Svi imaju svoj Vukovar

Biljana Niković
Večernje novosti, www.novosti.co.yu

BOLNA tačka Srbije i Hrvatske nalazi se na 150 kilometara od Beograda i dvaput toliko do Zagreba. Vukovar. Za Hrvate je on simbol stradanja i državnosti, a za Srbe - poraza. Svako je imao prava na svoju istinu, ali je došlo vreme da se svi vratimo deceniju i po unazad i da se prisetimo, ili tek sada vidimo, kako je počelo, šta se dešavalo. Srpski režiser Janko Baljak iza kamere, u saradnji sa hrvatskim kolegama, pruža nam sliku do sada nepoznatog Vukovara.

Kadrove filma "Vukovar - poslednji rez" prvo je videla publika u Zagrebu, a onda i Beogarđani na FEST-u. Uskoro će ih videti i Vukovarčani, mada još nemaju pravi bioskop.
- Planiramo da zovemo predsednike Borisa Tadića i Stjepana Mesića na vukovarsku premijeru - kaže Janko Baljak za "Novosti". - Da odgledaju film zajedno sa Hrvatima i ono malo preostalih Srba. Sa mnogima koji su učestvovali i u ratu i u filmu. Bez političkih promocija, u ćutanju i tišini. Ne treba da se izvinjavaju jedni drugima. Dovoljno će biti da dođu i pogledaju film zajedno sa građanima Vukovara. To je sve što tražimo od njih.

Zašto film nije prvo prikazan u Vukovaru, nego u Zagrebu i Beogradu?
- Svi smo to želeli, ali, sticajem okolnosti, film je završen baš pred Zagrebački festival, a onda je usledio i FEST. Ovde sam već navikao kako da komuniciram sa našim sugrađanima. Bilo da se slažemo ili da se svađamo. U Zagrebu je bilo drugačije zato što ja prvi put u tom svom opusu dokumentarnih filmova ulazim u tuđe dvorište. I sa njihovom pričom i sa njihovim herojima. Sa njihovom predstavom, kako je taj rat izgledao. Drago Hedl i ekipa filma dali su mi legitimet da se bavim i tim bolnim temama. Razmišljao sam sve vreme kako će ljudi tamo regovati. Pogotovo što je Vukovar do sada prikazivan na jedonodimenzionalan način. O njemu su se snimali samo promotivni filmovi, koji su crno-belo slikali događaje. Nije bilo šanse da se u Hrvatskoj pojavi nešto što se zove negativac i lik sa druge strane. Verujem da je bilo slično kao 1945. godine. Znalo se ko je pobednik i koja je istina pobednika. Zato je ovaj film za njih šokantan.

NESREĆNI LjUDI
ISTINA i o Vukovaru, izgleda, ostala je u porušenim zidovima kuća i sudbinama građana?
- Pričali smo sa ljudima koji su preživeli taj rat, ali pre svega sa onima koji su se vratili u grad, koji je i danas ružan, depresivan i polurazrušen. Od koga je, čini mi se i Hrvatska digla ruke i samo ga se seti kada su neke godišnjice. Tamo nisam video trudnu ženu, dete u kolicima, nisam video normalan život. Svi se samo zaklinju u grad-heroj.

Tokom snimanja osetili ste "vukovarski sindrom"?
- Meni je tamo bilo užasno. Kao normalno ljudsko biće sam se osećao jedino dok sam snimao film. Kad smo završavali uveče, nismo znali šta da radimo. Ostajali su mi tuga i depresija, koju sam pokupio sa tih ulica. Jedva sam čekao da se vratim kući. Žena se čudila što je tako često zovem, a ja sam odgovarao da hoću da vidim "da li je sve u redu". Posle četiri sata popodne, tamo se ništa ne dešava. Vukovar nema bioskop, možete da pričate o Hrvatskoj kao zemlji koja je bliža nego mi Evropskoj uniji, ali Vukovar je sasvim druga priča. Tamo žive nesrećni ljudi.

I Srbi su se vratili u Vukovar?
- Srbi koji su se vratili žive u nekom svom getu. To nije tako drastično kao na Kosovu, ali su škole podeljene, kafići su podeljeni. Mesto gde se normalni ljudi nađu je, recimo, utakmica. Bio sam kad su igrali Srbija i Crna Gora sa Bosnom. Jedan navijač u hrvatskom dresu sve vreme navijao za naš tim i uzvikivao: “Srbija, Srbija”. Normalni mladi ljudi su neopterećeni istorijom i predrasudama. Oni se druže, ali trebaće još mnogo vremene da to postane kako treba. Sama činjenica da oni u školama uče dve istorije je poražavajuća. Za jedne je to bilo oslobođenje Vukovara, a za druge okupacija. Te dve reči su već užasno problematične.

FILM O SREBRENICI
KOLIKO će još proći vrmena dok se život tamo ne normalizuje?
- To niko ne zna. Porazno je što najbolje sarađuju političari desnih opcija, koji su na vlasti i ne brinu baš mnogo za stanovnike. Obnova Vukovara je tek posebna priča. Neki su se obogatili od tih donacija. Kralo se na veliko, što se najbolje vidi po nedavno obnovljenim kućama, koje se već urušavaju.

Šta će ljudima u Vukovaru, ali i u Srbiji i Hrvatskoj, značiti vaša filmska priča?
- Film malo šta može da promeni, ali sam siguran da će ova priča biti otržnjujuća i za jedne i za druge. Generacije na ovim prostorima imaju Vukovar u svojoj podsvesti. Neki su išli da se bore sa čistim namerama, ali je ispostavilo da je rat bio toliko prljav i da iza svega stoji jedna velika pljačka. Ja sam se skrivao i izbegavao rat, neki su dobrovoljno išli, ali svi mi imamo svest o Vukovaru. Nema puno takvih mesta. Kad kažete Vukovar, vi znate šta se misli. Iz ovog rata je ostao Vukovar, Srebrenica i Sarajevo.

Dosta je onih koji neće želeti da vide film i koji će i dalje propagirati mržnju?
- Obraćam se pre svega mladim ljudima, onima koji su tada imali pet-šest godina. Želim da ta generacija sazna šta se dešavalo, a ne da opet osvanu u bratstvu i jedinstvu, pa da im se za pola veka ponovi ista priča. To treba da znaju i mladi ljudi i u Srbiji i u Hrvatskoj, nije sve bilo crno-belo. I nije rat niotkuda došao. Prva polovina filma govori onome što je prethodilo tom krvavom ratu. Zaboravilo se da je tada nestalo 126 srpskih civila, a svi samo pominju vojnu silu koja se na taj grad obrušila. Ne kažem da je to trebalo da izazove tu tragediju, ali treba znati šta je bilo pre nego što je počeo napad na Vukovar. Kao što treba znati i šta je bilo pre Srebrenice; o tome još niko nije napravio film. U Hrvatskoj svi filmovi o Vukovari počinju slično. Zabrađeni, ružni, prljavi i zli četnici i branitelji, koji brane grad od navale Balkana. Niko nije ni pomišljao da bi i ti ljudi imali šta da kažu.

DA JE ĐINĐIĆ ŽIV
KOLIKO se ovde sećamo šta se desilo na današnji dan pre tri godine?
Ne mogu da verujem da je prošlo tri godine od kada nema Zorana Đinđića. To mi je neverovatno. Ja sam posle Đinđićevog ubistva ozbiljno razmišljao da prestanem da se bavim filmom i da odem iz ove zemlje. Hteo sam zbog svoje dece da odem u Kanadu, Južnu Afriku bilo kuda... Niko nije prorok ali sam siguran da je Đinđić živ, sve bi u ovom društvu išlo brže i da bismo zajedno sa Hrvatskom 2007. godine ušli u Evropsku zajednicu. Političari koji su sada na vlasti samo kalkulišu i premišljaju. Teško donose odluke. Zahvaljujući njegovoj energiji, apsolutno sam siguran, izgubili bismo manje vremena. On je bio čovek koji je brzo razmišljao, brzo donosio odluke.

KOSOVO JE IZGUBLjENO
KAKO vidite Kosovo u skoroj budućnosti, opet se čuju "patriotske" parole?
- Ta kalkulacija oko Kosova “ja neću biti predsednik ako uzmu Kosovo”, “nećemo prihvatiti okupaciju”... podseća me na ponašanje starih sebičnih ljudi, koje ne zanima šta će biti sa njihovim naslednicima. Jer posle njih je - potop. Nema Boga, Kosovo je otišlo. Prvi političar koji bude iskreno rekao “više vas neću lagati, Kosovo je davno izgubljeno” dobiće moje poštovanje. Kada sam 1994. godine bio na Kosovu sve mi je bilo jasno. Sve je bilo odvojeno i škole i fakulteti i bolnice.


 
“Vukovar – poslednji rez” osvojio nagradu u Sarajevu
27. avgust 2006. - Na upravo završenom 12. Sarajevo film festivalu, najvećem i najznačajnijem festivalu u regionu, dokumentarni film Janka Baljka i Draga Hedla „Vukovar – poslednji rez“ nastao u produkciji B92, dobio je nagradu „Human Rights Award“. Nagrada za ljudska prava dodeljuje se za najbolji dokumentarni film... Detaljnije...





     
     
     
     
 



Foršpan - pogledajte insert [RealPlayer]



Srpske paravojne snage - pogledajte insert [RealPlayer]


Đuro Hodak - pogledajte insert [RealPlayer]


Krmača - pogledajte insert [RealPlayer]

Drago Hedl, Dopisnik za Feral Tribun i IWPR - intervju BBC
mp3 download | stream


 
Vrh straneVrh strane
© 1995 - 2017 , B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
  • Marketing
  • Pišite nam
  • Mobilni B92
  • Šta je to RSS?
  • B92 na Facebooku