Vava – brazilski lav

I dok smo gledali naredni meč sa Marokom, počne deda da mi priča o “najboljoj navalnoj petorci” svih vremena. Logično, radilo se o još jednoj generaciji Selesaa. Onoj koja je Brazilu donela prvu Boginju 1958, a četiri godine kasnije je i odbranila.

“Ne postoji, niti će ikada postojati, bolja navalna petorka od one pre četres’ godina. Kakav je to fudbal bio, na gol više – Didi, Zagalo, Garinča, Vava, Pele….”, reče deda.

U to vreme, interneta bez ali kako sam bivao stariji sve više sam čitao i upoznavao se sa istorijom Mundijala, a pojavom jutjuba dobio sam mogućnost da sve pročitano vidim i detaljno analiziram.

U našem serijalu imali se priliku da čitate o trojici, od petorice, gore navedenih velikana iz fudbalske istorije. Posle ovog teksta ostaćemo vam ‘dužni’ samo još neponovljivog Garinču, što znači da sledi priča o jednom od najboljih i najznačajnijih centarfora u istoriji Brazila, čoveka koji je bio partner u napadu Peleu i Garinči – Edvaldu Izidiu Netu Vavi.

Snažni momak rodom iz ruralne oblasti Pernambuko važio je za jednu od najboljih ‘devetki’ svog vremena. Osvajač dve titule prvaka sveta, nemilosrdni strelac. Karakterisala ga je velika snaga, odlična tehnika, hrabrost, odlučnost, ali i neverovatan golgeterski instinkt. Uz Pelea, Zinedina Zidana i legendarnog Nemca Pola Brajtnera, jedini je igrač koji je postizao pogotke u dva finala Svetskih prvenstava.

Kao i put svakog Brazilca do zvezda i istorije, i ovaj ima neku specifičnu okolnost pod kojom su se sve ‘kockice složile’. Karijeru je počeo u rodnom Risifeu, pre nego što je 1951. započeo svoju sedmogodišnju epohu u Vasko da Gami. Zbog velike konkurencije, odlučio je da nije bitno na kom je mestu na terenu, dokle god je među odabranih jedanaest, pa je tako u početku karijere igrao na poziciji povučenog levog krila.

Međutim, već u prvom meču za “Divove sa brda” pokazao je da mora da bude što bliže protivničkoj mreži. Na debiju je postigao gol vredan titule prvaka Rija, što mu je praktično i otvorilo vrata reprezentacije. Postao je vođa tima sa “Sao Žanuarija”, sa kojim je 1956. godine postao prvak Brazila, a dve sezone kasnije i vlasnik trofeja Rio-Sao Paulo. Kada se našao u šansi retko je promašivao, šutirajući uvek izrazito snažno, a zbog svoje stamenitnosti i načina na koji su se defanzivci odbijali od njega zaradio je nadimak – “grudi od čelika” (Peito de aco).

Prvo iskustvo sa internacionalnim fudbalom imao je kao osamnestogodišnjak, na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. Ipak, test karijere usledio je šest godina kasnije, kada je postao član ekipe koja danas nosi zvanje – “najbolja u istoriji fudbala”. A nije sve delovalo tako na početku, pošto je u nacionalnom dresu bio izbor broj dva. Bio je rezerva Hoseu Altafiniju – Macoli. U to vreme, velikoj zvezdi Palmeirasa, a kasnije Milana, Napolija i Juventusa. Kakav je igrač bio Macola, najbolje oslikava podatak da sa Đuzepeom Meacom ‘drži’ četvrto mesto najboljih strelaca u istoriji Kalča.

Macoli je u tom trenutku u glavi bio samo transfer u Milan, što ga je kasnije i koštalo mesta u timu. Iako je u pobedi protiv Austije (2:0) dva puta zatresao mrežu, u remiju bez golova protiv Engleza bio je ‘nevidljiv’, a Selesao se našao u pozicji da ga samo pobeda protiv SSSR u poslednjem kolu vodi u drugi krug. Selektor Visente Feloa odlučio se da napravi rokadu, kako bi skinuo pritisak sa ekipe – nije pogrešio.

Sedamnestogodišnjeg Pelea prebacio je na levo krilo, a Vavi poverio ulogu prvog golgetera ekipe. On mu je uzvratio sa dva komada protiv Sovjeta (2:0), da bi u polufinalu pokrenuo tim ka velikom trijumfu protiv Francuza (5:2). Ipak, kako i dolikuje, krešendo cele priče došao je u finalu.

Šveđani su poveli već u četvrtom minutu preko Nilsa Lidholma, ali je Vava samo pet minuta kasnije, posle fenomenalnog prodora Garinče, vratio svoju ekipu u život. Posle pola časa igre doneo je svojoj ekipi totalni preokret, ovoga puta posle centaršuta Đalme Santosa s levog boka. Pele i Zagalo su zatim završili započeto (5:2), a Brazil je po prvi put u istoriji postao prvak sveta.



Vava je ušao u istoriju svoje domovine, ispunio san svakog fudbalera dodirnuvši ‘Boginju’, na tom putu postigavši pet golova na četiri susreta. Još više je porastao u očima navijača, kada se posle meča sa SSSR saznalo se da je igrao pod velikim bolovima i sa natečenim zglobom, a novinari u Brazilu častili su ga naslovom – “Brazilski lav”.

Posle osvajanja Mundijala krenuo je Didijevim putem. Obojica su otišli u Madrid, DIdi u Real, a Vava u Atletiko. Sa ‘Jorgandžijama” je za tri sezone osvojio dva Kupa kralja. Bio je omiljen i na “Visente Kalderonu”, ali je zbog nostalgije i straha da ne izgubi mesto za Svetsko prvenstvo u Čileu odlučio da se vrati u Brazil, kada je potpisao za Palmeiras.

Nastavio je da cepa mreže i u dresu ‘Zelenih’, sa kojima je stigao do nove dve titule (Karioka). U Čileu je zauzeo svoje mesto u špicu, ali je ovoga puta ostatak sveta bio spreman za njega. ‘Jače’ su ga čuvali, ne birajući sredstva, često udvajali, ali je on i pored toga uspeo da osvoji ‘Zlatnu kopačku’, sa pet postignutih golova.

Nije uspeo da se upiše u strelce u grupnoj fazi, da bi probio led protiv Engleza u četvrfinalu (3:1). Domaćinima je u polufinalu 'spakovao' dva komada, da bi u 78. minutu finala, na krcatom stadionu u Santijagu, dotukao Čehoslovačku u samom finišu susreta (3:1). Tim pogotkom, ponovo je ušao u istoriju, ovoga puta sam, kao jedini igrač koji je postigao gol u dva uzastopna finala, što nikome još nije pošlo za nogom.

Nije više želeo da napušta Brazil, do kraja karijere nastupao je za nekoliko meksičkih i američkih klubova, a karijeru je okončao u Portugesi, 1970. godine. Iako se nije vratio u Vasko, svoju privrženost i ljubav prema klubu iskazao je tako što je finansijski pomagao klub kada je bio u dugovima.



Naravno, ostao je u fudbalu, radio je kao trener u Španiji, gde je u dva navrata predvodio Kordobu i kasnije Granadu. Trenersku karijeru okončao je na klupi katarskog Al-Rajana, a predvodio je i nacionalni tim Katara. Od svog Brazila, za koji je na 22 meča postigao 14 pogodaka, oprostio se u Španiji 1982, kada je bio pomoćnik selektoru Teleu Santani. Nije se previše pojavljivao u javnosti, a sredinom devedesetih godina počeli su prvi ozbiljniji problemi sa zdravljem. Poslednji put je viđen u javnosti 2001. godine, na Didijevoj sahrani, jedva se kretao, a prisutni nisu mogli da sakriju suze kada su videli jednog od idola nacije u takvom stanju.

Nažalost, nije doživeo da vidi osvajanje pete titule Selesaa u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine.

Umro je 19. januara, posle novog šloga. Sahranjen je u Rio de Žaneiru, ostavivši iza za sobom ženu i četvoro dece.