Žerson – "Papagaj sa zlatnom levicom"

Ovaj fudbalski umetnik rođen je u gradu Niteroj, u državi Rio de Žaneiro 1941. godine. To je deo Rija u kome su glavni proizvodi riba i morski plodovi, a u to vreme je bio i prestonica regiona.

Žerson nije imao teško detinjstvo poput mnogo brazilskih fudbalera, pošto su njegov otac i ujak bili profesionalni fudbaleri. “Papagajev” tata bio je dobar prijatelj sa Zizinjom, jednim od najboljih brazilskih igrača pre Peleove ere. Kada je rekao porodici da će postati profesionalni sportista, nije im bilo mnogo teško da to prihvate. 

Njegova seniorska karijera počela je u Flamengu. Debitovao je protiv Fluminenzea, najljućeg rivala svog tima, kada je imao samo 17 godina. Ušao je sa klupe i odmah postigao gol. Ironično, upravo je Fluminenze klub za koji je navijao od malih nogu. 

Na terenu je odmah prikazao talenat i pre svega, koliko je pametan fudbaler sredine terena. Svojom razornom levicom savlađivao je golmane odakle je stigao - iz blizine, sa 30 metara, iz slobodnjaka.

Kada je došao u Flamengo prognozirano mu je da bi mogao da bude novi Didi. Takve priče nisu ga uplašile, već su ga još više motivisale, pa je u dresu "crveno-crnih" postigao čak 80 golova na 153 utakmice.

Na taj način pomogao je svom timu da 1961. godine dođe do trofeja na turniru Rio – Sao Paulo, tadašnjem neslužbenom prvenstvu Brazila. 

Njegova glavna karakteristika nije bila postizanje golova, već pas koji je „sekao“ odbrane. Ono što danas radi Pirlo i slični igrači, od pedesetih do sedamdesetih radio je „papagaj“. 

Bio je jedan od najbitnijih igrača na terenu, nezaobilazan u gotovo svakom napadu, jer su saigrači najčešće od njega očekivali lucidno rešenje. 

Nadimak „papagaj“ dobio je još u školi, prirastao mu je za srce, pa ga prijatelji i dan danas tako nazivaju, dok je imenom „zlatna levica“ okićen tek kada je postao priznat fudbaler. 

Iz Flamenga je otišao nakon poraza od Botafoga u finalu šampionata Rija 1962, kada mu je bio dodeljen nemoguć zadatak – da igra flastera na Garinči. 

Kao razlog odlaska, pored toga što ne voli da gubi, navodi se činjenica da je tadašnji trener Flamenga Flavio Kosta insistirao na tome da nosi dres sa brojem 10. "Papagaju" se to nije svidelo, pošto je taj broj u brazilskom nacionalnom timu bio rezervisan za Pelea, pa nije hteo da ga pamte kao njegovu zamenu, već je sa svojim brojem 8 želeo sam da piše istoriju. Ispalo je tako da je upravo u saradnji sa njim, jednim od najboljih napadača svih vremena, to i uspeo.

Karijeru je nastavio u Botafogu. Rođeni pobednik nije mogao da sakrije razočaranje nakon tog poraza, i morao je da ode u najbolji tim Rija i najbolji tim tadašnjeg Brazila uz Peleov Santos.

Tamo je proveo najveći deo klupske karijere, i pomogao timu da dođe do mnogih trofeja. Dva puta su “crno-beli” za njegovo doba osvojili šampionat Karioka, dva puta već pomenuti Rio – Sao Paulo turnir, dok su jednom osvojili i Tasa Brazil, ono što je tada posmatrano kao najprestižniji brazilski fudbalski trofej, pošto do nastanka Brazileiraa nisu imali koherentnu ligu.

Na Mondijalu 1966. selekcija Brazila je igrala loše. Ispali su u grupi, a od njih je bila bolja Mađarska, kao i Euzebiov Portugal.

Nijedno od dostignuća ne može da se meri sa onim iz 1970 - Brazil je osvojio titulu svetskog prvaka sa Žersonom kao standardnim prvotimcem. Ono što je obeležilo njegovu fudbalsku priču, definitivno je pogodak u finalu Mondijala u Meksiku, protiv selekcije Italije.

Pri rezultatu 1:1, Brazilci su se povukli, prepustivši Italijanima terensku inicijativu. Bio je to sjajan taktički potez selektora Marija Zagala, jer je tako nastao prostor za kontranapade. Upravo iz takve situacije Žairzinjo je povukao loptu po dijagonali zdesna na levo, zajedno sa njom i čuvara; doturio je Žersonu, koji je opravdao nadimak “zlatna levica”, postigavši prelep pogodak sa više od 16 metara.

“Potpuna euforija, svi su mi prišli. Koliko god to čudno zvučalo kada već pričamo o ovom pogotku, mnogo više sam voleo da dam pas, nego da postignem gol”, priseća se Žerson.

Nedugo posle vođstva od 2:1, njegova nesebičnost je i presudila već načetim “azurima”. Sa nekih pedesetak metara “papagaj” je pronašao Pelea divnom loptom, ovaj ju je spustio glavom za Žairzinja kome nije bilo teško da sa dva metra pogodi za 3:1 (konačni rezultat bio je 4:1) i za večnu slavu upisanu u fudbaske enciklopedije i srca svih poštovalaca najbitnije sporedne stvari na svetu.

Ceo tadašnji tim Brazila igrao je u domaćim klubovima. Žerson je ostao veran svojoj zemlji do kraja karijere, ne odigravši nijedan meč za strani klub. Karijeru je završio u svom omiljenom timu Fluminenseu, protiv kojeg je debitovao. Postigao je pet pogodaka na 57 odigranih mečeva.

Trenutno živi i radi u rodnom gradu, a pored toga što u slobodno vreme komentariše utakmice na TV i radio stanicama, funkcioner je u lokalnoj vladi. Većinu svog vremena posvetio je “Projektu Žerson”, koji za cilj ima da siromašnoj deci obezbedi besplatne sportske terene i mnoštvo rekreativnih programa.

Jedini kontroverzan momenat koji se dogodio u njegovoj karijeri je detalj sa jedne brazilske TV stanice. Pele je napravio listu od 125 najboljih živih fudbalera u koju nije uvrstio Žersona, pa je ovaj pred kamerama simbolično iscepao papir na kome je bio taj spisak.

“Poštujem njegovo mišljenje, ali se ne slažem. Osim Zidana, Platinija i Fontena nijedan Francuz nije bolji od mene, a ja sam na listi iza 11 Francuza. Pa ljudi, ovo je šala”, ljutito je pričao Žerson.

Kažu da je, dok je igrao za bogati Sao Paulo, iskazivao nezadovoljstvo jer su mu “nedostajale plaže i vrućina Rio de Žaneira”, a u Brazilu je poznato i da je zakasnio 20 minuta na finale Rio – Sao Paulo prvenstva, gde je trebalo da nastupa za Sao Paulo protiv Fluminensea. Opravdao se rekavši da je bio u poseti roditeljima u rodnom Niteroju, pa “nije stigao da se doveze dovoljno brzo”.

Seća li se neko ovog majstora?