B92 | Info | TV | Radio | Video | B92.FM | Sport | Putovanja | Nekretnine | Zdravlje | Biz | Mape | Život | Blog | Forum | Automobili | Tehnopolis | Shop | Music


Pišite nam

[postojeći komentari] [pošaljite komentar]

Odlomci iz knjige Vojna tajna autora Vladana Vlajkovića


Progon medija


Uloga vojnog vrha u izbornoj krađi

Posle 5. oktobra

Susret Koštunice i generala

Hapšenje Miloševića

Afera “Perišić”

Đinđić očekuje smenu Tomića

Postupak pred Vojnim sudom

Knjigu Vojna tajna, koju je objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, krajem marta zaplenila je vojna policija po nalogu vojnog pravosuđa, a sam autor je proveo mesec dana u pritvoru pod sumnom da je počinio krivično delo odavanja vojne tajne.

Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (arhivski snimak, 10. jun 2000, Aleksinac):         

Međutim, potpomognute stranim faktorom, destruktivne snage u našoj zemlji nastoje da razbiju njeno jedinstvo. Te snage atakuju i na Vojsku Jugoslavije, znajući da je ona nezamenjivi faktor jedinstva, stabilnosti i bezbednosti SR Jugoslavije.

Početkom leta 2000. godine postaje jasno da se Slobodan Milošević priprema za izbore. Šestog jula dvotrećinska većina u Saveznoj skupštini usvaja promenu Ustava, koja podrazumeva da se predsednik države bira neposredno.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Budući da se vlast u Crnoj Gori deklarisala da neće da učestvuje u tim izborima, oni su automatski bili nemogući iz prostog razloga što republička izborna komisija ne bi odradila nijedan od tih poslova. To je bio osnovni motiv da se pristupi onoj poludiverzantskoj promeni saveznog ustava jer je bilo nemoguće održati izbore na teritoriji Crne Gore ukoliko se ne da ovlašćenje Saveznoj izbornoj komisiji da sama formira svoju potkomisiju.

Pripremaju se diverzije i na medijskom polju. Dvanaestog jula novinarima nezavisnih medija zabranjeno je da prate zasedanje Skupštine Srbije. Samo šest dana kasnije, u zgradi Generalštaba Vojske Jugoslavije, održava se zajednički sastanak vojnog vrha, predstavnika Državne bezbednosti Srbije i Saveznog sekretarijata za informisanje, na kojem se razmatraju mogućnosti ometanja nezavisnih elektronskih medija i instaliranja prorežimskih medija u Crnoj Gori.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 18. jul 2000. godine

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Dobro, evo o čemu se radi. Mi hoćemo da napravimo jednu ekipu i jedan plan kojim bismo parirali na tom psihološko-propagandnom planu, nasrtajima na nas, odnosno svemu ovome što se događa i tom medijskom i drugom ambijentu na našem prostoru. Radi se o tome da, kao što znate, veliki broj i radio i televizijskih stanica emituje programe koji su praktično neprijateljskog karaktera i smatramo da treba da iskoristimo znanje i tehniku koje imamo da neke potpuno eliminišemo, da neke ometamo i da, kao treći segment toga plana, napravimo plan za psihološko i propagandno delovanje protiv takvih informacija koje idu prema nama. 

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Na tom sastanku je bio prisutan i načelnik Uprave za elektronsko izviđanje  i protivelektronska dejstva, bio je prisutan i gospodin Filipović, načelnik uprave za specijalne operacije u DB-u. Razmatrana je problematika slobodnih medija u Srbiji, zatim nekih medija koji pokrivaju signalom teritoriju Srbije i Crne Gore kao što je Radio Slobodna Evropa; Pavković j dao naređenje da se ometa signal, kako on kaže, neprijateljskih stanica, po svaku cenu.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Pa, mi nismo imali kapacitete da ometamo neki TV program, mi to nemamo.

Toma Damjanović, tehnički koordinator ANEM-a:

Konkretnih dokaza da je Vojska ometala program 2000. godine niko od nas nema, ali je činjenica da vojska ima izuzetno kvalitetne predajnike još od 1990. godine, kada je trebalo da bude oformljena Televizija Jutel, tako da neke indicije idu ka tome da je vojska, ako je htela, mogla da ometa sve emitere.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Tehničko prisustvo VJ je i te kako bilo značajno na teritoriji Crne Gore, a to se moglo najviše reflektovati kroz rad Yu Info televizije koja je nelegalno bila u Crnoj Gori, bez prava na frekvenciju, a svu logistiku je dobijala od VJ. Ona je bila praktično sa frekvencijama prisutna, jer je koristila radio sisteme i druge uređaje VJ, a istovremeno je u to vreme bilo prisutno ometanje legalnih TV stanica u Crnoj Gori. Tako, na primer, najgledanije televizije kao što su Prvi i Drugi program državne televizije Crne Gore, često su bili  ometani, pa se pojavljivala traka kad su neka značajnija dešavanja itd.

Toma Damjanović, tehnički koordinator ANEM-a:

Najveće probleme imala je RTV Pančevo, kao jedina televizija koja je mogla da se vidi u Beogradu. I radio i televizija su imali ogromna ometanja. ’’Devedeset dvojka’’ je imala ogromnih problema u emitovanju.

Kada smo se popeli na krov našli smo predajnik koji je bio na frekvenciji radio Indeksa i otkrili da su smetnje koje je imao radio Indeks dolazile sa krova Doma omladine.

Svi glavni elektronski mediji su pod kontrolom Miloševićevog režima. Signal nezavisnih lokalnih medija povremeno se ometa. Savezna vlada pokušava da pojača signal televizije YU Info - čiji je osnivač - kako bi se glas zvaničnog Beograda čuo na celoj teritoriji Crne Gore. Saveznom sekretaru za informisanje Goranu Matiću, međutim, nedostaju sredstva za to.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 18. jul 2000. godine

Goran Matić, savezni sekretar za informisanje

Znači, meni treba u ovom trenutku 100.000 maraka i mi završavamo kompletan Nikšić i taj potez, ja ne mogu to da dobijem nikako, jer se u ovom trenutku rešavaju stanovi, da ne govorim imena iz SNP-a i tako redom. U Saveznoj vladi dele pare skromnim i poštenim radikalima i, tako, za stambena pitanja ministar pravde je  dobio četiri miliona. Meni ta četiri miliona rešavaju strateške stvari u Crnoj Gori...

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Možda, ne sećam se da je on to tražio. Bio je jedan takav sastanak i tražio je da se povodom te YU info, naročito na prostoru  Crne Gore, to omogući. Naravno, mi smo rekli koji su to uslovi, tamo je to ustupljeno kao i svima, dakle ništa posebno.

Miodrag Živković, politički lider Liberalnog saveza Crne Gore:

Mislim da Pavković ne govori istinu. Nijedna druga televizija nije mogla da koristi usluge vojnih objekata za druge svrhe.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Ideja o tome da Savezna vlada, ili ja kao njen predsednik, neposredno učestvujemo u formiranju Yu info kanala ili ustoličenju dnevnih novina u Republici Crnoj Gori, sa današnjih pozicija može da izgleda suludo, ali kada je posmatrate u kontekstu sa prilikama koje su tada bile u Crnoj Gori, u kojoj apsolutno nijedan jedini medij, ali slovom i brojem nijedan, nije prenosio makar informacije o tome šta se dešava u onome projugoslovenskom bloku ili u federalnim organima, onda je to ispalo i kao nužna stvar. Savezna vlada je donela takvu odluku.

Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000):

Očigledno je pod nečijim političkim pritiskom vojska dopustila da se to radi na njenim objektima koji su zaštićeni, jer niko nije mogao tamo da uđe bez saglasnosti. Kad je krenulo emitovanje, jasno je bilo da se to radi, oni to nisu krili, i to je samo pojačalo utisak o političkoj manipulaciji vojskom i te tenzije.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 18. jul 2000. godine

General-major Milen Simić, načelnik Uprave za moral i informisanje Generalštaba VJ:

Mi smo preduzeli konkretne mere u Crnoj Gori, organi za moral su ojačani, dve novinarsko-televizijske ekipe, jedna RTS-a, jedna YU Info kanala, u funkciji su komande Druge armije. “Dan” polako maltene postaje naš bilten, ponovo smo stavili u funkciju Radio-televiziju “El Mag” i neke konkretne aktivnosti. Sada forsiramo pomoć koju vojska pruža, a i neke odgovore o graničnom pojasu i hapšenju novinara. 

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Što se tiče dnevnih novina ’’Dan’’, to je bilo neko zadovoljenje i mojih novinarskih ambicija iz ranih dana, ali taj deo i angažman se pravda mojom ulogom kao predsednika najmoćnije opozicione partije tada u Crnoj Gori i želje da iza nje, odnosno ispred nje, stanu jedne jugoslovenski orijentisane novine.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Gospodin Goran Matić nudi novčana sredstva za sve lokalne stanice uz granicu sa Crnom Gorom, da budu oslobođene plaćanja poreza i slično, a VJ prihvata obavezu da ometa TV. Rade Marković predlaže da se ubacuju specijalne emisije na iste frekvencije sa istim logotipima televizija, tako da gledaoce dodatno zbune. I zaista, VJ je u tome učestvovala. U tome su učestvovale jedinice EI i PED. Te jedinice su praktično potčinjene Drugoj upravi VJ, odnosno tadašnjem načelniku te uprave generalu Branku Krgi, današnjem načelniku Generalštaba VJ.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Dok je Goran Matić bio u mojoj vladi, siguran sam da to nije radio iz prostog razloga što - ako je nekad rađeno, a nemam informaciju da jeste, ali moguće je da je rađeno - ipak je bilo tehnološki postalo već mnogo komplikovanije ometati. S druge strane, treba imati u vidu da je od trenutka ustoličenja Mila Đukanovića sistematski ometan program Radio Beograda i da se nigde nije čuo na teritoriji Crne Gore.

Dvadeset sedmog jula raspisani su izbori za predsednika Jugoslavije za 24. septembar. Za isti dan zakazani su i lokalni, pokrajinski i savezni izbori. Osim političkih partija, i vojni vrh obavlja poslednje pripreme za taj dan. 

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Iz kolegijuma koji su tih dana održavani moglo se videti da je Pavković zdušno zagovarao tezu da se sa upravom za moral i upravom bezbednosti, kako oni kažu, pravilno informišu starešine da ne glasaju za domaće izdajnike i strane plaćenike nego za patriotski blok.

Načelnik Uprave general Milen Simić oficirima prosleđuje akt sa instrukcijama za predstojeće izbore.

General-potpukovnik Milen Simić, načelnik Uprave za moral i informisanje Generalštaba VJ:

"Osnovni cilj spoljnog faktora jeste da na vlast, na legalan način, kroz izbore, dovede kolaboracioniste koji će slušati i izvršavati političke odluke Vašingtona… Bez obzira na punu slobodu odlučivanja u izboru, pripadnici VJ moraju voditi računa da biraju one koji će obezbediti punu afirmaciju VJ... a ne marginalizaciju i zavisnost odbrane od spoljnog faktora.”

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Ne, to nije takav tekst bio. Pred svake izbore obavljaju se pripreme za učešće vojske na tim izborima. Zato što je to za nas vrlo komplikovana situacija u kojoj vi deo ljudi koji se nalaze na raznim dužnostima izdvajate sa tih radnih mesta da im omogućite da glasaju itd. To se i sad radi, radilo se i za predsedničke izbore.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar:

Uprava za moral je bila ideološka uprava, koja je ideologiju porodice distribuirala na čitavu vojsku. Još gora je bila uprava bezbednosti koja je dala instrukciju, u jednom dokumentu, gde stoji: instrukcija oficirima bezbednosti da svakom pojedincu stave do znanja da će se bez obzira na to kako glasaju to svakako otkriti. Zamislite tu orvelijansku pretnju.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

U septembru 2000. obavljane su poslednje pripreme za izbore na području SRJ. Vojska je imala svoje konkretne zadatke u Crnoj Gori i praktično povodom pitanja izbora na toj teritoriji sve je palo na pleća VJ.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, septembar 2000.

General- potpukovnik Miodrag Simić:

Komanda Druge armije i Ratne mornarice izvršiće procenu svakog glasačkog mesta i potrebnim snagama Četvrtog bataljona vojne policije, Sedmog bataljona vojne policije specijalne namene i 27. bataljona vojne policije na pogodan način izvršiti obezbeđenje istih radi sprečavanja incidentnih situacija na izbornom mestu i krađe glasačkog materijala. U slučaju da snage MUP-a pokušaju da ometu normalan tok izbora i dostavljanje glasačkog materijala, najpre ih upozoriti, a potom primenom sile onemogućiti u tome…

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Tačno je da je u jednom trenutku bilo dato naređenje jedinicama 7. bataljona da samo obezbeđuju donošenje glasačkog materijala iz prostog razloga što nismo imali nijednu drugu organizovanu snagu koja bi obavila taj deo fizičkog obezbeđenja prenošenja papira da bi izbori konačno imali nekoga smisla. Slažem se da je bilo nekoliko neodmerenih izjava iz političkog i iz vojnog vrha u vezi s političkim značajem tih izbora. Kasniji tok događaja je pokazao da te izjave nisu imale nikakvog posebnog uticaja.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Zamenik načelnika Generalštaba general Svetozar Marjanović, koji je poznat i po potpisivanju Kumanovskog sporazuma, za šta je dobio vilu u Užičkoj, doslovce kaže: Problem je što starešine u okviru svoje porodice ne govore da su ovi izdajnici i strani plaćenici, pa se desi da otac glasa za patriotski blok, a dete, zaboga, glasa za opoziciju.

Podaci koje je Vlajković dostavljao crnogorskoj vladi tih dana stižu i do srpske opozicije.

General-pukovnik Momčilo Perišić, potpredsednik Vlade Srbije (januar 2001-mart 2002):

Te informacije su bile korisne u tom pogledu da znamo mi u DOS-u šta nam se sprema, da možemo da upozorimo jedan drugog. Znali smo šta nam se sprema, znali smo da nas prate, da smo prisluškivani, znali smo da će na sve načine biti sprečavan miting i pretila je opasnost da se upotrebi vojska u vannamenske svrhe.

Izbori 24. septembra prolaze bez većih incidenata. Dvadeset šestog septembra, Demokratska opozicija Srbije saopštava prve rezultate, prema kojima je njen kandidat Vojislav Koštunica osvojio 54,6, a Slobodan Milošević 35 odsto glasova. Dan kasnije, Savezna izborna komisija saopštava drugačije rezultate. Koštunica 48,2, Milošević 40,2 odsto osvojenih glasova. Komisija najavljuje drugi krug predsedničkih izbora.  Dvadeset osmog septembra čelnici DOS-a pozivaju građane da blokiraju čitavu Srbiju sve dok Milošević ne prizna poraz u prvom krugu izbora. Srbija je na ulicama.

Milošević ne namerava da prizna rezultate izbora. Rudari Kolubarskog basena stupaju u generalni štrajk. Pavković za strane medije izjavljuje da će vojska poštovati izbornu volju naroda, ali ipak odlazi u rudnik da se obrati rudarima.  

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004):

Da je kojim slučajem procenio da ima šansu da nas počisti, on bi to i uradio. Znate, Kolubara, on je dao nalog za moje hapšenje. Ja sam ugrozio elektroenergetski sistem. To je bio njegov posao.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Ja sam otišao tamo mi smo razgovarali o tome da postoji mogućnost da dođe do havarije, raspada sistema  u snabdevanju električnom energijom i da u tom slučaju može doći do poremećaja funkcionisanja borbenih sistema Vojske Jugoslavije. Pre svega radarskih sistema, veza. I ja sam otišao sa komandantom armije i niko više sa mnom nije bio. Bila su četvorica, petorica ljudi iz mog obezbeđenja.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004):

Ja sam slušao njegov razgovor sa sindikalcima u Kolubari. Bio je uključen mobilni telefon i mi smo slušali, kad je on upao s “kobrama” u Kolubaru da ih ubeđuje da prekinu štrajk.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Oni su me primili prvo sa zvižducima, ja sam rekao: znam da vi pravite štrajk koji ima političku pozadinu, nemam ništa prtiv toga. Zanima nas samo da li će biti ugrožena vojska. Oni su rekli da neće biti ugrožena vojska, mi smo obezbedili minimum proizvodnje, ništa ne brinite. Onda su me ispratili aplauzom, jabuku mi dali itd.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004):

Aha, jabuku u glavu ili šta…

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Karakteristično za taj period jeste to da je od 24. septembra do 5. oktobra VJ imala povišene mere borbene gotovosti, koje su imale stepen kao pred samo bombardovanje.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Znači, brodovi su u Crnoj Gori palili motore na svakih sat vremena, stepen borbene gotovosti je bio na maksimalnom nivou, 63. padobranska je bila prepotčinjena Generalštabu, odnosno izdvojena iz 3. armije, 7. bataljon je stavljen u funkciju, svi bataljoni VP stavljeni u stepen maksimalne borbene gotovosti.

Savezna izborna komisija zakazuje drugi krug predsedničkih izbora za 8. oktobar. Opozicija najavljuje masovne demonstracije u Beogradu za 5. oktobar. Vojni vrh iznosi Miloševiću procenu situacije. 

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Još jedan podatak je zanimljiv, za to ne postoje stenogrami,  da su se sastali navodno Pavković sa generalom Milenom Simićem, načelnikom uprave za bezbednost, verovatno je tu bio i general Branko Krga, jer je to bio uži kolegijum, sa predsednikom Miloševićem i to je bilo 3. oktobra. Predloženo je na tom sastanku da Slobodan Milošević nikako ne prihvati varijantu da MUP obezbeđuje demonstracije najavljene za 5. oktobar, jer je Pavković procenio da će na demonstracije izaći mnogo ljudi i da MUP neće moći tehnički i fizički da se suprotstavi eventualnom nasilničkom ponašanju demonstranata.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Ne, nismo samo mi bili. Tu je bio čitav državni i vojni vrh, dakle svi su bili prisutni, ne nas četvorica. I bilo je razgovora o tome, koliko će ljudi biti, šta će biti, vojska je dobila zadatak da preduzme mere oko svojih objekata i ništa više.

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković, međutim, tvrdi da će policija sa tri prstena oko Beograda sprečiti najavljeni dolazak demonstranata iz drugih gradova Srbije.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Predlog je išao u pravcu da VJ izvede blokade svih prilaza Beogradu, blokade izlaska demonstranata iz svih većih gradova i da se tako spreči pritisak na javnost i upad u neke institucije u Beogradu.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Znam da tada je bilo reči, mogu da se prisetim toga, da je bilo reči da će MUP da preuzme obavezu da će on to kontrolisati, pratiti dolazak, da nema gužve, zastoja, da ima neke tri linije koje će oni kontrolisati da se unosi eksploziv, oružje itd. Tih priča je bilo, ali Vojska nije dobila nikakav zadatak.

Milošević više veruje proceni svog ministra policije.

Petog oktobra kolone demonstranata iz cele Srbije od ranih jutarnjih časova pristižu u Beograd.  Ministar policije Vlajko Stojiljković traži pomoć vojske.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Sa Vlajkom sam se čuo ujutru oko 10 sati kada su počele da pristižu te velike kolone u grad. Onda je on rekao: daj pomozi da se te barikade postave. Ja kažem: kako misliš, šta sad ja da uradim. On kaže: imaš ti onaj tenk, nosač mosta. Ja rekoh: nemam tenk, nosač mosta. Nemam tenk u džepu, pa sad, daj tenk, pa ga stavi u Lipovačku šumu da prepreči. Vi imate obavezu koju ste dobili, vi to trebate da uradite, a ne da tražite da ja i vojska radimo. Posle toga više nije zvao.

U Generalštabu pažljivo prate šta se dešava na beogradskim ulicama.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Mi smo pratili tu situaciju, znali smo koliko je ljudi došlo, znali smo kakvo je raspoloženje, znali smo da u gradu ima desetak hiljada dugih cevi, znamo da je bilo upada u neke stanice policije, oduzimanja oružja, upada u neke savezne institucije. To smo znali, slušali smo preko radio stanica šta se dešava, nekom ispala bomba, neko video puške, zolju. To je ono što je zanimalo vojsku, da ne dođe do nekih provokacija, namernih ili nenamernih.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar:

General Krga je tri puta izlazio i donosio informacije u koje vrh nije verovao. Deca svih generala bila su u gradu. Krga je govorio da ima mnogo ljudi i oni su mu zamerali na tim procenama. Krga je postupio razumno kao pravi obaveštajac. Krga nije ni predlagao ni sugerisao bilo šta, niti bio ni na jednoj strani. On je samo donosio podatke.

Pripadnici 72. vazdušno-desantne brigade raspoređeni su u blizini zgrade RTS-a na Košutnjaku.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Te borbene grupe je predvodio, što je bila sreća po sve nas, major Dragan Delibašić, koji je bio načelnik uprave bezbednosti 72. vazdušno-desantne brigade koja je praktično dobila zadatak da obezbedjuje novi Generalštab. On je na svoju ruku povukao ljude iz RTS-a malo pre nego što će demonstranti upasti u RTS.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Čitava vojna arhiva se nalazi tamo. I sve što ima filmski centar, i vojska je tamo. I šta da zapali neko to, da uništi?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004):

Ta vojna jedinica je bila jednim delom u RTS-u, a jednim u Avala filmu. Kad smo mi naišli s jednom grupom civila i policajaca, jer je tad već interventna jedinica policije prešla na našu stranu, bilo je oko 1.000 ljudi.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

A on je otišao sa 10 ljudi, nije sa 1.000. A taj major Delibašić  je narodni heroj ispao, jer je on navodno sprečio to, je li?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004):

Pripadnici 72. jedinice su se povukli u Avala film. Mi smo ušli u Avala film i tamo se sreli sa Markovićem, Talijanom i svim ostalim ključnim imenima te jedinice, i razgovarali. Naravno, oni nisu intervenisali, mi njih nismo dirali i tako se sve završilo.

Tokom dana Slobodan Milošević traži od Pavkovića da vojska interveniše.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Pa, kaže, je l’ vidiš ti šta se dešava u Skupštini. Kažem: pa vidim. Treba to da se zaštiti, gori. Ja kažem: gori, tačno, vidim da to gori, međutim, znate da to nije stvar vojske. Da ja izađem sa tenkovima a tamo imate toliko jedinica policije koja obezbeđuje. Pa, kaže, oni to nisu uradili kako treba, nema smisla da gori. Televizija isto. Pa, rekoh, vojska ne obezbeđuje Televiziju. Svako naše pojavljivanje na ulici bi samo izazvalo paniku. Tamo su žene i deca. Kaže: kako žene i deca kad ovi kamenjem gađaju.

U tom pravcu je tekao razgovor. Ja sam rekao da to nije stvar vojske, on je rekao: dobro, generale - i tako se završio razgovor.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar:

Pavković je bio uzdržan i neodlučan, čekao je da događaji umesto njega donesu odluku, ali on je imao naređenje Slobe da u 11.30 bombarduje ’’Beograđanku’’, jer je odatle išao program koji je razarao svaku ideju o njegovom povratku na vlast. I naredio je da helikopteri s raketama gađaju predajnike.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

To je on meni rekao - da se nađe način kako da se onemogući da Studio B to emituje, pa ako treba helikopterom...

Pavković odbija i ovo naređenje.

Zoran Živković, savezni ministar policije (2000-2003):

Takođe, imali smo u većem delu Srbije do nivoa kapetana ljude koji su se sami javljali i govorili da će nas obaveštavati o svemu što vojska radi, a što je van njenog redovnog posla. Rekli su da ne postoji teorija da oni okrenu puške prema svom narodu i da ih baš briga i za ovu i za onu stranku, ali da pucaju u narod - nema šanse. I ako vide da je narod većinski za jednu opciju, odnosno protiv jedne opcije, onda je jasno gde će biti vojska.

Kasno popodne Vladan Vlajković i njegov kum Dragan Leštarić, bivši pripadnik Službe državne bezbednosti, stižu u Beograd.   

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Dragan je otišao u zgradu DB-a i rekao je da je tamo haos, da su svi načelnici uprava otišli, ostao je samo dežurni, videlo se i po svetlima u zgradi Ineksa da je manje-više sve jasno.

Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000):

Ja sam otišao do zgrade, vladao je opšti haos, tako da su se te informacije svodile… I neki moji drugari koji su bili na vezi, čekali su neka naredjenja, šta će biti, bila je to opšta konfuzija, nije se znalo šta će uslediti…

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Tu je došlo do spleta srećnih okolnosti jer se pronela vest da se DB dvoumi na koju će stranu i da najveća opasnost po JSO jeste vojska, a, istovremeno, Generalštab donosi zaključak da bi JSO mogao da predstavlja najveću opasnost po mogućnost udara na novi Generalštab. Pogotovo ih je na tu pomisao navelo prikazivanje onih snimaka kako se JSO ljubi s narodom itd. 

Prema ranijem dogovoru sa Budimirom Šćepanovićem, savetnikom crnogorskog ministra policije, Vlajković uspostavlja kontakt sa Perišićem. Svoje kontakte u vojsci stavlja na raspolaganje i drugim liderima DOS-a. Svi zajedno pokušavaju da uspostave vezu s pojedinim oficirima vojske kako bi saznali namere vojnog vrha.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Ono što smo očekivali da između 4-6 sati ujutro, ako dođe do upada pripadnika DB-a ili vojske u institucije, da će to biti u tom periodu kad je koncentracija demonstracija na malom nivou, kad ljudi s oružjem u Skupštini budu popustili, tenzije su bile danima. Tako da smo očekivali taj upad ujutro.  Ja sam u toku noći često izlazio, bio u kontaktu s tim ljudima, organizovali smo čak i jedan sastanak u stanu na Čukarici koji sam imao iznajmljen sa oficirima VJ, koji su zaista dali nemerljiv doprinos da se vojska ne uključi u sve to. Pričam o nižim operativcima ranga major, pukovnik itd. Imali smo s njihove strane uveravanja da vojska neće to ujutro izvesti, no opet nismo mogli do kraja verovati.

Nebojša Čović, predsednik DA:

Postojala je druga jedinica na Voždovcu, koja je probala da turira i mislim da su čak izašli tenkovi iz kasarne. Zaustavljeni su tako što je upaljeno nekoliko kontejnera, pripremljeni su Molotovljevi kokteli, prevrnute trole na Slaviji. Postojala je kompletna strategija, ali, na kraju, pravi argument za zaustavljanje vojske bio je: a gde idete i na koga idete. Da li si svestan da može da ti se desi da ideš na svog rođenog brata, oca itd. I tu je sve stalo, pucalo, kao mehur od sapunice.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Nije tačno. Tenkovi nisu uopšte bili na Trošarini. Nijedna borbena jedinica nije bila u gradu. Jedna grupa transportera bila je u Bubanj potoku. Mi smo namerno, ja sam namerno izvukao sve iz grada da ne bi tu bili.

Vojska ipak ostaje u kasarnama.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Da mi neke stvari stavimo na svoje mesto: 5. oktobra Milošević je još bio predsednik i trebalo je imati snage, hrabrosti, a šta da se sve drugačije završilo, a vi odbijete naređenje. Šta bi se desilo?

Narednih dana kontakti vojnog vrha sa čelnicima nove vlasti postaju sve češći.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Uglavnom su dolazili svi da vide kako je vojska, da li i šta vojska namerava da uradi, da li će da reaguje, to su bili razlozi dolaska.

Vuk Obradović je tražio da dođe uoči 5. oktobra. Nije imao razloga da dolazi uoči 5.oktobra, on je došao nekoliko dana kasnije. Ljubiša Buha je takođe došao nekoliko dana kasnije. Nije došao sam. Došao je sa grupom ljudi koji su obezbeđivali neke od lidera, ne mogu da se setim tačno. Barem su se tako predstavili, jer nije mogao da uđe. Znate, dođe lider i vodi još 5-6 iz obezbeđenja. E, u toj gužvi on se pojavi. Nije on došao kao Ljubiša Buha da razgovara sa generalom Pavkovićem.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004):

Ja to saznanje nemam i ne znam u kom je obezbeđenju i da li su Čume i njegova ekipa tu bili. Ja sam bio u Generalštabu, razgovarao u vezi s nekim problemima, ne u vezi s Čumetom, nego oko angažovanja vojske, i dobio jasna obećanja od Pavkovića. Đinđić je razgovarao s njim telefonom u nekoliko navrata, a Pavković i ja smo lično razgovarali. Znam da mi je Zoran pričao da razgovara s njim, a pored Pavkovića stoji čovek koji sluša razgovor, Pavković sve obećava. A u drugoj kancelariji je, ne znam, neki drugi general, Đaković. I onda Pavković obeća - uradićemo to i to - a onda zove Đakovića u drugoj kancelariji i kaže: Nemoj, sve uradite suprotno.

Zahtevi za smenu načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojše Pavkovića i šefa Službe državne bezbednosti Radomira Markovića dovode do prvih nesuglasica u pobedničkoj koaliciji.

Zoran Živković, savezni ministar policije (2000-2003):

Ja mislim da je to bio 7. oktobar i mislim da je bilo dva, pola tri kad je počeo sastanak u prostorijama DSS-a. Tema su bili Pavković i Rade Marković. Sedamnaest stranaka je reklo ’’out’’ i jedan i drugi, a Koštunica je rekao ne, to je atak na bezbednost zemlje, to drma temelje naše državnosti. Vi hoćete da pomerite čoveka koji je pobedio NATO, koji je patriota. I onda je bio drugi krug diskusije, pa treći krug.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004):

Bio je predlog da se odmah smeni Pavković i postavi Perišić, ali to Koštunica nije dao, on je to konstantno branio.

General-pukovnik Momčilo Perišić, potpredsednik Vlade Srbije (januar 2001-mart 2002):

Ja sam se pobunio i rekao: ja sam dužnost načelnika generalštaba doktorirao i ko bi od vas želeo da se vrati na neku prethodnu dužnost. Niko. Ali ako treba radi stabilnosti, ja sam spreman da se vratim privremeno na tu funkciju dok se stabilizuje vojska, dok se ne izvedu određene kadrovske promene. Onda je Koštunica, kad je saslušao sve, rekao da je on već razgovarao sa Pavkovićem i dogovorio da Pavković ostane.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004):

U razgovorima koje sam ja imao sa Vojom u to vreme on je meni najčešće isticao: Znaš, nestabilna je zemlja, imamo dosta nestabilnu situaciju, nemoj da pravimo potrese u armiji. Međutim, ja sam rekao da će biti još nestabilnija zemlja ukoliko ne bude tih promena. Prosto mi je bilo neverovatno da neko više veruje Pavkoviću nego svojim drugarima i prijateljima koji su vam čuvali leđa do juče od, između ostalog, tog Pavkovića i takvih Pavkovića.

Načelnici dveju najmoćnijih službi u zemlji ostaju na svojim mestima. Nekoliko dana posle tog sastanka, novi predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica prisustvuje sednici Kolegijuma načelnika Generalštaba.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Prvi kolegijum koji je održan sa novim predsednikom, koji se bar vodi u zapisnicima, bio je održan nekoliko dana posle 5. oktobra. Tu su bili svi relevantni generali iz Miloševićevog vremena. Koštunica je prilično pomirljivim tonom razgovarao s njima da ne strahuju da će se nešto dešavati u vojsci, da je sve u redu.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar:

Oni su bili veoma uplašeni kad je Koštunica došao i bili su iznenađeni kad je rekao da su se oni ponašali u skladu s Ustavom, iako je Kostunica znao prirodu njihovog ponašanja i naredbe koje su davali i primali.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Zašto bi bilo straha? Zašto vi polazite od toga da se generali plaše da će biti smenjivanja? Mi smo prvo njemu referisali kakvo je stanje u vojsci, kako je vojska angažovana itd., da su to prelomni trenuci i da jednostavno on treba da donese odluku da li će praviti bilo kakve kadrovske promene. Što se tiče mene, što se tiče kolegijuma, mi stojimo na raspolaganju, njegova je odluka.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 11. oktobar 2000. godine

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba:

Gospodine predsedniče, ja sam vam u jučerašnjem razgovoru kratko referisao i izneo sam mišljenje ovog kolegijuma  da jednostavno smatramo da treba, u najužoj konsultaciji s ljudima koji ovde sede, saslušati predloge u vezi sa kadrovskim rešenjima u Vojsci Jugoslavije, jer ćemo mi koji znamo kakvo je to stanje i poznajemo već sebe, sigurno predložiti one ljude koji mogu dalje da rade i na očuvanju jedinstva i izgradnji borbene gotovosti vojske. Naravno, smatramo svi ovde da ne bi bilo dobro donositi ishitrena rešenja i pod uticajem raznih stranačkih lidera, ali i nekih ljudi koji jednostavno ne poznaju stanje u vojsci, barem ne dok se ne izvrši konstituisanje saveznih institucija.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Dalji razvoj događaja pokazuje da je taj kolegijum bio ispitivanje pulsa koje je Generalštab izveo da vidi kako će se nova vlast odnositi prema kadrovskim rešenjima u okviru vojske.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 11. oktobar 2000. godine

Vojislav Koštunica, predsednik Jugoslavije:

I najzad da kažem, ukoliko nastojim i nastojaću da se krećem u okviru nečega što je legalna procedura i da suzbijam nešto što je nestabilnost u ovom društvu, svim raspoloživim sredstvima, onda budite uvereni da ću se isto tako odnositi prema Vojsci Jugoslavije. Prema tome, bilo kakvo unošenje nestabilnosti u Vojsku Jugoslavije, bilo kakvi razgovori ili planovi o kadrovskim promenama u vojsci, jesu nešto o čemu u ovom trenutku apsolutno ne treba razmišljati i tu delim stav koji je ovde iznet, koji je izneo general Pavković. Mi moramo u ovom trenutku sačuvati jednu instituciju koja je od značaja za bezbednost države i naroda.

Narednih nedelja vojni vrh razrađuje strategiju svog opstanka.  General Branko Krga na sednici Kolegijuma načelnika Generalštaba predlaže moguće rešenje za slučaj da nova vlast odluči da izvrši kadrovske promene u vojnom vrhu.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 17. novembar 2000. godine

General-potpukovnik Branko Krga, načelnik Obaveštajne uprave:

Prva varijanta je da mi imamo pripremljene varijante, pa ako kažu: moram da idem ja - Vi kažete: dobro, on neka ide, ali mesto njega Terzić. Da mi imamo alternativu za svako formacijsko mesto za koje procenimo da može da bude na udaru i naše je da ponudimo, a opet, ko je nadležan na njemu je da prihvati ili ne prihvati varijantu. Verovatno neće sve prihvatiti, ali neće sve ni odbiti, tako da koliko-toliko može da se ublaži stav nasrtaja na kadrovsku strukturu vojske, koji može da ima štetne posledice.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Vojni vrh je na veoma perfidan način kroz razna svoja informisanja uspeo da pridobije Koštunicu i da tu njegovu inferiornost i neodlučnost u političkom smislu okrene u svoju korist.

Veći deo koalicije DOS-a nije zadovoljan činjenicom da je vojni vrh ostao nepromenjen. Vlast u Crnoj Gori očekivala je da će imati veći uticaj na kadrovsku politiku u Vojsci. Ljudi koji su do 5. oktobra crnogorsku vladu snabdevali informacijama o namerama vojnog vrha sada takve podatke počinju da dostavljaju Vladi Srbije. 

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Zašto se nastavilo sa preuzimanjem informacija iz vojske i posle 5. oktobra? Zato što se formiranjem Vlade Srbije i dalje nikakva suštinska promena nije desila u pogledu kadrova. Ostalo je još sijaset nerešenih problema – kopnena zona bezbednosti, hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića Hagu i saradnja s Haškim tribunalom. Dostavljanje tih informacija bilo je u nacionalnom interesu i Srbije i Crne Gore, a na saveznom nivou ni Srbija ni Crna Gora nisu imale apsolutnu kontrolu, jer su ušle u koaliciju s SNP-om, dakle s ljudima iz Miloševićevog režima. Nije se desila nijedna promena u DB-u, niti u Generalštabu.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Mi smo ga povezali sa gospodinom Perišićem i sva njegova aktivnost se nastavila sa gospodinom Perišićem.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Stenogrami kolegijuma su dostavljani Perišiću, a on ih je davao užem kolegijumu vlade koji su činili potpredsednici vlade, zaduženi za nacionalu bezbednost i bezbednost na jugu Srbije.  

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004):

Ja sam imao prilike da vidim neke od stenograma. Neke od stenograma u kojima Pavković napada vladu i mene kao potpredsednika i druge članove vlade. Naravno, ja sam na to reagovao. Znate, tu su stalno pravljene neke zavere prema nama, prema vladi. Ja vam pričam o mom poslu, koji sam obavljao na jugu centralne Srbije. Te si izdajnik, te si radio ovo, te si radio ono. Zapravo, to je nameštaljaka najgnusnijih tračeva i laži. Ja sam te stenograme video, imam pravo to da kažem. I kakva vojna tajna, bre! Njihovi pojedini razgovori - bili su ko piljarice! Oni su više razgovarali o tome kako će da nameste neke ljude i nas u politici nego kako da brane ovu zemlju. I onda mi je postalo jasno šta se nama desilo i u prethodnom periodu.

General-pukovnik Momčilo Perišić, potpredsednik Vlade Srbije (januar 2001-mart 2002):

Posle 5. oktobra ja sam više puta išao kod Koštunice, upravo da ga upozorim koliko je potrebno izvršiti određene kadrovske promene u vojsci i nosio mu spisak ljudi koji su pre 5.oktobra govorili o njemu na nekom od sastanaka i da vidi ko šta tačno kaže o njemu, a ti isti ljudi, isto sam mu nosio posle 5. oktobra, šta su pre 5.oktobra pojedini ljudi o njemu govorili, a šta govore na sednici posle 5. oktobra, gde je i Koštunica imao uvodnu reč. On je imao te podatke i molio sam ga da preduzmemo mere da se spreče neke stvari.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Kolegijume sam davao do avgusta 2001, mogao sam ih davati i dalje, ali sam u avgustu prestao to da radim jer sam video da dovodim sebe i te ljude u opasnost, a ništa se ne menja.

Čeka se prilika za hapšenje Perišića. U to vreme, bivši načelnik Generalštaba obavlja dužnost potpredsednika Vlade Srbije i člana republičkog Saveta za nacionalnu bezbednost, kao i predsednika Odbora za bezbednost Savezne skupštine. Perišić radi i na konceptu stvaranja Saveta nacionalne bezbednosti na nivou zajedničke države. 

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Mi smo sedam dana od početka akcije “Poštar” bili obavešteni da smo praćeni. Ja sam o tome obavestio generala  Perišića.

Četrnaestog marta 2002. godine Perišić odlazi u restoran ’’Šarić’’ na Ibarskoj magistrali na ranije dogovoren sastanak sa službenikom američke ambasade u Beogradu Džonom Nejborom. Iako ima informacije da ga pripadnici vojne bezbednosti već mesecima prate, Perišić ne preduzima posebne mere opreza.

General-pukovnik Momčilo Perišić, potpredsednik Vlade Srbije (januar 2001-mart 2002):

Ja nisam radio ništa što je van zakona, što je nedopušteno, i nisam imao potrebu da se posebno krijem niti da se obazirem na to da li me neko prati ili ne prati, jer sam Džona sreo u Vladi Srbije, sa njim sam uspostavio kontakt, on je bio prvi sekretar, ima određena iskustva vezana za nacionalnu bezbednost i SAD i drugih zemalja, čak je objavio i dve knjige koje tretitiraju tu oblast i većina mojih sastanaka bila je posvećena upravo tome.

Tog dana niko od važnijih državnih funkcionera ne zna da vojna služba bezbednosti, kojom rukovodi general Aco Tomić, sprema hapšenje potpredsednika republičke vlade.  O tome nisu obavešteni ni članovi Savezne vlade ni članovi Vlade Srbije, ali ni načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, koji je i potpisao nalog za praćenje Perišića. 

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

U nadležnosti je načelnika generalštaba, na predlog načelnika uprave bezbednosti, kad se otvara operativna obrada za neko lice, a mi smo operativnu obradu za to lice iz VJ iz kabineta otvorili i pratili i u tom lancu praćenja došlo se do saznanja da ima kontakte sa Perišićem. O tome je izvešten predsednik Koštunica. Dalje je ta akcija nastavljena.

Pukovnik Nikola Petković, vrhovni vojni tužilac:

Takva odluka načelnika generalštaba je postojala i on je po ovim našim propisima nadležan za tako nešto. O samom činu hapšenja ili prekidanja akcije, zovite to kako hoćete, ne mora biti obavešten i ne mora znati.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002) :

Tomić i ostali su izveli to hapšenje a da mene nisu prethodno obavestili, a izvestili su me 10 sati posle toga.

General-pukovnik Momčilo Perišić, potpredsednik Vlade Srbije (januar 2001-mart 2002):

Negde oko 19 časova išli smo samo ja i vozač. Pošto sam ja u to vreme bio na sportu, nisam uspeo ni da se presvučem nego tako u trenerci, sa baš raskopčanom trenerkom, u nekoj crvenoj majici, otišao sam sa vozačem, tamo smo seli u baštu. Seli smo pre nego što je Džon došao i popili jedno piće.

Čim je on došao, otišli smo unutra, popili smo piće, mislim da je bila kajsijevača, i razgovarali o tako nekim običnim stvarima. Posle 10-tak minuta upadaju ljudi u civilu. Da, u vreme kada smo mi ušli i sedeli tu, konbar je poslužio pićem jedan mladi par, koji je sedeo napolju. On je ušao i seo u motel Šarić, ali dalje od nas, u neki separe, koji je bio zidom odvojen od nas. To ja kasnije vraćam film.  Nas dvojica smo, kako nismo ni popili piće, popričali. I u međuvremenu je upala grupa ljudi, desetak njih i vikali su: ’’Vojna policija, vojna policija! Ruke na glavu, vadi sve iz džepova.’’

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Generalu Perišiću, ako se ne varam, pod oduzetim predmetima piše da mu je oduzeto 1.430 dinara, naliv pero, mobilni telefon i njegovi lični telefonski imenik. Znači, četiri dokumenta, nikakav novac, nikakva dokumenta nije video njegov vozač koji ga je dovezao tu.

Zajedno sa Perišićem, uhapšen je i američki diplomata, a kasnije te večeri privedeni su i Vladan Vlajković i potpukovnik Miodrag Sekulić.   Perišićeva porodica, koja je vest o hapšenju čula od njegovog vozača, prosleđuje tu informaciju Perišićevom šefu kabineta Nebojši Mandiću.

Nebojša Mandić, šef kabineta potpredsednika vlade Momčila Perišića (2001-2002):

Ja, naravno, potpuno zatečen svim tim odlazim u Vladu Srbije verujući da ću tamo dobili informaciju i saznati šta se to desilo te noći.

Prilikom parkiranja, ulaska i susreta sa tim ljudima u vladi, po načinu kako su komunicirali sa mnom, od portira, obezbeđenja do ostalih, shvatio sam da ta vest nije prostrujila u javnost i da niko u vladi od osoblja to ne zna.

Perišićev šef kabineta pokušava da o tome obavesti premijera Zorana Đinđića, ali se on u to vreme nalazi u Centru ’’Sava’’, na skupu kojem prisustvuje i  američki ambasador Vilijem Montgomeri. Mandić potom odlazi do kabineta potpredsednika vlade Nebojše Čovića i traži hitan razgovor s njim. Čović, koji je prethodno veče, kada su uhapšeni Perišić i Nejbor, proveo sa ambasadorom Montgomerijem, s nevericom sluša Mandića.

Nebojša Mandić, šef kabineta potpredsednika vlade Momčila Perišića (2001-2002):

On me je potpuno bledo gledao ne verujući šta mu pričam, pitao me je ko zna za to, ja mu kažem da iz onoga što sam prethodno ispričao shvatam da ne zna  još uvek niko. Pitao me da li zna premijer.

Nebojša Čović, predsednik DA:

Ja sam pozvao Đinđića. Đinđić je bio na nekom otvaranju skupa, opet sa američkim ambasadorom. Kad se vratio, to je već bilo negde oko 10 i 15, on nikakve informacije nije imao o tome.

Nebojša Mandić, šef kabineta potpredsednika vlade Momčila Perišića (2001-2002):

Premijer u tom trenutku potpuno zbunjeno, pokušavajući da nađe odgovor zašto je uhapšen, kaže: nisu ga valjda Hrvati uhapsili. Mi kažemo: ne, uhapsili su ga organi naše vojne bezbednosti.

On odmah uzme telefon i poziva Pavkovića koji je tada bio načelnik generalštaba i pita ga šta se tu dešava, zašto je uhapšen potpredsednik vlade Perišić.

Premijer Đinđić nam je ispričao, iz razgovora sa Pavkovićem, to da je Pavković za sam čin hapšenja saznao u osam sati, po dolasku na radno mesto.

Objašnjenje od Pavkovića traži i predsednik Vojislav Koštunica, koji se te večeri vratio iz Barselone.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Mislio je da sam ja opstruirao čitav slučaj i da se ne slažem sa tim. Akcija kao akcija je izvedena brilijantno, ja sam to rekao. Služba je to odradila odlično, ali kakvi su efekti. Da li možete da dokažete to? Onaj čovek je otišao, on ništa ne priznaje, torba mu je uzeta pa vraćena, on je izjavio da to što je u njoj bilo nije bilo kad je odneta. Neće se pojaviti kao svedok, i šta ste dobili tom akcijom?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004):

Pavković kaže da nije znao, Tomić nije hteo baš mnogo da komunicira sa nama, što mu je uzeto kao loše. Naravno, onda smo svi tražili sastanak sa Koštunicom jer se radi o potpredsedniku vlade. Pustili smo vojsku da dođe i izvrši pretres Perišićevog kabineta.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Pronađeno je oko 11.000 dokumenata i ta dokumenta su trenutno u sudskom spisu vojnog tužilaštva, vezano za aferu Perišić.

Nebojša Mandić, šef kabineta potpredsednika Vlade Momčila Perišića (2001-2002):

Jeste, u to vreme gospodin Perišić je, zajedno sa drugima, naravno, spremao dokumentaciju i sve one papire koji bi bili potrebni da se formira Savet za nacionalnu bezbednost na državnom nivou. Ja sam u tome takođe učestvovao zajedno sa drugim organima. Tu su učestvovali organi vojne bezbednosti šaljući svoje informacije, bili su tu dogovori, kontakti sa licima iz Vojske Jugoslavije, kontakti sa gospodinom Koštunicom, sa premijerom itd.

Sedamnaestog marta u Palati federacije održava se sastanak visokih državnih funkcionera.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004):

A onda smo otišli kod Košrtunice na sastanak gde su nam ljudi iz vojne bezbednosti pustili film koji smo gledali, koji je bio ružan. Šta drugo da kažem.

Zoran Živković, savezni ministar policije (2000-2003):

Da, jasno se videlo da je Perišić bio sa tim američkim diplomatom, čulo se šta su pričali i Perišić je najviše ogovarao svoje bivše saradnike iz vojske i neke svoje kolege iz DOS-a. Ali tu nije ništa ozbiljno nije urađeno, što već nije objavljeno na Radiju B92 ili u nekim novinama.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004):

Do filma možete da dođete na više načina. Ja neću da ulazim u verodostojnost filma i onog što sam video na filmu, ali Perišić je po funkciji i poslu koji je radio imao zadatak da se bavi poslovima bezbednosti i sa domaćim i sa stranim faktorima.

Zoran Živković, savezni ministar policije (2000-2003):

Ja sam pitao Tomića koji je došao u neko doba, prizvan je da dođe da nam objasni te snimke, šta je ovo ovde, i ako je tako strašno, zašto nije uhapšen pre četiri meseca kad je sniman. On je rekao da će da me tuži. Ja sam rekao nekoliko reči koje sad ne bih ponovio, nisu vaspitne za decu i omladinu, ali to mi je bio prvi susret sa tom veličinom, i poslednji, hvala bogu.

Dva dana posle hapšenja iz pritvora su pušteni Perišić, Vlajković i Sekulić. Američki diplomata Džon Nejbor pušten je nešto ranije.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Karakteristično je to što je Džon Nejboruhapšen sa kapuljačom na glavi, ja sam imao prilike da vidim te slike, izveden je iz motela ’’Šarić’’ i odveden u kasarnu Topčider gde je zadržan 15 sati.

Petnaest sati je bilo potrebno da se utvrdi njegov identitet.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

A zaista je to nezamislivo, s obzirom na to da je Džona Nejbora u Vladi Srbije predstavio ambasador Montgomeri kao čoveka koji bi trebao da pomogne u reorganizaciji naših službi bezbednosti, da budu kompatibilne i jednako efikasne kao zapadne službe bezbednosti. Tom sastanku prisustvovao je, ako se ne varam, i general Gajić koji je bio jedan od čelnih ljudi uprave vojne bezbednosti.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Znali smo da je on diplomata. Ako ste već to znali, a postoji dokumentacija da jeste jer se slikao na jednoj vežbi kao zvanični predstavnik te države, onda ne možete prema njemu da se ponašate kao da ne znate ko je. I kad se predstavio kao diplomata, da kažete: mi ne znamo ko je - i da ga onda obrađujete nekoliko sati, da se pravite. Ja sam bio protiv toga.

Američka ambasada i Stejt department oštro protestuju zbog hapšenja svog diplomate, a Džon Nejbor ubrzo po izlasku iz pritvora napušta Jugoslaviju. Lider Pokreta za demokratsku Srbiju podnosi ostavku na mesto potpredsednika Vlade Srbije. Vojno pravosuđe pokreće krivični postupak protiv njega, Vlajkovića i Sekulića, ali ga ubrzo obustavlja, jer se Perišić poziva na poslanički imunitet.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Ja javno govorim o tome šta smo radili i zbog čega smo radili i posvedočiće svi ti koji su učestvovali u postupku. Meni je sad sa ovog stanovišta žao; nije mi žao za žrtvu koju smo platili, žao mi je samo što se nije desilo da nas dovoljno ozbiljno shvate, izbeglo bi se mnogo toga, možda sukobi unutar DOS-a, a sigurno bi se izbegla i smrt premijera Đinđića jer bi to bio jasan znak da smo zaista prekinuli sa praksom kakva je dotle vođena - da nam preživlajvaju kadrovi koji preživljavaju, da se ništa ne dešava, da se samo smenjuju lideri, praktično kompletna infrastruktura ostaje ista.

 

[pošaljite komentar]


© 1995 - 2018 , B92