Dom Pedro I – Oslobodilac Brazila

U novu domonovinu stigao je 1807, nakon što je Napoleon izvršio invaziju na Portugal, pa je njegov otac Žoao prebegao na drugi kontinent sa porodicom, kako bi izbegao sudbinu španske vladajuće dinastije koja je bila Napoleonov “gost”.

Pedro I je retko viđao roditelje, otac bio zauzet vladanjem, a majka, nezadovoljna žena koja se otuđila od njegovog oca, nije brinula o deci i živela je u drugoj palati.

Nezdravi porodični odnosi izgradili su njegov karakter, a na to je posebno uticao odnos majke, ambiciozne španske princeze zbog koje je iskusio izdaju, hladnoću i zapuštanje.

Otac mu je prepustio kontrolu nad najbogatijom portugalskom kolonijom 1820, jer je morao da se vrati u Lisabon i zaustavi revoluciju koja je počela.

Tada 22-godišnji Pedro suočio se sa revolucionarnim i neposlušnim portugalskim trupama, što je uspeo da ublaži. Tada se pokazao kao izvenredan vladar u kriznim vremenima. Sjajno je kontrolisao situaciju i imao fenomenalnu komunikaciju sa vojskom i ljudima koji su stradali u konfliktima.

Novo nezadovoljstvo u Brazilu donela je namera portugalske vlade da ukine svojoj koloniji političku autonomiju u kojoj je uživala od 1808. godine. Pedro je stao na stranu Brazilaca, ali se potrudio da ostane vladar. Poslušao je savet svog oca i žene koja mu je pisala: "Jabuka je zrela, uberi je sad, ili će da istrune".

Proglasio je nezavisnost 7. septembra 1822. na obali Ipiranga potoka u Sao Paulu, a mesec dana kasnije krunisan je za prvog Cara Brazila. Već u martu 1824. porazio je sve armije lojalne Portugalu.

Naredih nekoliko godina vodio je ratove sa pobunjenicima u severnim i južnim provincijama Brazila, a dodatni problem stvorio mu je mlađi brat Migel, koji je u Portugalu preuzeo vlast od Pedrove ćerke Marije II, kojoj je on prepustio krunu, i koju je želeo da uda upravo za svog brata Migela.

Međutim, iako je bio odličan u ratu, nije se istakao kao dobar vladar u miru. Serija kriza mu je otežala život u Brazilu, a posebno ga je pogodio neuspešan sukob sa Argentinom koja je ohrabrila južnu provincuju Kisplatinu da se odvoji od Brazila, i kasnije postane Urugvaj.

U međuvremenu, u brazilskom parlamentu počela je borba da vladu bira zakonodavna vlast, a ne monarh, pa je izmoreni Dom Pedro I abdicirao u aprilu 1831. godine i vlast prepustio sinu Pedru II, petogodišnjaku.

On je na leto naredne godine izvršio invaziju na Portugal gde je zaratio s bratom Migelom koga je srušio s vlasti, ali je osim lokalnog građanskog rata ušao u veći konflikt na Pirinejima, jer je pomogao španskoj kraljici Izabeli II da ostane na vlasti nakon Prvog karlističkog rata.

Samo nekoliko meseci nakon što je sa liberalima dobio borbu sa apsolutistima, umro je od tuberkuloze u septembru 1934. godine, u 36. godini života.

Ostao je upamćen kao ključna figura u širenju liberalnih ideala koji su su pomogli Brazilu i Portugalu da se reše apsolutističke vlasti. Međutim, iako je podržavao ustav, tokom svog života konstantno je bio kritikovan od liberala, koji su ga na kraju i skinuli s vlasti.

Pojedini istoričari su ga opisivali kao "bez sumnje inteligentnog i oštroumnog", ali i kao "suviše impulsivnog i emotivnog". Pedro jeste bio inteligentan, ali nedosciplinovan, posebno u vezi sa stvarima koje je smatrao dosadnim. Jedna od tih stvari bilo je državništvo, ali u mirnim vremenima.

Bio je veoma talentovan za matematiku, političku ekonomiju, istoriju, geografiju i logiku. Govorio je latinski i francuski, znao je da prevodi sa engleskog, a razumeo je i nemački. Čak i kada je postao Car, svakog dana posvećivao je najmanje dva sata čitanju i izučavanju.

Ipak, otac Žoao nije nikome dozvoljavao da ga disciplinuje, pa je često pomenuto vreme koje je posvećivao učenju, umesto rutine koju su mu savetovali mentori, provodio baveći se njemu zanimljivim aktivnostima.

Ostao je impulsivan i nikad se nije naučio samokontroli, ili uzdržavanju i proceni posledice svojih odluka i prilagođavanju situaciji.

Oženio je austrijsku princezu Leopoldinu koja mu je rodila sedmoro dece, od kojih su Marija i Pedro bili vladari Portugala, odnosno Brazila. Leopoldina je, za razliku od Pedra, bila veoma mudar državnik, pa je i brazilski narod veoma voleo.

Njegov karakter bio je na granici energičnog i hiperaktivnog, imao je tendenciju da bude dominantan i naprasit. A uživao je lovu i u društvu žena (osim sedmoro dece sa Leopoldinom, imao je još ćerku sa drugom suprugom Amelijom Avgustom, nemačkom princezom, petoro sa ljubavnicom Domitiljom de Kastro, jedno dete sa njenom sestrom, jedno sa Urugvajkom Marijom del Karmen Garsijom, jedno sa Naomi TJeri, te po jedno sa Klemens Saiset i Anom Avgustom), što mu je kasnije i donelo velike probleme prilikom vladanja.

Za razliku od svog oca, bio je privržen liberalnim idejama i ustavnoj monarhiji, a čitao je radove Voltera, Benjamina Konstanta i Edmunda Burka.

Čak je i njegova supruga Leopoldina jednom izjavila: "Moj suprug, neka nam Bog pomogne, voli nove ideje".

Opisivan je kao jednostavan čovek, i u navikama i u ophođenju sa drugima. Često je razgovarao sa ljudima na ulici.

Njegov stav o ukidanju ropstva je bio ispred vremena. Brazil je pre njega bio daleko od ujedinjene države. Većina gradova je bila smeštena na obali okeana, a i tada su bili veoma otuđeni.

Jaki regionalni interesi, kao što su kafa, rudnici i plantaže šećerne trske, pretile su da podele zemlju. Međutim, Pedro I i njegov sin Pedro II su bili odučni u nastojanju da održe Brazil ujedinjenim, kakav je danas.

Umanjio je izdatke vlasti kao i poreze, a uveo je i neka pravila koja su i danas na snazi u savremenim pravnim državama: građanin je mogao biti uhapšen samo uz pisani nalog, osim ako je uhvaćen dok čini zločin; osumnjičeni je mogao biti zatvoren najviše 48 sati bez podizanja optužnice i bilo mu je omogućeno da ima advokata; zabranio je mučenja, tajne sudske procese i nehumam odnos prema zatvorenicima.

Njegovo puno ime bilo je Pedro de Alkantara Fransisko Antono Žoao Karlos Ksavijer de Paula Migel Rafael Žoakim Žose Gonzaga Paskoal Siprijano Serafim.

Ali je voleo da ga zovu Dom (Gospodar).