B92 | Info | TV | Radio | Video | B92.FM | Sport | Putovanja | Nekretnine | Zdravlje | Biz | Mape | Život | Blog | Forum | Automobili | Tehnopolis | Shop | Music


Pišite nam

[postojeći komentari] [pošaljite komentar]

Odlomci iz knjige Vojna tajna autora Vladana Vlajkovića


Praćenje generala Momčila Perišića

Progon Zorana Živkovića

Praćenje Vuka Draškovića pred atentat u Budvi

Vojno pravosuđe

Knjigu Vojna tajna, koju je objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, krajem marta zaplenila je vojna policija po nalogu vojnog pravosuđa, a sam autor je proveo mesec dana u pritvoru pod sumnom da je počinio krivično delo odavanja vojne tajne.

Devetnaestog avgusta 1999. godine, na Preobraženje, dva meseca po završetku bombardovanja, posle ukidanja ratnih uredbi, srpska opozicija najavljuje prvo veće organizovano okupljanje u prestonici. Inicijator je ekspertska Grupa 17, koja je napisala i tekst Pakta za stabilnost Srbije. Na miting ispred Savezne skupštine pozvane su sve opozicione stranke. Na dan mitinga,  u Generalštabu Vojske Jugoslavije, na sednici Kolegijuma, načelnik Uprave bezbednosti general Geza Farkaš informiše generale o opozicionom okupljanju.

STENOGRAM SA SEDNICE KOLEGIJUMA GŠ VJ, 19. AVGUST 1999.

General-pukovnik Geza Farkaš, načelnik Uprave bezbednosti VJ­:

U organizacionom odboru je dogovoreno da na bini ne bude zajedničkog znamenja, već samo zastava Srbije, a ispod nje zastave stranaka koje učestvuju na mitingu. Troškovi mitinga iznosiće 16.000 maraka, što će svaka stranka učesnica platiti pod jednakim uslovima...

Predrag Marković, G17 plus:

Dogovor je bio da se ravnomerno podele troškovi. Ja znam da se i dan-danas pominje da neko nije platio svojih 2.000 maraka organizatoru, ali to nisu bili veliki troškovi, jer je najveći broj ljudi sve radio besplatno.

Nebojša Čović, lider DA:

Da, bilo je takvih dogovora i očigledno je da je Vojna bezbednost bila dobro upoznata sa delovima dogovora. No, da vam kažem, mi ni tada nismo ništa krili. Znali smo konkretno za sve te događaje, da nas oni prate, prisluškuju, da nas stalno kontrolišu, da je mrtva trka ko će više da se dodvori Miloševiću sa navodno tajnim podacima o tome šta mi radimo, što je bilo smešno.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Što se tiče same aktivnosti uprave bezbednosti, ona bi trebalo da prestaje tamo gde počinje političko polje. Osim ako je Uprava bezbednosti imala za cilj da ne dozvoli promenu vlasti, onda je ona mogla da uzme sebi za pravo da deluje u tom pravcu. I ja čvrsto verujem da je ona sa SDB, nije se bavila time da li je ugrožena država, već da li je ugrožen režim. I u kom stepenu je bio ugrožen režim, u tom stepenu je po njihovom tumačenju bila ugrožena zemlja. 

Upravo tih dana, Vojna služba bezbednosti na čelu sa generalom Gezom Farkašem započinje akciju “Grabež”. Na meti su bivši oficiri vojske koji javno istupaju protiv Miloševićeve politike.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, MART 2000.

Načelnik Generalštaba VJ general-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ:

Najnovija informacija, ovo što komandant RV piše o ponašanju Grahovca dole i šta on sve radi. Mi inače u našim akcijama prema takvim licima moramo da budemo oštri. Nama ništa ne znači to što imamo podatke i informacije o tome šta se dešava, a nemamo akciju… Ako mi znamo da neko neprijateljski radi prema nama, ma nema šta mi njemu da dokumentujemo dokaze, imate da ga uhapsite, da ga dovedete da ga ispitate dva-tri dana, koliko možemo da ga držimo, pa ćemo posle da mu se izvinjavamo, a ne da prave džumbus, ubijaju, likvidiraju i sada ih pustimo da dođu i da se vrate nazad. Ma ima da se uhapse, ima da ga nema, ako hoćemo da zaštitimo i ličnost i vojnu organizaciju i sve ostalo.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Ja sam čuo da je to postojalo, kasnije sam video da je postojalo, to treba pitati tadašnjeg načelnika Generalštaba koji je potpisao to tada i načelnika uprave bezbednosti. Zaista ne znam. Nisam ulazio u te detalje.

General pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalšaba VJ (1993-1998):

Postojao je plan ’’Grabež’’ i Farkaš je pripremio taj plan i dao ga Ojdaniću. Ojdanić je dobio taj plan kao načelnik Generalštaba, da se pratimo Aca Dimitrijević, ja, Ljuba Stojadinović, Grahovac i još neki ljudi.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar:

Na tom spisku ja sam bio na prvom mestu, pa Vuk Obradović i još neki ljudi. U tom dokumentu stoji da vojna služba bezbednosti treba da prati i prisluškuje lica na tom spisku, operativna obrada do definitivne obrade. Pretpostavljam da znate šta znači faza ‘‘definitivne obrade’’. Pa verovatno do likvidacije, to je definitivna obrada.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999):

Evo, ja ću vam reći da sam i ja po odlasku u penziju bio pod paskom službe.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Ta akcija ’’Grabež’’, ako je urađena tako kako je urađena da vojna bezbednost prati civilno lice, onda je to potpuno nepravilno urađeno. Ako je ta akcija ’’Grabež’’ napravljena da bi se pratilo neko vojno lice koje radi protiv vojske, pa i u tom lancu praćenja došlo se do saznanja da je uključeno neko civilno lice, onda tu ide i civilna služba DB-a.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar:

Peti oktobar je presekao akciju “Grabež”, iako ona nikad nije opozvana, a služba se pravi kao da nikad nije ni postojala.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Ma kako nije opozvana. Opozvana je akcija, ali nije nikad sprovedena. Ne znam ni o čemu se radi.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999):

Bukvalno pred 5. oktobar, do samih popodnevnih sati sam bio pod pratnjom vojne službe. Poznajem ljude. Zato što poznajem ljude, ja bih prišao, pitao kako je, ne pitam što su tu, znam da rade ono što im je zadatak, a to im je neko naredio.

Dvadeset prvog septembra započinje novi ciklus protestnih okupljanja u organizaciji Saveza za promene. Režim Slobodana Miloševića pojačava represiju. Dvadesetog i tridesetog septembra policija brutalno prebija demonstrante. Tri dana kasnije u atentatu na predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali ginu četiri funkcionera te stranke. Dvanaestog novembra general Nebojša Pavković i ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković izjavljuju da su pripadnici policije i vojske spremni da se vrate na Kosovo. Dvadeset petog novembra jugoslovenske vlasti saopštavaju da je uhapšeno pet pripadnika rezervnog sastava Vojske Jugoslavije, pod optužbom da su planirali atentat na predsednika Slobodana Miloševića. Grupa je nazvana “Pauk”, a optužena je i za špijuniranje u korist francuske obaveštajne službe.

 

Goran Matić, savezni sekretar za informisanje, novembar 1999:

Poslednja aktivnost ove grupe je nedovršena i neće se nikada završiti. Poslednja aktivnost je bila pokušaj planiranja atentata na predsednika Miloševića. I u njihovoj arhivi su nađene mape i pojedinosti u modalitetima i razmišljanjima kako to da učine.

Vođa grupe “Pauk” Jugoslav Petrušić, poznat i kao Dominik, priznaje da je ranije radio za francusku službu bezbednosti i da je komandovao jedinicom plaćenika u Zairu. Goran Matić pripisuje mu odgovornost za zločine u Srebrenici 1995. godine i na Kosovu tokom NATO intervencije. Matić, međutim, prećutkuje da je Petrušić bio poznat domaćim službama bezbednosti već početkom devedesetih.

Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000):

Jugoslav Petrušić, alias Dominik, čovek je koji je zvanično došao u MUP Srbije, i rekao: ljudi, ja sam taj i taj, radim za francusku službu i želim kontakt. Petrušić se predstavio kao svestran čovek, sretao se s vojskom i policijom, prodavao opremu vojsci i policiji, prema mojim saznanjima.

U prvim danima bombardovanja, Petrušić dolazi u Beograd i traži sastanak sa Leštarićem, sa kojim se ranije upoznao.

 

Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000):

Prvi moji kontakti s Petrušićem vezani su za njegov zahtev MUP-u oko isporuke oružja, slanja naših ljudi. Petrušić je bio zainteresovan da stručnjaci MUP-a idu u Zair i sprovode obuku.

 

Nalaze se u restoranu “Šeher” u elitnom delu Beograda.

Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000):

Na tom hajde recimo sastanku, gde smo bili ja, Petrušić, Orešanin, Batočanin (Nenad, bivši pripadnik DB-a i Saveznog MUP-a, ubijen novembra 2002 – prim. aut.), on je izvadio kartu i rekao da su u Briselu odlučivali kad će se gađati zgrade MUP-a, republičkog i saveznog. To je bio utorak-sreda, i on kaže da su hteli da gađaju odmah sutradan, ali da su Francuzi tražili da to bude vikend, kad ima manje ljudi. Znate, kad vam neko kaže da će za tri dana da gađaju zgradu u kojoj radite, ne može vam biti svejedno, koliko god da se time bavite. Ja sam rekao da ću tu informaciju proslediti, ne ulazeći u to da li je tačna ili ne. U svakom slučaju, ove tri zgrade su gađane u subotu, kao što svi znamo. Batočanin i ja smo to prosledili vrhu službe.

Posle bombardovanja, Petrušić je ponovo u Beogradu i Leštarić pregovara sa njim o nabavci opreme za specijalne jedinice MUP-a Srbije. Posao je ugovoren, ali stvari kreću neočekivanim tokom.

Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000):

U kontekstu očekivanja tih sredstava, dolazi do intenziviranja afere “Pauk”, hapšenja, njegovog serviranja te medijske priče – šta se desilo i šta su nameravali.

Goran Matić, savezni sekretar za informisanje, novembar 1999.

Imali su četiri osnovna scenarija i ja ću ih navesti. Prvi scenario je bio razmišljanje o snajperskom napadu unutar rezidencije predsednika Miloševića.

Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000):

U jednoj toj pompeznoj najavi, Slobodan Orešanin, koji nosi vrlo debele naočare, bio je predstavljen kao snajperista. Pa, logičnije je da je hteo da ga otruje, on je ipak, naučnik, a ne ovako, ne vidi na pet metara, čovek sedi za računarom, magistar.

Leštarić za operaciju “Pauk” saznaje sasvim slučajno, tokom neformalnog razgovora sa svojim kolegom Aleksandrom Dorđevićem iz Šeste uprave Službe državne bezbednosti. Đorđević mu priča da se priprema velika akcija hvatanja neke terorističke grupe i pokazuje mu sliku Jugoslava Petrušića, označivši ga kao vođu grupe za kojim služba intenzivno traga.

Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000):

Sticajem okolnosti ja sam s Petrušićem bio dan pre u hotelu ’’Putnik’’ u Sarajevskoj ulici gde je on odsedao. Videli smo se neformalno, razgovarali onako… a ta fotografija koju mi je Aca pokazao je fotografija na kojoj Petrušić ima totalno izmenjeno lice, ne liči na sebe, ima bradu, mršaviji je. Služba je očigledno skenirala njegovu fotku iz ranijih dana. Ja kažem: Aco, ja sam juče bio s ovim čovekom, on uošte ne izgleda ovako. On je tu u Beogradu, Aca kaže – nemoguće. Rekoh – on je tu u Beogradu, u Sarajevskoj.  I onda je on okrenuo par brojeva telefona, javio nekom… To je zanimljiv detalj koji pokazuje da je Služba imala vakuume.

Ubrzo, grupa je uhapšena i posle jednogodišnjeg pritvora oslobođena optužbi za špijunažu i neuspeli atentat.  Tokom 2000. godine državni vrh sve češće pominje termin terorizam kada govori o aktivnostima opozicije.  Vojni vrh razmatra mogućnosti kažnjavanja političkih protivnika svog vrhovnog komandanta.

 

STENOGRAM SA SEDNICE KOLEGIJUMA GŠ VJ, april 2000. (str. 264)

General-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ:

…Ovo što spominju ovoga Živkovića, gradonačelnika, mi smo ga tužili za onu izjavu, jer on stalno daje izjave i ocenjuje vojsku, zahteva od vojske itd. Danas je ‘’Dojče vele’’ preneo tu njegovu izjavu. Evo šta kaže: da jedna opasna igra nekih ljudi u vojsci koji i dalje misle da u vojsci treba da postoje politički komesari....

…No, videćemo, on je dao izjavu, i to jako loše nekoliko puta,  da vojska diže borbenu gotovost, da upućuje trupe na teritoriju 3. armije, da je poslata 63. padobranska brigada u ono vreme kada su se dešavale one stvari na aerodromu, što je izazvalo veliku uznemirenost građana u Nišu i mi smo ga zbog toga tužili i tužićemo ga i dalje.

Zoran Živković, gradonačelnik Niša (1997-2000):

Razlog za tužbu je moj govor na jednom od mitinga Saveza za promene. Tada je podignuta borbena gotovost 3. armije zbog toga što su se mrko gledali policajci i vojnici na podgoričkom aerodromu Golubovci.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Međutim, kakav je tu spor bio. Spor je bio prva njegova izjava da smo podigli borbenu gotovost 3. armije, da smo podigli borbenu gotovost 63. padobranske brigade, da je ona upućena za Crnu Goru, što nije bilo tačno, pa se u tom smislu vodila polemika oko toga.

Zoran Živković, gradonačelnik Niša (1997-2000):

Ali ja znam da je podignuta borbena gotovost kao za predratno stanje. Ja sam na mitingu rekao: Zašto se to desilo? Protiv koga mi to ponovo ratujemo? Ko je taj novi neprijatelj? Posle nekoliko dana sam obavešten da je podneta krivična prijava. Išao sam dva puta kod istražnog sudije, ponovio od reči do reči govor koji sam održao tamo i rekao sam da ne vidim šta sam rekao što ne odgovara istini i što je loše.

I drugi lideri opozicije su na meti nadležnih službi. Aktivnosti Vuka Draškovića analiziraju se i na zajedničkoj sednici vojnog i policijskog vrha, održanoj 10. aprila 2000. godine.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Ono što je karakteristično za ovaj kolegijum je sledeće – Vuk je pre toga boravio u Moskvi, zajedno s njim je boravio i sadašnji načelnik Generalštaba Krga. U Moskvi su imali susrete s Ivanovim, a Krga sa načelnikom Generalštaba ruske armije. Očigledno je da je predmet interesovanja obe službe bio vrlo veliki za lidera kakav je bio Vuk Drasković.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a:

Posle zločina na Ibarskoj magistrali u januaru 2000. godine ja sam bio u Moskvi, boravio sam tamo tri dana, i između ostalog imao sam tročasovni susret u Ministarstvu spoljnih poslova sa ministrom inostranih poslova Rusije Igorom Ivanovim. Ja sam tom prilikom Ivanova upoznao sa detaljima zločina na Ibarskoj magistrali od 3. oktobra ‘99, detaljima ubistva Slavka Ćuruvije. Rekao sam im da je Milošević postao jedna nekontrolisana i neodgovorna zver, neodgovorni ubica i da je to postao naročito od maja 99. kada je protiv njega podignuta optužnica u Hagu.

STENOGRAM sa zajedničkog sastanka vojnog i policijskog vrha, 10. april 2000 (str. 285)

RADOMIR MARKOVIĆ, načelnik RDB-a Srbije:

U vezi sa poslednjim Vukovim boravku u gostima kod Ivanova ne mogu da kažem da je bio u poseti, nego da je to privatna poseta ministru inostranih poslova Ivanovu bila. On zagovara jednu tezu da su u razgovoru sa Ivanovom, kome je prisustvovalo pet saradnika ministra Ivanova i trojica njegovih iz SPO-a, postavljali opcije za rušenje vlasti u Jugoslaviji. Jedna je opcija bila likvidacija predsednika države, druga opcija je bila vojni udar i treća opcija su bili prevremeni izbori. Pazite, govorim o Vukovim rečima, to nije ni iz jednog drugog podatka koji nam je dostupan, nego isključivo Vukova interpretacija razgovora, koja je verovatno i bila namenjena nama. Navodno, to što je sa Amerikancima dalje razgovarao, da su oni rekli da nisu spremni za likvidaciju predsednika, niti za vojni udar, da ga izazovu ovde, ali kaže da se može razgovarati o tome, a za sada nemaju takvu opciju.

 

Vuk Drašković, predsednik SPO-a:

Pričali smo i o vanrednim izborima i o mogućnostima da se izađe na parlamentarne izbore u okolnostima kad je glava bukvalno na panju i kada imate jednog pobesnelog serijskog ubicu koji nije pod bilo kakvom kontrolom. Nisam ja to govorio, i da jesam pa šta, ali zaista nisam, to ne bi bilo diplomatski, to bi bilo veoma nedelikanto.

STENOGRAM sa zajedničkog sastanka vojnog i policijskog vrha, 10. april 2000 (str. 285)

RADOMIR MARKOVIĆ, načelnik RDB-a Srbije:

Znači, mora se paziti šta taj zlikovac govori. Vi ste možda slušali i njegov govor u Rusiji na nekoj privatnoj televiziji, to nije bilo na državnoj televiziji nego na privatnoj. Nijedne novine nisu donele nikakav komentar o njegovom boravku i sve je njegova lična interpretacija, ali je on u onom govoru na televiziji apostrofirao državni terorizam, logore, Staljinov režim ovde i sve ono najgore čega je mogao da se seti u svojoj bolesnoj psihi.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

U ovom kolegijumu, ono što je zanimljivo - malo neuobičajen rečnik za ljude tog formata i mesta koja zauzimaju. Vuka Draškovića je Rade Marković nazivao zlikovcem, a Branko Krga narkomanom.

 

STENOGRAM sa zajedničkog sastanka vojnog i policijskog vrha, 10.  april 2000 (str. 286)

General-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ:

...On je bio i u Nišu na televiziji, kaže da je strašno ružno govorio i o predsedniku. Možemo li mi... ja ne znam kako ti zakoni o izražavanju tih stavova zvaničnih tretiraju to. Zašto neko njega ne tuži, da mi imamo za svaki njegov istup u kom vređa državu, vređa predsednika, vređa pojedine ličnosti, da bude tužen, pa neka se neko bavi time, nećemo se mi pojavljivati.

 

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Ja se ne sećam da smo mi imali bilo kakav zajednički sastanak sa predstavnicima MUP-a na kome smo razgovarali o tim stvarima. Mi smo imali sastanak, to su redovni godišnji sastanci na kojima se uglavnom govori o saradnji vojske i MUP-a i unapređenju te saradnje, a nikako o iznošenju bilo kakvih stavova. Niti je državno rukovodstvo dozvoljavalo u to vreme da se drže takvi sastanci, bar se ne sećam tog sastanka gde se uopšte spominjao Vuk Drašković i gde je Krga to iznosio.

STENOGRAM sa zajedničkog sastanka vojnog i policijskog vrha, 10.  april 2000.  

General-potpukovnik BRANKO KRGA:

...Inače, bio sam primljen kod načelnika Generalštaba i kod ostalih visokih vojnih rukovodilaca, apsolutno nas podržavaju, nas, ovaj režim, ovu vojsku, ovu policiju. Za Vuka svi tamo znaju da je narkoman, da je ovo, da je ono, itd. da su ga odbacili Amerikanci i sada pokušava kod Rusa da ostvari nekakvu podršku računajući da će sada Putin kao demokratski orijentisan predsednik dati veću podršku njima, što su sve insinuacije.

U međuvremenu, pojačava se bitka za medije. Posle zatvaranja nekoliko lokalnih radio i TV stanica, opozicija u gradovima u kojima je na vlasti organizuje demonstracije za odbranu lokalnih medija. Vojni vrh budno prati situaciju.

STENOGRAM SA SEDNICE KOLEGIJUMA GENERALŠTABA VJ, MAJ 2000.

General-potpukovnik VLADIMIR LAZAREVIĆ:

...Aktiviranje takozvanih kriznih štabova za odbranu slobodnih medija, koje je počelo juče u Nišu, a danas najavljuju Kruševac i drugi centri, organizovanje protestnih skupova i pozivanje građana na iskazivanje svih oblika građanske neposlušnosti, a juče su počeli i da pozivaju VJ i njene pripadnike da otkažu poslušnost vojnim vrhovima.

General-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ:

Uhapsite to, Lazo. Ako nećemo mi njih da uhapsimo sada, ako on poziva otvoreno vojsku da otkaže poslušnost, to pogledajte u zakonu, šta to znači. Imaš da izvedeš oklopni bataljon i da uhapsiš Živkovića ako je on to rekao. Nemojte da mislite da oni neće da nasrnu na nas, nasrnuće i te kako. Onog trenutka kada osete da se mi plašimo, da se kolebamo, onda će oni to da urade...

General-potpukovnik VLADIMIR LAZAREVIĆ:

Praktično, centar destrukcije je Niš. U Nišu i Pirotu smenjuju se stalno Stambolić, Perišić i ko sve još.

General-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ:

To treba uhvatiti i isprebijati, pa da vidiš da li će opet.

Zoran Živković, gradonačelnik Niša (1997-2000):

Bilo je više situacija gde su jasno pokazivali da su protiv toga da u Nišu ne bude Miloševićeve vlasti nego demokratska vlast. Recimo, bilo je tih situacija da me pozovu na zakletvu kada vojnici polažu zakletvu i da me onda ne pomenu. Ja stojim na bini, onda neki oficirčić pozdravllja goste i ne pomene mene i onda ja usred tog nastupa siđem i prođem pored vojnika, izađem napolje.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Ne, to nije tačno. Dok sam ja bio komandant armije, Živković je bio gradonačelnik Niša, mi smo imali neku saradnju. On je imao svoje stavove u to vreme.

Predmet interesovanja vojnog vrha bili su i pojedini novinari koji su pisali kritičke tekstove o pojedinim generalima. Među njima je bio i bivši pukovnik Ljubodrag Stojadinović.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar:

Najradikalnija pretnja stigla je iz VJ, iz Vojnoistorijskog instituta na Kalemegdanu, gde se nalazila kontraobaveštajna grupa (23:05). Neki oficiri su me pozvali, kasnije sam saznao koji, rekli da ću dobiti pošiljku i ja sam o tome napisao tekst u ‘’Glasu javnosti’’, objavljen je, a kasnije sam saznao da su to bili jedan kapetan i stariji vodnik, koji su mi pretili likvidacijom.

Dvadeset petog maja 2000. godine načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije general Nebojša Pavković na sednicu Kolegijuma poziva i čelne ljude vojnog pravosuđa. On i ministar odbrane general Dragoljub Ojdanić otvoreno pokazuju da su nezadovoljni njihovim radom, posebno kada su u pitanju procesi protiv protivnika tadašnje vlasti.

SEDNICA KOLEGIJUMA načelnika Generalštaba VJ – 25. MAJ 2000.

General-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ:

…Vi ste dužni da idete da pratite, da jurite. Obrenčević da prati za Perišića, gde je predmet zastao, šta je u pitanju, šta mi treba kao stručna služba da dopunimo, da damo uz taj predmet da se Perišić osudi, a ne da ih sklanjaju u fioke i da zaobilaze…

Ko će da zalegne iza predmeta koji smo mi pokrenuli? Niko. Ja se svaki dan čujem sa Lazarevićem, gde je predmet za Živkovića? Vi znate šta je Živković uradio, dali smo ga na civilni sud, civilni sud znamo kako radi, gde su?...

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Recimo, Pavković je u jednom trenutku rekao, misleći na grupu “Osa”, da ga šef zove danima, misleći na Miloševića, i da on ne može da mu objasni kako su jednu takvu grupu, kako su je oni okvalifikovali s Goranom Matićem, osudili samo na 5 godina. Treba ih osuditi na 10, pa kad se žale, da izdrže osam, a ne da im se da pet, pa na kraju izađu posle godinu dana. To je sve pričao pred svim tim ljudima iz vojnog pravosuđa, nadovezivali su se na Pavkovićev govor kako vojno pravosuđe mora da štiti interese vojske, u svari vojnog vrha.

Pukovnik Nikola Petković, vojni tužilac:

A taj sastanak jeste bio prošireni kolegijum Ministrastva odbrane. Inače, mi smo u sastavu ministarstva i tu je referisano… godišnji naš izveštaj…Mesečne informacije o tome šta je urađeno šaljemo i ministarstvu i predsedniku i vojnim komandama i još nekim strukturama jednom godišnje, to je analiza rada. To šta je neko u toj analizi govorio treba samo staviti u kontekst šta se posle toga desilo i kako su pravosudni organi radili i ko je dobio maksimalne kazne.

Kao primer aljkavosti vojnog pravosuđa Pavković na tom sastanku navodi i slučaj dopisnika Asošijeted frans presa i lista “Danas” Miroslava Filipovića. Ovaj kraljevački novinar pozornost bezbednosnih službi privlači serijom tekstova o vojsci, a naročito jednim člankom o ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji.

Miroslav Filipović, novinar:

Ja sam taj tekst naslovio: ”Dečje suze protiv Miloševića”, a to je priča o stradanju dece na Kosovu. Naime, prema nekim podacima istraživanja do kojih sam ja u to vreme došao, od dejstava VJ, srpske policije na Kosovu, stradalo je 800 kosovskih mališana mlađih od 5 godina.

Tekst je prvi objavio britanski “Indipendent”, a potom je osvanuo i na sajtu londonskog Instituta za rat i mir.

Miroslav Filipović, novinar:

Doduše, dobio sam upozorenje da vodim računa da im se, citiram, ne napenalim ponovo. Ja sam tu poruku shvatio prilično ozbiljno jer je dolazila od ozbiljnih, autoritativnih ljudi koji su mnogo toga lošeg mogli da urade, nekim kolegama su i uradili.

Filipović potom piše još jedan tekst o namerama Miloševićevog režima da izazove krvoproliće na severu Crne Gore. Ubrzo ga hapse pripadnici Službe državne bezbednosti. Sudija Okružnog suda u Kraljevu njegov slučaj prebacuje u nadležnost Vojnog suda u Nišu.

Miroslav Filipović, novinar:

Sutradan su me pustili sa rešenjem vojnog tužioca, odnosno predsednika suda, da u mojim radnjama nema elemenata i da javni tužilac ne može u roku od 24 sata da odluči hoće li ili neće da podnosi krivicu za ono drugo, jer ja sam optužen za krivično delo špijunaže i krivično delo širenja lažnih vesti.

General Pavković na sastanku sa predstavnicima vojnog pravosuđa pokazuje nezadovoljstvo takvim razvojem situacije.

SEDNICA KOLEGIJUMA načelnika Generalštaba VJ – 25. MAJ 2000. godine

General-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ:

Mi smo jedva namolili i MUP i Državnu bezbednost da uhapse toga Filipovića i oni su to uradili, i sa 150 kucanih stranica su dostavili predmet tužiocu. On nije našao za 24 sata da to izuči da donese odluku, hoće li to da pokrene ili neće, i onda mene zove predsednik da mu odgovaram ono što ne znam da mu odgovorim. To je suština.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

To je izazvalo strašan revolt u Beogradu, podiglo se do najvišeg nivoa, predsednik je o tome bio obavešten. General Pavković je insistirao i doslovce rekao da se pod hitno smeni vojni tužilac u Nišu, mislim da se zove Radovanović, na njegovo mesto da se postavi mlad kapetan kome će Pavković dati čin majora, sledeće godine čin potpukovnika, odmah mu rešiti sambeno pitanje, ali da se u slučaju Filipović moraju primeniti sankcije otprilike onako kako je to vojni vrh zamislio.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Ja ništa nisam osporavao, ali nisam ni tražio da se on uhapsi. Ne može on ako ima podatke i piše o nečemu da bude uhapšen zbog toga.

Miroslav Filipović, novinar:

Posle 10 dana sam dobio telegram da se javim u vojni sud u Nišu, ja sam otišao, to je bio opet ponedeljak. Posle saslušanja kod istražnog sudije kapetana Mladenovića ja sam zadržan u pritvoru. Suđenje je bilo 25. ili 26. jula, ja sam osuđen na sedam godina zatvora.

Pukovnik Nikola Petković, vojni tužilac:

A to što neko iz političkih krugova nije zadovoljan kaznenom politikom, kako je u nekom predmetu nešto urađeno, to je stvar tih političkih krugova, ali se nije desilo da zbog takvih stavova bude promenjena odluka tužioca, pa da se krene u postupak za nešto za šta u predmetu nema dokaza.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

To izaziva gorčinu, jer se vojno pravosuđe stalno hvalilo nezavisnošću, što je nemoguće jer postoji jasan odnos subordinacije zbog činova, položaja, funkcije, dobijanja stana i svega onoga što je u vojsci centralizovano.

Krajem maja 2000. godine, Vuk Drašković ponovo putuje u Moskvu, zajedno sa Zoranom Đinđićem i Vojislavom Koštunicom. Po povratku, njegovom obezbeđenju policija na aerodromu oduzima lično naoružanje. Drašković odlazi u Crnu Goru, gde se oseća sigurnijim. Vrh crnogorske vlasti je, u međuvremenu, upoznat sa sadržajem zajedničkog sastanka čelnika vojske i srpske policije.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Kad god je dolazio u Crnu Goru, on je mene zvao, najavljivao taj dolazak i mi smo depešom, kako to ide, obaveštavali službu javne i državne bezbednosti da se preduzmu odgovarjauće mere zaštite.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a:

I zaista, sve je to tako bilo do toga 12. juna 2000. kada sam doputovao u Budvu. Ja sam se javio Crnogorcima da sam dosao, ali iz nekih neobjašnjivih razloga tada nikakvog obezbeđenja oko moga stana nije bilo.

Početkom juna iz Beograda u Budvu stiže grupa ljudi sa specijalnim zadatkom. Smeštaju se u ranije iznajmljen stan, u blizini Draškovićevog. Nekoliko dana osmatraju njegov stan. Petnaestog juna, malo pre ponoći, kreću u akciju.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a:

Te noći, nakon napornog dana pisanja, prosto sam gledao TV. Odjednom, osetio sam kao ujed komarca na predelu levog uha i tog trenutka, uz prigušen pucanj koji je pratio taj neki žarki dodir moga uva, shvatio sam da je u pitanju atentat i munjevito sam se bacio na pod i nekakvim pokretima, da nikada ne budem sekund na istom mestu, uspeo sam da se prebacim na gornju platformu. Moj stan ima dve platforme - trpezarija je jedno pola metra uzvišenija od dnevne sobe - i da se zaklonim iza jednog betonskog stuba.

Mara Lukić, komšinica Vuka Draškovića u Budvi:

Tu noć mi je tu sedela prijateljica, sedeli smo do 12 na terasi, ispratila sam je do ćoška i kad sam se vratila, uzela sam čaše što smo pili sok, ušla u kuhinju i počela da perem. I čula sam to tako neko, nije mi to ličilo na pucanje, nego na neko lupkanje, 3-4 puta, pa je malo stalo, pa opet toliko puta. Začudila sam se. Meni je ličilo kao da Vuk lupa bube po zidu,  još se mislim šta komšija noćas lovi, znala sam da je bio tu sam.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a:

Tada sam napravio grešku kad sam već bio zaklonjen iza betonskog stuba, hteo sam da provirim oprezno da vidim odakle pucaju, koliko ih ima, i tada sam pogođen, metak mi je okrznuo desnu slepoočnicu, povikao sam: Dajte mi pištolj! iako nikoga nije bilo u stanu, čisto iz psiholoških razloga, da ih dovedem u zabludu. Ne znam koliko je taj moj povik uticao, ali opalili su još dva kuršuma, ukupno osam, i otišli.

Mara Lukić, komšinica Vuka Draškovića u Budvi:

I onda je počelo, kad je ta druga tura počela da lupa, onda sam čula lomljenje, kršenje stakla i Vukov glas.  Zvao je, samo sam čula da je zvao: “Ubiše me!”  Slobo je spavao ovde, bila je neka utakmica i on je gledao i zaspao. Ja samo bacim to što sam radila i kažem: Slobo, nešto se kod Vuka dešava. Potrčala sam tamo napolje preko terase i u tom momentu, dok sam prilazila s ovu stranu vrata, Vuk je otvarao vrata otud i zadnji pucanj u tom momentu, taj je baš bio jak.

Atentator je već u bekstvu. Uz put odbacuje pištolj iz koga je pucao i sa saučesnicima se neopaženo udaljava sa mesta zločina.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a:

I ja sam se prebacio do komšije istog trenutka i  učinio dve stvari. Prvo, zamolio sam komšinicu da javi budvanskoj policiji da je pucano na mene sa ciljem da blokiraju izlaz iz Budve.

Mara Lukić, komšinica Vuka Draškovića u Budvi:

Da, kad je Vuk ušao, samo je rekao - neće da me ostave na miru, ‘oće da me ubiju. Čini mi se da je pomenuo Slobodana Miloševića, da on hoće da ga ubije. Ja sam se plašila da će čovek tu da umre, sve mu je ovako između prstiju točilo, sav je bio krvav, ja uzmem neki peškir i natopim rakijom i ovako mu tu stavim.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a:

Javio sam se supruzi u Beograd i rekao: “Dano, upravo su pucali na mene”, svakakve glasine će sada da krenu, možda i to da sam ubijen. Nemoj da veruješ, evo ti se javljam. Pogodili su me samo dva puta u glavu, ali dobro se osećam, nije ništa strašno. I posle toga sam otišao u budvanski dom zdravlja. Tu su mi dali neku prvu pomoć i onda me prebacili u kotorsku bolnicu gde mi je desna strana slepoočnice zašivena sa osam kopči i sanirane obe rane.

U Budvu ubrzo stiže jedinica pripadnika specijalne policije iz Podgorice, kao i čelnici crnogorskog MUP-a.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Čim se desio atentat, odmah je stigao Vuk Bošković sa jednom ekipom, helikopterom, praktično za par minuta se našao na licu mesta. Odmah za njim došli smo Maraš i ja i zatekli smo Vuka Draškovića, naravno, u šoku. Bio je još uvek krvav. Naravno, u međuvremenu mu je bila ukazana pomoć, bio je u zavojima itd. Nismo ga zatekli u stanu nego smo ga zatekli u vili u Miločeru i obavili taj prvi razgovor koji je bio smirujuć i ohrabrujuć.

U međuvremenu, atentatori uspevaju da neprimećeni prođu policijsku blokadu. Drašković se sutradan vraća u svoj stan.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a:

Sutradan kad je Danica stigla iz Beograda, popodne su došli i Vukašin Maraš, ministar unutrašnjih poslova i predsednik Crne Gore Mile Đukanović.

Draškovićevu suprugu zanima šta se desilo sa do tada uobičajenim obezbeđenjem.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Jednostavno, takva su vremena bila da niko nikom nije mogao da garantuje 100% bezbednost. Mi smo preduzeli sve mere i radnje da se praktično obuhvati ne samo njegov stan u Budvi, već cela Budva i ceo region. Ali, naravno, kad se desio taj atentat, išla je istraga da vidimo šta je i kako je bilo.

Mara Lukić, komšinica Vuka Draškovića u Budvi:

Pre toga, kad je jednom bio, milicija je bila na ćošku tu i na polovini ove ulice i po igralištu. Dva-tri milicionera su bila uvek, a taj put nisu. Baš su me to pitali iz policije. Tih dana dok je tu bio nisam viđala nijednog policajca.  

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Onaj policajac koji stoji ispred stana, verovatno to ljudi rade u policiji, on ima jednu mogućnost, što bismo mi rekli, da mu ne stane krv u nogama, da prošeta 10 ili 20 metara gore-dole, ali to nije opravdanje za MUP kao službu. Da li je to udaljavanje tih policajaca koji su morali da budu tu na tom izlazu opravdano, da li je u pitanju tih 10 ili 20 metara. Zato su usledile rigorozne mere, ti su ljudi pozvani na odgovornost, bilo je suspenzija, zamenjen je načelnik odeljenja bezbednosti, načelnik centra bezbednosti i to je po hijerarhiji išlo.

Odmah posle pucnjave, atentatori trče do ranije pripremljenog vojnog sanitetskog vozila, oblače vojne uniforme i napuštaju Budvu. Crnogorska policija ne kontroliše vojna vozila. Utočište dobijaju u kasarni u Kumboru.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a:

Tri dana posle atentata do mene su stigle dojave, opet anonimne, da su atentatori prebačeni vojnim helikopterom za Srbiju i ja sam to obelodanio kao verovatnoću.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Ja sam dao izjavu da sam dobio od Miloševića telefonom informaciju da će se javiti Vlajko i Rade i da im se da to što se bude tražilo. Onda se javio Vlajko i rekao mi to uopšteno, sa Radetom smo nešto detaljnije razgovarali, ali ja sam rekao da mi trebaju imena, uputio sam ga na Zeca (Milana, admiral – prim. aut.), on je tog čoveka povezao sa Zecom, oni su se dogovorili i ništa u tome nije bilo neobično. Imali smo tog dana proslavu Dana Vojske, mi smo bili ovde, niko ništa nije znao.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a:

Odbrana tadašnjeg načelnika Generalštaba Pavkovića i komandanta vazduhoplovstva i mornarice, da oni nisu znali zbog čega daju tu podršku SDB-u Beograda i da nisu znali kakav nalog izvršavaju, na neodrživim je pozicijama. Moguće je, recimo, da nisu znali u tom trenutku šta rade i u šta su upregnuti, ali sigurno su znali odmah posle atentata u Budvi i jasno im je moralo biti.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Kad je obajavljeno da je izveden atentat na Vuka, desilo se da je TV Crne Gore objavio da su uhapšeni atentatori i da je protiv njih sprovedena istraga, a ovi ljudi se prevoze posle dan ili dva. Šta je sumnjivo u tome? Ovi su uhapšeni, ovi se prevoze, čak ni dan-danas ja ne znam ko se prevezao tim helikopterom, ni kako je bilo. Da li su to ti ili nisu, ne znam. Jedna jedina stvar je u tome tačna - da su to pripadnici službe državne bezbednosti i to mene u čitavoj stvari zanima, sve drugo me ne zanima.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar:

Prosto je neverovatno, ako načelnik Generalštaba lično mora da odobri let nekog helikoptera, on je morao da se upita o čemu je reč, jer mora biti da je reč o nekoj važnoj akciji, s kojom bi on morao da bude upoznat, jer inače ne zaslužuje da bude na tom mestu.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):

Ja sam tada bio dva i po meseca načelnik generalštaba VJ. Do tada lično nisam poznavao Radeta Markovića, osim što smo se sretali na sastancima i do tada smo imali jedan verbalni sukob u prisustvu Miloševića. Ljudi koji se ne poznaju dobro ne mogu da se poveravaju jedan drugome u tom pogledu, a naročito šta namerava jedna, a šta druga institucija da uradi.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar:

A druga stvar, nije verovatno da niko nije znao o čemu je reč. Dakle, kao što postoji služba bezbednosti u Srbiji, Crnoj Gori, postoji i u Vojsci i ona je morala da ima neka saznanja ili je nesposobna ili je deo zavere protiv svog načelnika, što je neverovatno. Dakle, to opravdanje da niko nije znao o čemu je reč, otpada.

Nekoliko dana nakon neuspelog atentata na Draškovića, istraga crnogorske policije daje prve rezultate.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997-2000):

Mi smo identifikovali počinioce tog dela, našli smo materijalne dokaze i učinili sve da imamo dovoljnu količinu  dokaznog materijala da podnesemo krivične prijave protiv ljudi koji su počinili to delo.

Najpre su uhapšena braća Lovrić, Milan i Ivan, obojica iz Beograda. Crnogorska policija protiv njih podnosi krivičnu prijavu zbog sumnje da su počinili krivično delo terorizma pokušajem ubistva lidera SPO-a. Krivična prijava podneta je ubrzo i protiv Vladimira Jovanovića, zvanog Japanac, Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a:

Veoma su precizno utvrdili da iza atentata stoji sluzba DB-a Srbije, da je u atentat umešan surčinski klan.

Na zahtev istražnog sudije podgoričkog suda Zorana Živkovića, MUP Crne Gore raspisuje poternicu za Jovanovićem, Lukovićem i Spasojevićem.  Međutim, u tom trenutku, saradnja republičkih policija na najnižem je mogućem nivou.

Zoran Živković, sudija:

Nakon izvesnog vremena jedva mi je isporučen Vladimir Jovanović, zvani Japanac, koga sam takođe ispitao i odredio mu pritvor.

Beogradska policija privodi Dušana Spasojevića na informativni razgovor i odmah ga pušta. Spasojević kao alibi pokazuje potvrdu lekara da je u vreme atentata bio na lečenju.

Zoran Živković, sudija:

Bio sam iznenađen takvim odgovorom, po meni krajnje neprofesionalnim, da policija ceni da li treba da se privede ili ne treba. Kada je na snazi poternica suda, policija nema šta da razmišlja treba li da ga privede ili ne treba, ona jednostvano mora to da izvrši.

Šest meseci posle atentata, braća Lovrić i Vladimir Jovanović Japanac izlaze iz pritvora. U Srbiji dolazi do promene vlasti, a u Podgorici se tih dana pojavljuje Dušan Spasojević i daje izjavu istražnim organima.

Zoran Živković, sudija:

Sa sobom je doneo medicinsku dokumentaciju kojom je opravdao neodazivanje sudu. Ne mogu tačno da se setim ko je potpisao tu dokumentaciju, moguće je da je Milovan Bojić, ali nisam baš siguran.

Zoran Živković, sudija:

Ja sam ga saslušao, ispitao i doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv njega, nakon čega sam ga pustio na slobodu jer je otpao taj osnov pritvora, uticaj na bekstvo iz Člana 191. stav 1 Krivičnog zakona. Ovi ostali su već izašli i deplasirano je bilo da on ostane u pritvoru.

Osamnaestog oktobra 2000. godine beogradska policija saopštava da, po zahtevu  MUP-a Crne Gore, traga za osumnjičenima za atentat na predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića u Budvi - Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem - i apeluje na sve koji imaju informacije o njima da se jave policiji. 

Vuk Drašković, predsednik SPO-a:

Krajem te 2000. godine, Japanac je pušten iz zatvora, a ubrzo će biti praktično obustavljen istražni postupak protiv Spasojevića i Lukovića. Naime, crnogorska policija je vodila istragu u najboljoj nameri da pohvata atentatore sve dok u Beogradu nije pao Slobodan Milošević. Doslo je do političke nagodbe između nove vlasti u Beogradu i vlasti u Crnoj Gori da se ti ljudi koje je crnogorska policija gonila - Spasojević, Luković, Jovanović - puste, verovatno, im je rečeno da su oni stubovi 5. oktobra, heroji, oni koji su pomogli DOS-u da se domogne vlasti. Tako je, nažalost, bilo.

[pošaljite komentar]


© 1995 - 2018 , B92