Jelena Trajković

Aerton Sena – jedinstven i najveći

One trenutke koji vam promene život nikada ne možete da zaboravite. Može se reći da je na moj život najviše uticao trenutak kada sam ugledala žuti bolid Lotusa. Bila je 1987. godina, a taj žuti Lotus vozio je Aerton Sena. Moj život od trenutka nije više bio isti, a verovatno sada ne bih pisala ovaj tekst da sa tri godine zahvaljujući tom neverovatnom Brazilcu nisam zavolela Formulu 1.

Komentari: 29

Ne mogu sada da se setim koja je trka bila u pitanju, ipak sam imala samo tri godine, ali znam da sam od tada redovno sa tatom nedeljom u 14 časova bila ispred televizora. Tati zahvaljujem što me je upoznao sa čarima Formule 1, a mami što nas je svih ovih godina trpela, ali je na kraju i ona podlegla.

Mislim da niko od njih dvoje tada, kada sam još bila klinka, nije mogao da pretpostavi koliko će ta ljubav na prvi pogled uticati na moj život. Grozni 1. maj 1994. godine nikada neću zaboraviti, još se sećam svoje reakcije kada je Sena poginuo, ali sam srećna što mogu da kažem da sam videla njegovu magiju. Žalim što nisam mogla da ga vidim uživo, ali mi je i to što sam ga gledala preko malog ekrana dovoljno da znam da se za mene više nikada neće pojaviti vozač kojeg ću toliko podržavati kao njega.

161 trka, tri titule, 41 pobeda, 80 podijuma, 65 pol pozicija, 19 najbržih krugova. To je Senina statistika. I samo to. Za mene je on najveći u istoriji i uvek će i biti, ali meni ta statistika ništa ne znači. Mnogi će reći da je Mihael Šumaher najbolji, statistički i jeste, ali ukusi su različiti. Nikakva statistika ne može da odredi ko je najveći, tako nešto se oseti, a to je subjektivno. A ja osećam da je Sena najbolji.

Taj osećaj leži u onome što je Sena radio na stazi i šta sada, 20 godina posle pogibije predstavlja. Njegova vožnja je za mene bila umetnost. Vozio je beskrompromisno, nikada se nije zadovoljavao postignutim i od sebe je uvek tražio više. I, izvlačio je više. Kada bi ga mnogi otpisivali, on bi se vraćao, a neke od njegovih trka važe za legendarne.

Posebni razlozi zbog kojeg sam ja zavolela Senu su njegovi ulasci u krivinu, koje niste mogli da predvidite, preticanja, za koja važi isto, vožnja po kiši i majstorije koje je izvodio u Monte Karlu. Manevri kakve je on izvodio više ne viđamo. Svi ljubitelji Formule 1, koji je i dalje prate, sigurno su zevali tokom prošlonedeljne trke za Veliku nagradu Monaka. Preticanja gotovo da nije i bilo, a u Senino vreme nikada nije bilo dosadno.

Vladao je ulicama Monte Karla, čak i kada bi ga mnogi otpisivali, on bi ih sve ubedio da nisu u pravu. Njegova ubedljivo najbolja trka u Monte Karlu bila je ona iz 1984. godine. Tada se još nisam rodila, ali sam slušala priče o toj trci, pa sam čim se pojavio snimak na internetu nekih 15-20 godina kasnije uspela da odgledam. Malo je reći da sam bila impresionirana. U bolidu Tolemana bio je drugi, po neverovatnom pljusku, iza Alana Prosta. Legendarnog Francuza, koji je kasnije postao njegov najveći rival, čak ga je i pretekao, ali je odmah potom trka prekinuta.

Tog trenutka dobili smo novog ’Princa Monaka’. Od tada, šest puta je slavio na ulicama Monte Karla, jer, jednostavno, on je voleo tu stazu, a i ona njega. Kvalifikacioni krug koji je izvozao na toj stazi 1988. godine i dalje se smatra jednim od najboljih u istoriji. Isto važi i za trku na stazi „Donington“ 1993. godine, kada je po velikom pljusku došao do trijumfa. Sada mi na pamet pada trka u Maleziji 2009. godine, koja je zbog neverovatnog pljuska prekinuta. Verujem da bi Sena tražio da se uprkos takvom vremenu izađe na stazu.

Zbog takvih sitnica, koje pokazuju ko su pravi trkači sam ga i zavolela. Bio je neko za koga granice nisu postojale, za kojeg reč ’nemoguće’ ne postoji u rečniku. Zbog toga i ne čudi što je govorio da bi voleo da, ako već mora pogine da to bude na stazi i da bude brzo. Tako se i desilo. Bio je Uskrs 1994. godine i još se sećam tuge koju sam osetila. U nekim trenucima mi se čini kao da je to juče bilo, a nekad kao da je prošlo i više od 20 godina.

Nikako ne mogu da prežalim činjenicu da više nije među živima, jer verujem da bih, da sam dobila priliku uradila fantastičan intervju sa njim. Imala sam tu sreću da upoznam Aertonovu sestru Vivijan i sestrića Bruna koji su mi ispričali divne priče o njemu. Znao je da je privilegovan i trudio se da pomogne onima koji nisu imali tu sreću kao on. Zbog toga i znam da je bio veliki, za mene najveći.

Od Senine smrti, više nisam mogla da navijam za jednog vozača, već sam se odlučila za jedan tim – Meklaren. Razlog je upravo Sena, jer je legendarni crveno-beli Meklaren uvek izvlačio najbolje iz njega. Tri titule, 1988, 1990. i 1991. godine osvojio je kao vozač britanskog tima i za to vreme ostvario 35 pobeda. Od svih tih trijumfa, uz onaj sa „Doningtona“, za mene se izdvaja onaj iz Monte Karla 1992. godine.

Tada je sve ukazivalo na to da se neće naći na najvišem stepeniku pobedničkog postolja. Tada je sa pol pozicije startovao Najdžel Mensel u Vilijamsu, koji je do tada već imao pet pobeda u sezoni. Britanac je dominirao trkom do sedam krugova pre kraja kada je zbog problema sa pneumatikom morao u boks, a na stazu se vratio baš iza Sene. Usledila je velika borba između njih dvojice na ulicama Monte Karla, ali Mensel nikako nije uspeo da nađe put pored Brazilca i kroz cilj je prošao sa samo dve desetinke zaostatka.

Godinu dana kasnije, došao je do rekordne, šeste pobede u Kneževini, a priliku za sedmu nije imao, pošto je trka u Monte Karlu sledila dve nedelje posle njegove pogibije. U čast njega i Austrijanca Rolanda Racenbergera, koji je poginuo dan pre Sene, prvi startni red u Monte Karlu ostao je upražnjen, a trke u Kneževini su izgubile svoju draž. Bilo je zanimljivih trka u sezonama koje su sledile, ali nijedna nije mogla ni da priđe onima iz Seninog vremena.

Tužna sam zbog činjenice što nismo mogli duže da uživamo u Seninom vremenu, ali sam srećna što mogu da kažem da sam živela u to vreme. Drago mi je i što se pre nekoliko godina pojavio dokumentarac „Sena“ koji savršeno dočarava kako je ono izgledalo. Za mene, ta era Formule 1 i borbe Sene, Prosta, Mensela, Pikea i ostalih pokazuju suštinu tog sporta, koja je poslednjih godina, može se reći, i nestala. Srećom, legende žive dok ih pamtimo, a Senu ću barem ja pamtiti do kraja života.

Potpuno drugačiji osvrt ja Aertona Senu možete da pročitate u našoj temi posvećenoj 20. godišnjici njegove smrti. Taj tekst je posvećen svima onima koji su ga voleli, da podsete na njegovu genijalnost, onima koji nisu, da ne ostanu ravnodušni na njegovu veštinu, kao i onima koji tek prvi put čuju za njega, da shvate o kakvoj legendi je reč...

prethodna strana 1 / 11 sledeca idi na stranu