A. Kovačević

Dom Pedro II – velikodušni car, najveći Brazilac

Kao petogodišnjak je nasledio svog oca i vladao skoro 50 godina Brazilom. Kakav je status imao u narodu najbolje svedoči njegov nadimak – Velikodušni (Magnanimus).

On je bio nećak Napoleona Bonaparte, unuk poslednjeg vladara Svetog Rimskog Carstva Franca II, on je drugi i poslednji car Brazila, on je najveći Brazilac, on je Dom Pedro de Alkantara Žoao Karlos Leopoldo Salvador Bibiano Fransisko Ksavijer de Paula Leokadio Migel Gabrijel Rafael Gonzaga, ili kraće Dom Pedro Drugi.

Komentari: 3

Za razliku od oca Dom Pedra I koji je voleo da uživa u svemu što život nudi i samo dva sata dnevno posvećivao učenju, Dom Pedro II je veći deo detinjstva proveo usamljen, samo dva sata dnevno zabavljajući se, uglavnom učeći i spremajući se za preuzimanje vlasti kada postane punoletan, pa je imao tek nekoliko momenata sreće i mali broj prijatelja svog uzrasta.

Napušten od oca koji je abdicirao i sa njegovom maćehom, s kojom je imao veoma blizak odnos kao sa rođenom majkom, otišao u Evropu, Dom Pedro II je detinjstvo proveo među intrigama vladajuće klase i političkim nesuglasicama, što je izgradilo njegov karakter.

Okruženje u kojem je rastao pretvorilo ga je u stidljivu i nevoljenu osobu koja je u knjigama videla svoje utočište i beg iz stvarnog sveta.

Izrastao je u čoveka sa snažnim osećajem dužnosti i posvećenosti svom narodu i zemlji. Već u 15. godini je krunisan za cara, tri godine pre punoletstva kako je bilo pravilo, jer narod više nije imao poverenja u sposobnost njegovih namesnika, a u njemu je video čoveka koji može da spase Brazil.

Ipak, prezirao je svoju ulogu monarha.

Postao je vladao kao dete, ali je veoma brzo sazreo, i svoju slabost – stidljivost, nesigurnost i nezrelost uzrokovanu uništenim detinjstvom, napuštanjem i izdajom, pretvorio u veliku snagu svog karaktera. Postao je samouveren, nepristrasan, vredan, ali i uljudan i strpljiv. Istoričari opisuju da je svoje emocije kontrolisao čeličnom disciplinom, jer nikada nije bio nepristojan niti gubio strpljenje. Vremenom je okončao učešće svojih savetnika u vladanju te uspostavio potpuni autoritet i vođstvo Brazilom.

Iako je nasledio carstvo koje je bilo na ivici raspada i koje su mnogi uglavnom videli kao zapuštenu evropsku koloniju, Pedro II je Brazil pretvorio u važnog igrača u internacionalnom dvorištu. Naučio je svoj narod koji je govorio portugalski da se razlikuje od komšija hispano kulture i da revnosno čuva slobodu govora te poštovanje građanskih prava koje je uveo njegov otac Pedro I. Posebno je uveo u svest važnost privrednog rasta i čuvanje svog, za to podneblje posebnog oblika vladavine, parlamentarnu monarhiju.

Spavao je samo pet sati dnevno i sve svoje vreme posvetio vladanju, bio je veoma ekonomičan i zahtevao je od političara i vladinih službenika striktne standardne ponašanja. Uveo je pravilo selekcije državnih službenika baziranu na moralu i zaslugama. Kako bi uspostavio te standarde, živeo je jednostavno, a jednom je izjavio: "Smatram da su nepotrebni troškovi jednaki krađi od nacije".

Šta je Pedro II uradio za Brazil tokom svojih pola veka vladavine? Dobio je tri rata (Platinski, Urugvajski i Paragvajski), rešio u svoju korist nekoliko internacionalnih ali i unutrašnjih konflikata, te učinio možda i najvažnije, uprkos velikom pritisku opozicije, ukinuo je ropstvo koje su koristili skoro svi u Brazilu, kako bogati, tako i siromašni.

Krajem 40-ih i 50-godina 19. veka rešio je tri velike krize što je Brazil uzdiglo u najveću silu južne zemljine hemisfere. Čak se i Evropa divila Brazilu na liberalnim idejama kao što su sloboda štampe i građanske slobode garantovane ustavom. Brazil je dugi niz godina kao stabilna parlamentarna monarhija bio apsolutni kontrast mešavini diktatura i nestabilnih vlada susednih zemalja Južne Amerike, a vrhunac je doživeo od 1870-1881. godine.

Tokom vladavine Dom Pedra II Brazil je dobio prvi kamenom popločan put, prvu prugu sa parnom lokomotivom, telegraf, liniju parobroda i prvu poštansku marku. Ohrabrio je proizvodnju kafe umesto šećera, što je kasnije uticalo na veliki provredni rast. Sve to je potpuno ujedinilo dugi niz godina podeljenu zemlju.

U međuvremenu je pridobio veliko poštovanje svetskih intelektualaca kao što su Čarls Darvin, Fridrih Niče i Viktor Igo koji ga je nazvao "velikim građaninom i unukom Marka Aurelija", a bio je blizak prijatelj između ostalih sa Ričardom Vagnerom, Lujem Pasterom, Aleksandrom Grejemom Belom.

Smatrao je da je obrazovanje od nacionalne važnosti, a kao konkretan primer divljenja učenju navodio je sebe: "Da nisam car, voleo bih da sam učitelj. Ne znam plemenitiji zadatak od usmeravanja mladih umova i pripremanju ljudi za sutra".

Kao 18-godišnjak je u maju 1843. oženio princezu Terezu Kristinu Kraljevina dveju Sicilija, ali tek nakon što su ga ubedili savetnici, jer je bio razočaran njenim fizičkim izgledom. Ona mu je rodila četvoro dece, po dva sina i kćerke, ali su mu oba sina umrla veoma mlada. To je razorilo cara koji je zbog toga u potpunosti promenio svoj pogled ka budućnosti carstva. Iako je voleo kćerke, smatrao je da je monarhiji potreban muškarac na čelu kako bi opstala.

Iako je tokom više od 40 godina vladanja imao veliku podršku svog naroda koji nije želeo promenu oblika vladavine, Pedro II je zapostavio dva rastuća sloja u zemlji, urbanu srednju klasu i vojsku, što mu se obilo o glavu, pa je zbačen s vlasti 15. novembra 1889. godine u vojnom puču koji nije imao podršku većinskog stanovništva i koji je Brazilu doneo vojnu diktaturu.

Umoran od monarhizma Pedro II nije pokušao da vrati vlast, istakavši da je to njegova penzija nakon velikog truda, pa je poslednje dve godine života proveo u bedi u izgnanstvu u Evropi. Njegov kraj vladavine je u potpunosti promenio izgled Brazila. Zbačen je s vlasti na vrhuncu svoje popularnosti, nakon čega je do tada stabilna država skliznula u dug period slabih vlada, diktatura i ekonomskih kriza.

Oni koji su ga prognali, vrlo brzo su u njemu videli model za brazilsku republiku. Nekoliko decenija nakon njegove smrti, obnovljena je reputacija Dom Pedra II i njegovi posmrtni ostaci su vraćeni u Brazil uz veliko oduševljenje nacije. Sahranjen je u gradu koji je nazvan po njemu, Petropolisu (poznat kao Carski grad).

Dom Pedro Drugi danas važi za jednog od najvećih Brazilaca u istoriji ove najveće latinoameričke države.

prethodna strana 1 / 11 sledeca idi na stranu