Štimovanje

Duško Bogdanović
Evropa,

Savremena civilizacija koja je, baš u 20-om veku, perverzno temeljno, razorila stotine gradova duž raznih meridijana, nije odolela da i u zalazećoj deceniji stoleća, u srcu Evrope, satre još nekoliko gradova. Vukovar je, na nesreću, nezaobilazan primer u tom registru bezumlja


Vukovar, poslednji rez, trodelni dokumentarni (?) film Janka Baljka i Draga Hedla, scenarističko-rediteljskog dvojca (Srbina i Hrvata, možda i taj podatak nekome bude bitan za dodatnu vivisekciju namere i motiva autora), jeste neobično ostvarenje. Višestruko.

Žanrovski ga nije lako locirati. Na prvu loptu (pro)cenjeno, to, verovatno, jeste dokumentarni film, koji, vrlo ubedljivo, upotpunjuju igrane (?) sekvence.

Međutim, nije reč o aktuelnom trendu, pa mogao bih kazati i manirizmu, snažno prisutnom među autorima dokumentaraca u svetu, odskora i u nas, koji se svodi na uvođenje igranih sekvenci kao ilustracija za pojačani utisak o autentičnosti priče ili svedočenju aktera. Ovde je reč o nečem, potpuno drugačijem: akteri su duboko zagazili u likove, svoje uloge. Ali, glume sebe!

Autentično. Surovo i sirovo, tragično, bolno...

Šta je najubedljiviji utisak, koji o(p)staje nakon pažljivo odgledanih dva i po sata ponuđenog filmskog zapisa? Zavisi. Kako kome. Za mene: urbicid! Stravično ubijanje Grada!

Savremena civilizacija koja je, baš u 20. veku, perverzno temeljno, razorila stotine gradova duž raznih meridijana, nije odolela da i u zalazećoj deceniji stoleća, u srcu Evrope, satre još nekoliko gradova. Vukovar je, na nesreću, nezaobilazan primer u tom registru bezumlja.

Dabome, da ovakav utisak vapi za mnogim pitanjima: ko, gde, kako, zašto...? Svako od njih može – jer mora! – biti osvetljeno bar iz dva ugla, najmanje s dva aspekta, pravilno lociranog konteksta vremena, prostora, ali i – emocija. Na red bi, potom, morala stići nepristrasno minuciozna analiza socijalnog okvira. Nacionalnog, potom verskog...

Baljak i Hedl se nisu navukli na taj ogroman, za njih, izvesno, nerešiv zadatak. Oni, zato, i nisu nudili odgovore. Ne, bar, eksplicitne. Izvesno ne, konačne. Mudra i profesionalno apsolutno prihvatljiva odluka. Njihov film je samo pošteni pretekst. Vukovar je veliki zadatak za istoriju.

Mnoge od ponuđenih snimaka sam, u raznim prilikama, na raznim televizijama, već video. Nisam, naravno, izjave nekih aktera i (ne)posrednih žrtava, snimljenih petnaestak godina docnije, uglavnom za potrebe filma. Zapazio sam, kao i mnogi gledaoci pretpostavljam, da gotovo svi učesnici u emisiji, deceniju i po nakon preživljenog užasa, sa još nepreboljenim i nezaraslim ranama, ne propuštaju da kažu da je višenacionalni, dvoverski Vukovar, odista, bio bogomdani prostor za stotine mešovitih brakova koji su, potom, izrodili višenacionalna srodstva, bio okvir bezbroj kumstava i prijateljstava koja se nisu osvrtala na činjenicu ko, u koje vreme, u koju crkvu odlazi. Te razlike nisu ograničavale sjajne komšijske odnose koji su, kako je to u pitomim sredinama normalno, podrazumevali međusobna posećivanja u trenucima slavlja i radosti, za praznike i blagdane... Ljudi su u Vukovaru živeli dobro! Da li se uz Dunav, uopšte, i može drugačije? Nažalost, može! Treba samo da đavo ode po svoje.

Jedna gospođa, (teško je kazati kojih godina, jer u vukovarskom užasu se osedelo preko noći, ljudi za nekoliko meseci ostarili za desetak godina) milog lica, u crnini i dalje, reče da Vukovarčani to sebi nikada ne bi napravili. Mogao je taj užas smisliti neko drugi. Sa strane. Reče ta gospođa: „To je neko drugi naštimao“.

Janko Baljak i Drago Hedl su svoj pošteni, ljudski film naslovili Vukovar, poslednji rez.

Mislim, ipak, da, ma kako ponuđeni naslov metaforično shvatali, nedostaje još mnogo rezova. Zareza... (Dobro, bre, zapeta.)

O tom rezu, koji je prethodio prvom, možda neko drugi, nekom drugom prilikom.

Baljak i Hedl, sa sjajnim saradnicima, su učinili još nešto, što objektivno, prevazilazi okvire rutinskog filmsko-novinarskog angažmana: uspeli da pred kamere dovedu ljude sa obeju strana vukovarskog fronta. Figurativno i doslovno. One koji su izdavali naredbe i one koji su naredbe izvršavali, one koji su pucali i one u koje je pucano, one koji su rušili i one čije su kuće zapaljene i srušene... Potresno. Opomena. Nauk?

Oba palca gore!

 

 
“Vukovar – poslednji rez” osvojio nagradu u Sarajevu
27. avgust 2006. - Na upravo završenom 12. Sarajevo film festivalu, najvećem i najznačajnijem festivalu u regionu, dokumentarni film Janka Baljka i Draga Hedla „Vukovar – poslednji rez“ nastao u produkciji B92, dobio je nagradu „Human Rights Award“. Nagrada za ljudska prava dodeljuje se za najbolji dokumentarni film... Detaljnije...





     
     
     
     
 



Foršpan - pogledajte insert [RealPlayer]



Srpske paravojne snage - pogledajte insert [RealPlayer]


Đuro Hodak - pogledajte insert [RealPlayer]


Krmača - pogledajte insert [RealPlayer]

Drago Hedl, Dopisnik za Feral Tribun i IWPR - intervju BBC
mp3 download | stream


 
Vrh straneVrh strane
© 1995 - 2017 , B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
  • Marketing
  • Pišite nam
  • Mobilni B92
  • Šta je to RSS?
  • B92 na Facebooku