rečeno vokabularom iz NFL.

Ipak, da bi sredina funkcionisala kako treba valjalo bi da u timu ima još kojeg kvalitetnog igrača. To nameravaju da postanu mladi Ogenji Onazi, veznjak Lacija i Namdi Oduamadi, fudbaler Breše, a to što nastupaju na Apeninima je njihova najveća preporuka.

Kada defanziva otkloni opasnost na scenu stupaju trkači, Viktor Mozes i Ahmed Musa sa krilnih pozicija napadaju protivnički gol, dok je za eventualna ubacivanja u šesnaesterac spreman Emanuel Emenike. Po tome kako Keši bira igrače pitanje je da li će Šola Ameobi dobiti veću šansu, ono što je sigurno, njegovo iskustvo bi veoma značilo.

Istorija

Da pitanja o regularnosti godišta fudbalera nisu samo puke priče zarad priče govori i nepoznanica o godini osnivanja Fudbalskog saveza Nigerije. Prvobitna mišljenja da je organizacija nastala 1945. godine pobio je istoričar fudbala Kunle Solaja, navodno pronalaskom novina iz 1933. godine u kojima je objavljeno formiranje Fudbalskog saveza.

Dejvid Berber iz Fudbalske asocijacije Engleske, pak, smatra da je prva fudbalska takmičarska sezona u Nigeriji započeta 1938. godine, o čemu mu je, takođe navodno, svedočio tadašnji sekretar Saveza F.B. Mjulford.

Bilo kako bilo, svet je fudbalere NIgerije upoznao 1994. godine, na Mundijalu u Sjedinjenim Američkim Državama. Četiri godine kasnije “Super orlovi“ su se vratili na veliku scenu, ovoga puta sa Borom Milutinovićem na klupi.

Neuspesi na Mundijalima 2002. i 2010. godine, te propuštanje takmičenja 2006. uticali su i na rezultate u Kupu nacija, pa je u tom periodu Nigerija četiri puta zauzela treće mesto. Ipak, treća titula kontinentalnog šampionata stigla je 2013, kada je Keši objedinio igrački i trenerski trofej na tom turniru.

Nacionalna fudbalska liga u Nigeriji nastala je 1972. godine i brojala je šest timova, 1990. je dobila naziv Profesionalna liga, a 2003. osnovana je Premijer liga. Između 1999. i 2007. godine na kraju sezone je igran takozvani Super 4 turnir, mini liga sa raund robin sistemom kojim se utvrđivao šampion.

Najtrofejniji timovi su Rendžers i Enijimba sa po šest titula prvaka države, a čak 15 ekipa je osvajalo šampionat, do prvog, 1972. godine stigla je ekipa Majti Džetsa.

Slavni dani

Nigerija – Italija 1:2, druga faza SP
5. jul 1994. Foksborou (SAD)

Pravo niotkuda Nigerija je 1994. godine preskočila prvu fazu takmičenja na Svetskom prvenstvu i stigla do nokaut faze, namerivši se na Italiju. Azuri su olako shvatili tamnopute momke, koji su u 26. minutu utakmice poveli, golom Emanuela Amunikea.

Italijani ne bi bili to što jesu da nemaju ludačku sreću, koja se naravno, stiče znanjem i iskustvom. Minut pre poslednjeg sudijskog zvidžduka golman “Super orlova“ je začuo zvižduk lopte, koju mu je Roberto Bađo poslao iza leđa. U produžetku je isti igrač iz penala u 103. minutu postigao pobedonosni gol za Italiju i poslao Nigerijce kući.

Sastavi
Nigerija: Piter Rufai, Čidi Nvanu, Uče Okečukvu, Augustin Eguavoen, Majkl Emenalo, Sandej Oliseh, Džej Džej Okoča, Džordž Finidi, Emanuel Amunike, Rašid Jekini, Danijel Amokači.
Italija: Luka Markeđani, Alesandro Kostakurta, Paolo Maldini, Roberto Musi, Antonio Benarivo, Demetrio Albertini, Nikola Berti, Roberto Bađo, Đuzepe Sinjori, Danijele Masaro, Roberto Donadoni.



Nigerija – Danska 1:4, druga faza SP
28. jun 1998. Lens (Francuska)

Četiri godine kasnije u Francuskoj dogodila se slična situacija, a bolju sreću Nigeriji nije doneo ni legendarni Bora Milutinović. Umesto Italije sada je Danska bila prevelik zalogaj, a dva gola od Azura su iz te perspektive izgledala mizerno, s obzirom na četiri koje su Skandinavci spakovali golmanu Piteru Rufaiju. Putešestvije Nigerije u Francuskoj ponovo je završeno u drugoj fazi takmičenja.

Sastavi
Nigerija: Piter Rufai, Mutiju Adepoju, Uče Okečukvu, Taribo Vest, Selestin Babajaro, Džej Džej Okoča, Sandej Oliseh, Džordž Finidi, Garba Laval, Nvankvo Kanu, Viktor Ikpeba.

Danska: Peter Šmajhel, Soren Kolding, Mark Riper, Jes Heg, Jan Hajnce, Tomas Helveg, Alan Nilsen, Martin Jorgensen, Mihael Laudrup, Brajan Laudrup, Peter Meler.



Nigerija – Burkina Faso 1:0, finale Kupa nacija
10.2.2013 Johanesburg (Južnoafrička republika)

Sa drugog mesta u grupi C prve faze Kupa nacija, Nigerija je stigla do titule, “provukla“ se i u četvrtfinalu u duelu sa Obalom Slonovače (2:1), a u polufinalu je uhvaćen pravi zalet za finiš takmičenja, Mali je deklasiran sa 4:1.

Finale je dobijeno na čisto iskustvo, fudbaleri Burkine Faso se ni u najluđim snovima nisu nadali finalu, a prethodni deo takmičenja im je izgleda bio previše naporan. Jedini gol na meču postigao je Sandej Mba, vrativši Kup nacija u Nigeriju posle devet godina.

Sastavi
Nigerija: Vinsent Enjema, Efe Embrouz, Kenet Oumeru, Godfri Oboabona, Elderson, Ogenji Onazi, Džon Obi Mikel, Sandej Mba, Viktor Mozes, Braun Ideje, Ikečukvu Uče.
Burkina Faso: Dauda Diakite, Mohamed Kofi, Bakari Kone, Pol Kulibali, Saidu Panendetiguri, Đakariđa Kone, Floran Ruamba, Prežis Nakulma, Šarl Kabore, Žonantan Pitruapa, Aristid Banse.