B92 | Info | TV | Radio | Video | B92.FM | Sport | Putovanja | Nekretnine | Zdravlje | Biz | Mape | Život | Blog | Forum | Automobili | Tehnopolis | Shop | Music


Pišite nam

UVOD

U seriji je korišćen materijal iz knjige Vladana Vlajkovića ‘’Vojna tajna’’, koja je zasnovana na stenogramima sa sednica Generalštaba Vojske Jugoslavije. Vlajković je do stenograma dolazio zahvaljujući pomoći iz vojnih i obaveštajnih struktura. Uhapšen je 14. marta 2002. i optužen za špijunažu. Zajedno sa tadašnjim potpredsednikom Vlade Srbije Momčilom Perišićem i pukovnikom VJ Miodragom Sekulićem još čeka suđenje.  Zbog objavljivanja knjige ponovo je uhapšen 18. marta 2004. godine.

[postojeći komentari] [pošaljite komentar]

 

Odlomci iz knjige Vojna tajna autora Vladana Vlajkovića

Praćenje “Unutrašnjeg neprijatelja”

Miloševićev sastanak sa generalima

Generali i odnos prema Crnoj Gori

Knjigu Vojna tajna, koju je objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, krajem marta zaplenila je vojna policija po nalogu vojnog pravosuđa, a sam autor je proveo mesec dana u pritvoru pod sumnom da je počinio krivično delo odavanja vojne tajne.

OFF
Devetog juna 1999. godine, potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenskih snaga bezbednosti s Kosova, okončani su vazdušni napadi NATO-a. Dan kasnije, Savet bezbednosti UN-a usvaja rezoluciju koja međunarodnim mirovnim snagama pod komandom NATO-a odobrava ulazak na Kosovo.

General-potpukovnik Vladimir Lazarević (jun 1999):

Vojska Jugoslavije, posebno Treća armija, izvršila je ustavni zadatak i odbranila zemlju, sačuvala suverenitet i integritet. Prema odluci Vrhovne komande, danas počinje izmeštanje i čitav korpus treba da se dislocira na obod Kosmeta.

OFF
Jedanaest dana kasnije na Kosovu više nema jugoslovenske vojske i policije. Milošević u međuvremenu sa vojnim vrhom analizira gubitke posle 78 dana bombardovanja.

Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ,_jun 1999.

Predsednik SRJ SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

...Generale, koliko nam je poginulo ljudi u ratu sada, evo sa jučerašnjim danom?

Načelnik Generalštaba VJ  general-pukovnik DRAGOLJUB OJDANIĆ:

Sa današnjim danom ukupno su  poginula 462 čoveka. Oficira 50, podoficira 34, to je 7%, vojnika 37%, rezervni sastav 136 ili 29%. E ovo nisu uspeli, ostalo 71, to je 15% po kategorijama, tako da nije raščlanjeno...

Predsednik SRJ SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Ja imam podatak da je poginulo 114 policajaca, 462 vojnika. Nama je poginuo jedan promil za ceo rat. Jer ako imamo 400.000 ljudi,to je jedan na hiljadu, jedan promil za sve vreme rata, za 77 dana. To treba da uđe u anale vojne nauke.

General-pukovnik Nebojša Pavković:

Savremeni rat predviđa da jedan odsto brojnog stanja budu dnevni gubici, znači 1800 ljudi dnevno izbačeno iz stroja, od toga 30 su nepovratni gubici. Puta 78 dana, koliko je trajalo bombardovanje, sračunajte koliko se u analitici očekivalo da ćemo imati gubitaka, a koliko smo imali. Dakle, to je uspeh preko koga mi ne možemo preći.

OFF
Generali koji se ne slažu sa takvim mišljenjem napuštaju vojnu službu. General Blagoje Grahovac odlazi u Crnu Goru, nudeći svoje savetodavne usluge tamošnjoj vlasti.  On svoju nameru krajem decembra 1999. godine lično najavljuje načelniku Generalštaba generalu Dragoljubu Ojdaniću. U to vreme, već ima saznanja o tome da se nalazi pod prismotrom Vojne službe bezbednosti.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000):

Rekao sam mu sledeće: Dragoljube, znam šta spremate prema Crnoj Gori, došao sam da ti kažem tri stvari, da ne čuješ ni od koga sa strane, da čuješ od mene. Idem u Crnu Goru i biću radno angažovan za potrebe organa Crne Gore. Znam šta spremate. Ne gajite iluzije da ćete Crnu Goru nadmudriti. Ne gajite iluzije da ćete Crnu Goru, u slučaju sukoba, poraziti. Ne gajite iluzije da za sve ovo nećete odgovarati (2:02:46).

OFF
Napetosti između Beograda i Podgorice i dalje rastu. Predsednik Milo Đukanović ne prisustvuje sednicama Vrhovnog saveta odbrane od 24. novembra 1998. godine. Crnogorska vlast ne priznaje ni Saveznu vladu Momira Bulatovića. Vojska je jedina savezna institucija koja još funkcioniše u Crnoj Gori i njeno prisustvo u toj republici postaje sve vidljivije.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000):

Naravno, kad nisu uspeli političkim manipulacijama ostvariti svoje ciljeve na političkoj sceni Crne Gore, upotrebili su vojsku kao instrument represije i zato im je dobro poslužila NATO intervencija, kada su izvršili mobilizaciju rezervnog sastava u Crnoj Gori. Prethodno su formirali Sedmi bataljon, formirali ga isključivo na partijskoj osnovi, promenili kadrovsku strukturu u vojsci, doveli sebi poslušne oficire, oficire koji su imali isključivo partijske preporuke, i oficire, komandni kadar koji je hteo da realizuje politiku Slobodana Miloševića.

OFF
Slobodan Milošević ozbiljno razmatra mogućnost da uz pomoć Vojske i lojalnih političkih snaga u Crnoj Gori sruši aktuelnu crnogorsku vlast. Svaki podatak o namerama vojnog vrha je dragocen. A jedan čovek ima informacije. Vladan Vlajković, građevinski preduzimač i nekadašnje vojno lice, po izlasku iz pritvora, gde je završio zbog sukoba sa lokalnim funkcionerima JUL-a, odlučuje da svoje kontakte u vojsci stavi na raspolaganje Vladi Crne Gore.  Krajem jula odlazi s porodicom u Budvu, a odatle sam dolazi u Podgoricu.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:

Po mom dolasku u Crnu Goru pojavio se problem, jer ja u crnogorskom rukovodstvu nisam znao nikog, niti u crnogorskom MUP-u. Svaki moj kontakt na temu koja je bila aktuelna mogao je da bude kontraproduktivan po mene. Nisam imao nikakvu preporuku, a ne treba zaboraviti činjenicu da je dosta agenata vojne bezbednosti bilo infiltrirano u delove crnogorskog MUP-a.

OFF
Vlajković odlučuje da stupi u kontakt sa prvim čovekom crnogorske policije Vukašinom Marašem.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: 

Kontakt sa njegovim kabinetom dobio sam preko Službe za informisanje. Dobio sam broj šefa kabineta, on je rešio da me primi u MUP-u, što mi je bio znak da je Crna Gora u priličnoj paranoji zbog Miloševićevog režima i da im je svaka informacija krajnje bitna.

OFF
Vlajković iz opreza kasni na sastanak i dolazi u kafić ‘‘Maša’’, preko puta zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova. Posmatra ima li u okolini nekih neuobičajenih aktivnosti. Za slučaj da se telefoni ministarstva prisluškuju, u razgovoru sa Maraševim šefom kabineta, predstavio se kao Popović. Posle pola sata kašnjenja, odlučuje da ipak ode na sastanak.  Svom sagovorniku objašnjava da je u mogućnosti da redovno dobija informacije sa sednica Kolegijuma Generalštaba i da može da uspostavi i kontakte sa oficirima u Crnoj Gori. Dobija instrukcije da ode u Budvu, gde će uskoro sa njim kontaktirati Marašev čovek od najvećeg poverenja.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Pozvao me je Maraš u kabinet i rekao da ima jednu važnu misiju. Da se upoznam sa Vlajkovićem i da na neki način vidim šta taj čovek nudi i da li ima mogućnosti da mi sa njim stupimo u neki oblik saradnje.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:

Sutradan je u Budvu došao Serdar, to mu je nadimak, čovek koji je imao izuzetno poverenje gospodina Maraša, koji je držao sve te operativne kontakte sa ljudima koji su mogli pomoći ne Crnoj Gori nego Srbiji, da ne uđe u problem ka kome smo išli.

OFF
Serdar je operativno ime Budimira Šćepanovića, savetnika Vukašina Maraša, još iz vremena dok je on bio na čelu Službe državne bezbednosti Crne Gore. Posle Maraševog prelaska na funkciju ministra unutrašnjih poslova, Šćepanović jedno vreme obavlja i funkciju vršioca dužnosti načelnika crnogorskog DB-a.  Sa Vlajkovićem se sastaje u budvanskom kafiću ‘‘Pod lozom’’, u blizini stana koji je Vlajković iznajmio.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Moj prvi susret sa gospodinom  Vlajkovićem bio je kao susret obaveštajca sa čovekom koga prvi put sreće. Sa određenom dozom nepoverenja, ali i uvažavanja, jer nikada se ne zna šta iz toga može da izađe.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:

Posle nekih sat vremena razgovora došli smo do zaključka da se to mora i treba uraditi, da ti kontakti moraju dati rezultate.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Na tom prvom susretu date su određene informacije koje su se odnosile na njegove mogućnosti, gde on može da prodre kad je u pitanju Generalštab VJ,  vojna obaveštajna služba... I u tom smislu, na tom prvom susretu, on nije dao konkretne podatke o licima preko kojih može da dođe do informacija, ali je uglavnom dao jednu dobru osnovu da nas zainteresuje, da smo naišli na pravog čoveka sa kojim može da se uđe u ozbiljan razgovor ili, kako bismo mi to rekli policijskim žargonom, u igru.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:

Predložio mi je da se sastanem s gospodinom Marašem, i za vreme boravka u Crnoj Gori ja sam se sastao više puta s njim. I u njegovom kabinetu, i u vili u Budvi. Maraš je čovek koji je znao svoj posao, poznavao dobro strukture vlasti u Srbiji, Miloševićeve mogućnosti. Znao je da odredi prioritete, znao je da odredi način da se neke stvari odrade do kraja i, što mi je bilo najvažnije, imao je bezbednosnu kulturu i držao se zadate reči.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Na sastanku kod Maraša procenili smo da za ovaj naš susret sa Vlajkovićem ne sme niko da zna. Znači, postojala su tri čoveka - Maraš, ja i predsednik Đukanović, zbog važnosti informacija, jer se radilo o informacijama od najveće tajnosti, državne i službene tajne, tako da te informacije ne bi curile, da bi na taj način zaštitili celu akciju i Vlajkovića.

OFF
Vlajković ima svog čoveka, koji redovno prisustvuje sednicama Kolegijuma Generalštaba. Potpukovnik Miodrag Sekulić ima pristup zapisima sa sastanaka vojnog vrha i mogućnost da ih kopira.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Mi smo prišli tome veoma ozbiljno i napravili smo plan mera i aktivnosti koji je iziskivao i morao da sve detalje razradi, do toga kako će se primati informacije, ko će koristiti informacije, kako će se ostvarivati kontakti itd.

OFF
Vlajković organizuje mrežu od desetak ljudi sa zadatkom da se crnogorskoj vlasti obezbedi blagovremeni dotok informacija o namerama vojnog vrha. Lanac dobro funkcioniše.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Tako da smo mi imali, ako je sednica kolegijuma danas, već sutra smo imali taj stenogram, predsednik Đukanović ga je imao na stolu.

OFF
Gotovo u isto vreme kada Vlajković stupa u kontakt sa crnogorskim MUP-om, u toj republici proces formiranja specijalne jedinice ulazi u završnu fazu. Bila je to jedinica opasnih namera.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000):

Sedmi bataljon je jedna paravojna formacija formirana pri komandi Druge armije i komandi ratne mornarice, istovremeno stavljena pod komandu ta dva komanadanta, što je neprirodno i što nije u skladu sa organizacijom VJ tada i po normativnim aktima koji uređuju njihovu unutrašnju organizaciju.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000):

Prvo, u formiranju tog bataljona bila je zla namera. U nomenklaturi jedinica ne postoji to što je bilo u nomenklaturi Sedmog bataljona. On se zvao Sedmi bataljon specijalne namene. Teorija i propisi znaju šta su to specijalni zadaci. A ono što je pisalo u naimenovanju Sedmog bataljona ostalo je na naredbodavcima da sami tumače, šta je specijalna namena i da im izdaju zadatke u skladu s tim.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:

Sedmi bataljon  je bio pandan srpskim ‘‘Crvenim beretkama’’. Sloba je mnoge stvari resavao pomoću te jedinice, uklanjao političke protivnike i trebala mu je slična jedinica i u Crnoj Gori. Rešenje su našli u formiranju te jedinice. Sedmi bataljon trebalo je da broji 1.000 ljudi.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Istina oko Sedmog bataljona je mnogo jednostavnija. Naime, radi se o tome da su posle pobede te procrnogorske opcije u Crnoj Gori morali napustiti poslove u policiji i u državnim organima svi oni koji su imali neko projugoslovensko opredeljenje. Desetine, stotine, hiljade ljudi je ostajalo bez posla i bez egzistencije. Oni su vršili na nas pritisak i ja znam da je osnovni zadatak formiranja Sedmog bataljona bio da se reše egzistencijalni problem policajaca i ljudi koji ni na koji drugi način nisu mogli da imaju neku platu, primanja, koji su ostali bez ičega, a imali su svoje porodice i želeli su da organizuju koliko-toliko normalan život.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000):

Kadrovi za regrutovanje Sedmog bataljona, od komandnog kadra pa do poslednjeg pripadnika, bili su po partijskoj preporuci tadašnjeg SNP-a i njegovih funkcionera, po prethodno pribavljenim spiskovima. Oni su regrutovani  u Sedmi bataljon, oblačeni u uniformu i dobijali su status vojnog policajca.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Moguće je da je bilo 1.000 zloupotreba, u kojoj to instituciji toga nema, ali ideja da se formira takav jedan bataljon jeste bila politička, i ja sam stajao iza nje. Ponavljam, ne s namerom da bilo kome napravimo nekakvu štetu ili da ratujemo između sebe, a sva ostala realizacija je bila u skladu sa zakonom jer je, konačno, i Generalštab to sproveo.

General-pukovnik Nebojša Pavković:

Ja sam u to vreme bio komandant armije. Bataljon je formiran još za vreme agresije, ne znam kako je formiran. Znam da je bilo nekih stvari koje su ukazivale na to da postoje stranačka obeležja itd. Više puta sam razgovarao sa tadašnjim predsednikom Crne Gore Đukanovićem i on mi je na to ukazivao. Međutim, kad sam ja došao, to je već bila završena stvar. To je pitanje za čoveka koji je u to vreme bio, i to formirao.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:

Taj Sedmi bataljon je bio sastavljen od profesionalaca, uglavnom podoficira i oficira, a najmanje je bilo onih sa vojnom akademijom. Bilo je ljudi iz DB-a, iz Momirovog otcepljenog krila, ali i onih iz kriminalnog miljea, koji nisu prošli bezbednosnu proveru. Ljudi iz Druge armije nisu se slagali s tim i utoliko mi je bilo lakše da s njima uspostavim normalan kontakt.

OFF
Sedmom bataljonu naređenja stižu direktno iz Beograda, ona preskaču lanac komande. Januara 2000. godine, na sednici Kolegijuma Generalštaba VJ,  načelnik Generalštaba general Ojdanić indirektno ukazuje na probleme koje ta jedinica može da napravi.

Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, januar 2000.

GENERAL-PUKOVNIK DRAGOLJUB OJDANIĆ:

U vezi sa tim, jednu informaciju gospodinu predsedniku Savezne vlade, saveznom ministru odbrane, o stanju, o kvalitetu, o kvalitativnoj popuni, ponašanju dosadašnjem, koje su postupke do sada napravili, kako su postupili i šta za ubuduće zahtevamo. I s obzirom na to da su oni bili ti koji su to podigrali, neka izvole na koji god hoće način da pomognu vojnoj organizaciji. Znači, nema šta, dogovorno. Mi sa njima raščišćavamo, za dva minuta raščišćavamo, ne interesuje me uopšte ko je, jer može nam se desiti da baš taj Sedmi bataljon bude uzročnik nečega što niko ne želi.

OFF
Zahvaljujući oficirima iz vrha Druge armije, Vlajković redovno dobija informacije o namerama Sedmog bataljona i prosleđuje ih crnogorskom vrhu.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:

Imao sam dobar kontakt sa jednim od oficira Druge armije i od njega sam dobijao sve informacije o upotrebi Sedmog bataljona i ko ga čini, podatke o svim fazama formiranja bataljona.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Umnogome zahvaljujući i ovim informacijama koje smo dobijali od Vlajkovića dat je jedan ogroman doprinos Crne Gore da se mir sačuva jer smo mi zahvaljujući tim stenogramima sa sednica kolegijuma Generalštaba znali sve planove VJ.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000):

Svakodnevno smo bili u situaciji da dobijamo nove informacije o namerama Sedmog bataljona, imali smo dobru procenu situacije i vladali smo situacijom apsolutno u svakom delu teritorije Crne Gore. Jedna takva dobra procena je, mislim, i rezultirala ishodom koji smo u krajnjem slučaju imali. Znači, ne nedostatkom volje pripadnika Sedmog bataljona da izazovu incident, nego mudrim reagovanjem ukupne politike u Crnoj Gori.

Beskonačan je broj primera da su oni napravili incidentne sutuacije - izazivanja tuče, pucanje iz vatrenog oružja na ulicama, restoranima, javnim mestima. Čak, mislim da imamo i slučaj ubistva pripadnika MUP-a koje je počinio pripadnik Sedmog bataljona. Mislim da je jedna takva formacija u ukupnom zbiru incidentnih situacija koje su proizvedene u Crnoj Gori bila najveći remetilački faktor u tom vremenu na teritoriji Crne Gore. Spremna uvek da konkretnu situaciju koju ona napravi incidentnom pretvori u nešto što može eskalirati u širi sukob.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Onda je to neka druga Crna Gora koju ja nisam gledao i nisam živeo. Apsolutno nije istina. Apsolutno, zadatak Sedmog bataljona nije bio to.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000):

Zamislite kad se, recimo, ulicama Podgorice, neprekidno, u jednom danu, vrti 10 kamiona na kojima su neću reći vojnici nego zlonamernici, odakle se s oružjem uperenim prema građanima glasovima imitira plotun. To je bilo ružno.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000) :

Kao što je Milo Đukanović imao tada 30.000 policajaca, to je bilo tužno pogledati, niste mogli, jednostavno fizički ne možete, ne preti vam nikakva opasnost, nego ne možete da stignete od Podgorice do Nikšića. Stotine patrola, svi ti policajci moraju nešto da zarade, da vas izmaltretiraju, da pišu neke prijave. Sve je to bilo i, srećom, prošlo.

OFF
Situaciju u Crnoj Gori prate i van granica zemlje. NATO ima spreman plan za intervenciju u slučaju da Milošević pokuša da uz pomoć vojske obori vlast u Crnoj Gori.  Informacija o planu evakuacije izbeglica iz Crne Gore stigla je i do vojnog vrha.

Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, decembar 1999.

Načelnik Uprave bezbednosti VJ general-potpukovnikGeza Farkaš:

...Mi smo operativnim putem došli i pribavili nacrt operativnog plana za prihvat izbeglica iz SRJ, koji je u prvoj polovini septembra 1999. godine sačinio regionalni ured UHCR-a za južnu Bosnu i Hercegovinu. Plan je izražen na osnovu predviđanja UHCR-a da bi u slučaju nasilne ili sporazumne secesije Crne Gore moglo doći do građanskog rata u Crnoj Gori između crnogorskih separatista i VJ. Procenjuju da su sukobi mogući čak i u nepovoljnim meteorološkim uslovima već krajem 1999. i početkom 2000. godine...

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:

U Crnu Goru su se tada slivale velike količine novca, agenata je bilo sa svih strana, jer je to bilo bojno polje na kome će se lomiti koplja sa Miloševićem. To je bila oaza gde su bežali opozicioni lideri Srbije, gde su delimično bili finansirani preko Vlade Crne Gore, gde su pravljeni svi planovi kako da se ruši Milošević. Svima nama je bilo jasno da Milošević ne može pasti na izborima i da su iluzije da ga možemo srušiti tako što ćemo mu reći: ‘‘Znate šta, čiko, vi ste sad izgubili na izborima, hajde se sad lepo povucite.’’ Jedini način da on padne jeste način na koji je on vlast održavao.

OFF
Incident koji Crnu Goru dovodi gotovo na ivicu rata dogodio se u decembru 1999. godine na podgoričkom aerodromu Golubovci. Aerodrom je bio u vlasništvu vojske, ali ga, kao zakupci, godinama koriste i JAT, Jugopetrol, kontrola letenja, Montenegro erlajnz, carina i MUP Crne Gore.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000):

Samo je MUP Crne Gore trebalo da napravi hangar, jer kupljena letelica nije mogla da uđe u postojeći. Trebalo je samo napraviti neki koji ima veće gabarite u visinu i veća vrata. I to nije nikad bio spor, da zakupci grade šta im treba, niti se to nekom osporavalo, ali se u suštini to nije odobravalo MUP-u, jer je trebalo povoda za eksces.

OFF
U vojnom vrhu veruju da je gradnja hangara smišljena provokacija. Prvi obaveštajac Vojske general Branko Krga na sednici Kolegijuma Generalštaba iznosi svoju procenu.

Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, decembar 1999.

Načelnik Obaveštajne uprave  GENERAL-POTPUKOVNIK BRANKO KRGA (str. 226):

Nema zvaničnog reagovanja u vezi sa ovom akcijom VJ na aerodromu, jedino su zapadni mediji osudili to kao još jednu meru vlasti u Beogradu protiv reformskog crnogorskog rukovodstva. Sa stanovišta mogućeg daljeg reagovanja stranog faktora bilo bi dobro da se ova napeta situacija što pre smiri, jer je sasvim moguće da se radi o insceniranom postupku crnogorskog MUP-a u dogovoru sa Zapadom s ciljem da se isprovocira reagovanje vojske i iznesu dodatne optužbe na naš račun, pa ne bi trebalo da dozvolimo da nas u to uvuku.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:

Ojdaniću su pokušavali na mapi da objasne gde se nalazi taj hangar što ga MUP Crne Gore kani da napravi. On to nije mogao da uoči, ali je zato bio spreman da upotrebi jedinice armije da se obračuna s rukovodstvom Crne Gore.

OFF
Dozvolu za gradnju na aerodromu izdaje Savezno ministarstvo odbrane, čiju nadležnost crnogorska vlast ne priznaje. Komandant aerodroma pukovnik Luka Kasatović insistira na dozvoli.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000):

Tadašnji komandant aerodroma Golubovci upotrebio je delove Sedmog bataljona i delove jedinica koje su stacionirane na vojnom delu aerodroma Golubovci, uperio oružje, kompletnu količinu naoružanja i arsenal kojim je on raspolagao u tom trenutku uperio u pripadnike MUP-a. I šta se desilo? Nisu se povukli pripadnici MUP-a. Bili su na aerodromu Golubovci, a istovremeno više dana pred uperenim cevima Vojske Jugoslavije, tada pod pretnjom da se povuku. Nisu se povukli, nažalost. Oni su za taj svoj čin imali i podršku tada predsednika Savezne vlade Momira Bulatovića koji je njih javno, u svojim političkom obraćanjima, pohvalio za jedno takvo delovanje, i druge političke činioce koji su podržavali politiku Slobodana Miloševića u Crnoj Gori.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Sam incident svodio se na to da se jedna grupa od 10-15 ljudi u crnim uniformama muvala oko aerodroma, izlazila iz neke šume tamo, nije se znalo jesu li to pripadnici crnogorske policije ili su ljudi iz Albanije, ali osim medijske i političke prašine tu jednostavno nije bilo nikakve mogućnosti ni povoda da izbiju bilo kakvi sukobi. Građanski rat - ni na kraj pameti. Oko čega, pobogu?

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Situacija je bila toliko opasna da je došlo do konfrontiranja, na jednoj strani, pripadnika VJ i, s druge strane, naših policijskih snaga. Praktično su bile uperene cevi sa jedne i sa druge strane, ali, opet kažem, mi smo delovali u sklopu redovnih aktivnosti obezbeđenja poslova koji su se odvijali na jednom legalnom zadatku na hangaru koji mi koristimo. S druge strane, nama su se preko noći pojavile snažne vojne snage sa topovskim cevima i tu je posebno ekstremno prednjačio oficir Kastratović.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Pa, ne. Sad se, dok se sećam tih incidenata na aerodromu, smeškam iz prostog razloga što oni jesu bili preuveličani i sa jedne i sa druge strane. Znao sam tada veoma dobro komandanta aerodroma. Mislio sam i mislim da se radi o jednom časnom, korektnom i poštenom čoveku.

General-pukovnik Spasoje Smiljanić, komandant RV i PVO, arhivski snimak, decembar 1999. godine:

Što se tiče naoružanja pripadnika VJ, kojima je povišena borbena gotovost, njima je podeljena municija, a što se tiče naoružanja aviona sa kasetnim bombama, i tu vam je informacija pogrešna, nije tačno.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Pa, naravno. Normalno je. Podignuta je uvek borbena gotovost na aerodromima, na svim aerodromima. Čim se desi neki incident, čim neko dođe sa strane, vi morate jednostavno da zaštitite taj aerodrom da bi avioni mogli slobodno da sleću i poleću.

OFF
Napetost na aerodromu traje nekoliko dana.  

General pukovnik Spasoje Smiljanić, komandant RV i PVO, arhivski snimak, decembar 1999:

U zoni spornog objekta i dalje su pripadnici MUP-a, ne znam broj, ali i dalje se zadržavaju mere pripravnosti na aerodromu u Podgorici. Ukoliko dođe do eskalacije u vezi sa spornim događajem, sigurno ćemo zatvoriti aerodrom i preduzeti druge mere.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Maraš je tada koordinirao, bio stalno u dogovorima sa predsednikom Đukanovćem, šta i kako da se radi, i kroz naše tako neposredno prisustvo na terenu i diplomatsko ponašanje u kontaktu sa tim ljudima i sa rukovodstvom armije i sa generalima VJ u poslednjem trenutku je izbegnut otvoreni sukob.

OFF
MUP i DB Crne Gore kompletiraju podatke o pripadnicima Sedmog bataljona. Načelnik vojne službe bezbednosti general Geza Farkaš u februaru 2000. godine iznosi svoja saznanja na sednici Kolegijuma Generalštaba.

Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, februar 2000.

Načelnik Uprave bezbednosti VJ general-potpukovnikGeza Farkaš:

Što se tiče Crne Gore, Služba državne bezbednosti Crne Gore pribavila je fotografije skoro svih pripadnika Sedmog bataljona, ažurirala kriminalističke podatke, odnosno evidenciju o njima i o članovima porodica, proturila vest među pripadnicima Sedmog bataljona da predstoji njihovo rasformiranje, što dodatno uznemirava celokupan sastav i postavljaju pitanje šta će sa njima biti. Ako budu rasformirani i napuste Sedmi bataljon, da li će biti izloženi maltretiranjima i problemima sa aktuelnom vlašću.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Mi smo zahvaljujući saradnji sa Vlajkovićem ušli praktično u sve strukture tog obaveštajno-bezbednosnog sistema VJ.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:

Prioritet SDB Crne Gore u to vreme bio je očuvanje stabilnosti na teritoriji Crne Gore i služba bezbednosti Crne Gore takođe nije sedela skrštenih ruku i čekala podatke iz Beograda. Oni su imali svoje operativne podatke. Nije bilo teško doći do njih, jer su Sedmi bataljon činili bivši pripadnici DB-a Crne Gore i neki ljudi iz kriminalnog miljea, uglavnom po preporuci SNP-a, tako da se jasno znalo ko je pripadnik Sedmog bataljona. Onog momenta kad se neko verifikuje kao pripadnik Sedmog bataljona, MUP i DB već imaju njegove podatke samim tim što su mu izdali ličnu kartu u Crnoj Gori. Malo im je teže bilo, ali njih je bilo malo, za ljude koji su došli iz Srbije, pošto je saradnja između MUP-a Srbije i Crne Gore bila svedena na minimum, ako ne i potpuno ugašena.   

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000):

MUP Crne Gore je tada dostavio Generalštabu VJ spisak svih pripadnika Sedmog bataljona koji imaju kriminalnu prošlost. Nije dostavljen samo spisak nego i podaci o konkretnim krivičnim delima koja su oni počinili. O konkretnim kaznama na koje su osuđeni. Bilo je i pripadnika Sedmog bataljona koji su višestruki povratnici u slučajevima najtežih krivičnih dela protiv života, razbojništva, teške krađe.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Da, moguće. Moguće je da su bili sa kriminalnim dosijeom, ali isto tako sigurno je da su pre toga bili u crnogorskoj policiji.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:

Mi smo imali u tom Sedmom bataljonu infiltrirane ljude i mi smo blagovremeno dobijali sve informacije, tako da smo znali gde, na kom mestu je bio svaki njihov pojedinac, šta je planirao, i odmah smo slali naše ljude da daju upozorenja tim ljudima, da im pariraju u njihovim aktivnostima. No, bez obzira na takve naše informacije, mi nismo mogli izbeći neke incidente, kao što je ubistvo našeg policajca.

OFF
Dvadeset drugog septembra 2000. godine, dva dana uoči saveznih izbora, ispred kafića u podgoričkom naselju ‘‘Zlatica’’ dešava se obračun između pripadnika Četvrtog bataljona vojne policije i Ministarstva unutrašnjih poslova Crne Gore. Posle kratke i žustre rasprave, vojni policajac Momčilo Mojašević, bivši pripadnik Sedmog bataljona, ubija pripadnika posebne jedinice MUP-a Crne Gore Nebojšu Lekovića. Komanda Druge armije saopštava da je njen pripadnik pucao u samoodbrani, dok crnogorska policija tvrdi da se incident dogodio zbog bahatog ponašanja pripadnika vojske. MUP Crne Gore objavljuje da je ubica i ranije imao krivični dosije i upozorava na to da su se pripadnici vojne policije otrgli kontroli.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000):

To sve za njih nije bio dovoljan razlog da te ljude demobilišu, da te ljude uklone iz sastava VJ, već su ih zadržali. Ja bih rekao da su bili u povlašćenom položaju. Zašto? Zato što su verovali da će upravo oni, takvi kakvi jesu, biti najspremniji da izvrše njihova naređenja, koja, uveren sam, ne bi izvršio profesionalni sastav VJ. I oni su upravo čuvali te ljude.

General-pukovnik Nebojša Pavković:

I sad, od mene se traži da uradim nešto što nije u mojoj nadležnosti. I ja sam bio taj most preko čijih leđa su se rešavala ta pitanja, ali ta tenzija je sređena. Mi smo rešili pitanje Sedmog bataljona i sve ostalo na najbolji način.

OFF
Ubistvo policajca jedan je od najdramatičnijih trenutaka trogodišnjih sukoba naoružanih predstavnika dveju političkih opcija u Crnoj Gori, sukoba započetih 13. januara 1998. godine, posle pobede Mila Đukanovića na izborima za predsednika Crne Gore, kada se desio obračun između pristalica Momira Bulatovića i policije.  

Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000):

Ja bih rekao da je, po mom nekom sudu, iako tada nisam bio u vlasti, najozbiljnija kriza bila 1998. godine, kada je trebalo da se izvede smena na čelu države. Po mojim informacijama, koje treba proveriti, jer su svi ti ljudi živi, tada je Milošević, a na pritisak Momira Bulatovića, najozbiljnije razmišljao o eventualnoj upotrebi vojske.

OFF
Tenzije su nastavljene i u vreme intervencije NATO-a. Savezna vlada insistira na mobilizaciji, crnogorska na radnoj obavezi. Crnogorski parlament donosi rezoluciju o očuvanju mira u Crnoj Gori koju potpisuju sve stranke, ali strah od obračuna vojske i policije i dalje postoji.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Ma, to su takve gluposti. Mislim, zaista se želelo pokazati, kao da će sad neko da napadne i u tom opštem metežu koji je nastao zbog NATO agresije, sad će neko da smeni i da ugrozi tu demokratsku vlast. Ja sam na samom početku agresije pozvao Filipa Vujanovića i rekao mu da se ne igramo, ozbiljni smo ljudi, neka se sklone ispred VJ, VJ neće da ulazi u strukturu vlasti države Crne Gore, a mora da brani Jugoslaviju, čiji je ona sastavni deo. I to je bio jedan sporadičan incident koji su svi naduvali. Znate, odnos snaga je bio takav da tu nije bilo priče o mogućnosti sukoba.

OFF
Vojska blokira Luku Bar, ulazi u demilitarizovanu zonu i blokira granični prelaz Debeli brijeg. Komandanta Druge armije generala Martinovića na tom mestu smenjuje general Milorad Obradović. Nezvanično se čuje da on nije dovoljno ažuran u sprovođenju mobilizacije na teritoriji Crne Gore.

Osamnaestog aprila, samo nekoliko sati pošto je Generalštab VJ tražio od vlasti u Podgorici da se crnogorska policija stavi pod vojnu komandu, rezervisti Druge armije upadaju u selo Kaluđerski Jaz kod Rožaja i ubijaju šest albanskih izbeglica s Kosova.  Nemile scene viđaju se gotovo svakodnevno.

Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000):

Jedna se desila prilikom preuzimanja graničnog prelaza, vrlo mali broj ljudi zna da je tu maltene bilo na ivici. To je nekako prošlo nezapaženo, u sudaru čoveka koji je u ime policije trebalo da preuzme odgovornost i komandanta iz Vojske desio se konflikt, ali se, srećom, desio u ograničenom obimu i ograničenom krugu ljudi i to nije dobilo javne konotacije koje bi podigle tenziju. Bilo je nekoliko incidenata kad je vojska blokirala deonice puteva, kad je bilo spekulacija oko toga da li će se možda to zloupotrebiti da se zaustavi kolona u kojoj ide predsednik Đukanović. Najviše tenzija je bilo na Cetinju. I s jedne i s druge strane su bili ljudi koji nisu shvatali šta bi značilo da se desi konflikt.

OFF
Šesnaestog maja na Cetinje stiže oko 1.000 pripadnika rezervnog sastava Vojske Jugoslavije, uglavnom iz Srbije. Ubrzo, u nekadašnju crnogorsku prestonicu stiže i više stotina pripadnika MUP-a Crne Gore.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000):

Cetinje je bio grad u kojem je bio najmanji odziv rezervista na poziv VJ za mobilizaciju rezervnog sastava. Da bi kaznili Cetinje i i pokazali koliko su oni moćni i gde je njihovo mesto, napravili su potpunu opsadu Cetinja. Izveli su artiljerijske jedinice, uperili topove prema Cetinju. Kada smo ih pitali zašto su to uradili, oni su rekli: ovo je odbrana od NATO agresije.

Onda smo ih pitali: a kako su cevi uperene prema gradu, NATO nije u gradu - tu nisu imali odgovora, ali nisu okrenuli cevi u drugom pravcu.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):

Beznačajan incident. Znate kakvi su Cetinjani, izmisle nešto, veljaju se, apsolutno nikakav incident nije bio.

Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000):

Kao relaksiranje situacije došlo je kada su stigli rezervisti iz Srbije na Cetinje. Tada se atmosfera opustila. Tada su problem napravili rezervisti iz Crne Gore u vojsci i policiji. Ne znam čija je to ideja bila, ali se pokazala kao blagotvorna kada su došli neki momci iz Kraljeva, Čačka, Užica, nebitno. Cetinjani su odjednom počeli da shvataju. Oni su došli i rekli: ‘‘Znate, mi nismo ovde došli zato što smo želeli, nego po naređenju. Mi ne želimo nikakve probleme.’’ Onda su oni (Cetinjani – prim. M.V.) rekli: ‘‘Dobro došli, mi ne želimo probleme.’’

Miodrag Živković, politički lider Liberalnog saveza Crne Gore:

Ja sam siguran da su ti događaji na Cetinju, koji su trajali jedan dan, poslužili i jednima i drugima za dodatnu homogenizaciju, a posebno Đukanoviću da jedan znatan broj mladih ljudi, dotadašnjih glasača liberala, zavede i navuče ih da nakon tog događaja obuku uniforme, jer su smatrali da se u tom trenutku pravi Crna Gora i da treba pristupiti toj crnogorskoj vojsci. Mi smo se zalagali među našim biračima da ne ulaze u te podele, da ne oblače uniforme, jer smo bili protiv svih sukoba i ratova.

Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000):

Nagli rast preko realnih potreba MUP-a jeste proizvod upravo tog pritiska koji je krenuo u januaru 1998. godine, i pre NATO agresije, pritisak Miloševićevog režima prema novoj vlasti, koja je bila protiv njega.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:

MUP je bio daleko inferiorniji od vojske, to je Slobodan Milošević znao i to je iznosio pred Generalštab. MUP Crne Gore, pre svega, kao formacija nije bio napravljen da može da bude pandan armiji. Čak je puštena priča da MUP ima 25.000 ljudi, ne bi li to bio neki odvraćajući faktor. Zapravo je brojao 7.000, što je bio dvostruko veći broj ljudi, jer u redovnim okolnostima broji oko 3.500 ljudi.

OFF
Posle rata, osim trojice generala Vojske Jugoslavije, koji su postali savetnici crnogorskoj vlasti, raste i broj oficira koji žele da napuste vojnu službu. Neki od njih nalaze mesto u MUP-u Crne Gore.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000):

MUP je imao potrebu za jednim brojem tih kadrova, posebno srednjeg starešinskog nivoa, jer bi mogli iskoristiti njihova stručna znanja koja su mogla doprineti kvalitetu rada MUP-a. I mi smo rekli – dobro, ti ljudi su kvalitetni, ti ljudi svojim profesionalnim dignitetom zaslužuju da budu pripadnici MUP-a i oni su na lep način iskazali sebe u MUP-u, istovremeno izražavajući neslaganje sa politikom Slobodana Miloševića, svojih pretpostavljenih starešina koje su im izdavale naređenja koja su se kosila sa njihovom profesionalnom etikom i nisu bili spremni da izvršavaju takva naređenja. Takvih starešina bilo je na svim nivoima i njihovo prisustvo u MUP-u, i na savetničkim i svim drugim funkcijama, bilo je zaista dragoceno.

OFF
Tokom 2000. godine dolazi do pokušaja da se spusti tenzija u Crnoj Gori. Predstavnici vojske i policije sastaju se u više navrata da bi razmotrili probleme.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000):

Ono što ja nosim kao utisak sa tih sastanaka jeste činjenica da su tada generali koji su prisustvovali tom sastanku bili veoma stereotipni u tom pogledu da pripadnici vojske poštuju ustav, zakon i da je to nešto što mi njima imputiramo. Pritešnjeni količinom argumenata koje smo im saopštavali, davali na uvid, oni bi naprosto rekli: dajte vremena da vidimo, mi ćemo odgovoriti. Nikada nam ne bi odgovarali.

Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000):

Ali u toku tog perioda, ja bih rekao da je to sve više bilo plod aktivnosti SNP-a, odnosno Momira Bulatovića, nego samog Miloševića. Neću reći da Milošević nije želeo da dođe do promene u Crnoj Gori, ali bih rekao da je taj dodatni naboj bio isprovociran iz tog dela vladajuće strukture koja je tada bila u Beogradu, više nego što je to sam Milošević hteo.

Mislim da je on već imao ozbiljnih problema u Srbiji i da je bio pritisnut mnogo većim problemima da bi se bavio Crnom Gorom.

OFF
U Srbiji se obračun sa opozicijom zahuktava. Vojni vrh stavlja svoju infrastukturu u službu borbe protiv Miloševićevih političkih protivnika, u bezbednosnim strukturama poznatim i pod nazivom – unutrašnji neprijatelj.

[pošaljite komentar]


© 1995 - 2018 , B92