Latinka Perović

Reč na sahrani Ivana Stambolića

8.april 2003

Od samog početka, od nestanka Ivana Stambolića, znali smo da takvi ljudi ne nestaju da bi se opet pojavili. Njih, kako se u našem narodu kaže, guta mrak. A u Srbiji noć, koja je i njega progutala, bila je - mračna i duga.
Nismo mogli, nismo smeli, da ostanemo ravnodušni. Utoliko pre, što ni posle oktobarskih promena nije bilo političke volje da se nestanak Ivana Stambolića rasvetli. Okupili smo se i sve ovo vreme ostali na okupu ne iz ideološke solidarnosti, već iz dubokog uverenja da je u Srbiji pogaženo osnovno pravo svakog čoveka - pravo na život.
Sada, kada su naše slutnje dobile čudovišnu potvrdu, jasnije je i ono što smo takođe znali od samog početka: tragična sudbina Ivana Stambolića istinska je drama u našoj nacionalnoj istoriji. Njegovo mučko ubistvo, zajedno sa ubistvom Zorana Đinđića, dublje useca u biće Srbije granicu između dobra i zla, svetlosti i tame, dubokih i plitkih ljudi. Ali, ono opominje da su u srpskom narodu jos žive stare deobe koje se održavaju hraneći se krvlju. Koliko još ljudi koji su shvatili da se istina mora pretpostaviti obmani i samoobmani, stvarnost mitu i da nema mnogo vremena - treba to saznanje da plati glavom?
Ivan Stambolić je ubijen zbog svojih političkih uverenja. Morbidnost ubistva srazmerna je opasnosti koju je predstavljao kao politički protivnik. Vezali su mu ruke i noge da bi mu zatvorili usta. Bacili su ga u jamu i zasuli živim krečom da bi mu zatrli trag. Ogradili ga zidom ćutanja da bi ga predali zaboravu.
Za sve ovo bili su potrebni inspiratori, nalogodavci, organizatori, izvršioci. Ali i simpatizeri. To nije samo jedna zločinacka struktura. To je državni sistem, sa zastavom i programom, koji se zasniva na zločinu.
Š ta su mogli da očekuju drugi od države, čemu je mogao da se nada građanin države, u kojoj su bila dopustiva najteža ogrešenja o čoveka koji je bio na njenom celu? Zato i počast koju srpska država danas odaje Ivanu Stamboliću hoćemo da razumemo kao znak njene rešenosti da se ne samo obračuna sa posledicama zločinackog sistema, već i da raskine sa samim sistemom. Sve drugo bilo bi uvredljiva farsa i okrutni cinizam.
Ostaje pitanje kome je sve bilo potrebno ubistvo Ivana Stambolića i zašto je on ubijen? Srpska država i dalje duguje odgovor njegovoj hrabroj i dostojanstvenoj porodici: njegovoj supruzi i deci, njegovoj braći. Ali, taj odgovor je potreban i svima nama. Potreban je Srbiji zbog njene budućnosti.
Ivan Stambolić je zaslužio istinu, a ne osvetu. Ne sme se zaboraviti da je on iz političkog života uklonjen zato što nije pristao da Srbiju povede na put u bespuće. Ni da je morao biti zauvek ućutkan zato što je baš on, ponovo progovorivsi, oslobađao Srbiju i od straha i od stida.
U vreme ratova koji su razorili zajedničku državu, Ivan Stambolić je bio jedan od retkih Srba čiju su ruku prihvatali ljudi dobre volje u celoj bivšoj Jugoslaviji i u svetu. Njemu se verovalo, jer je njegova reč imala moralno pokriće.
Ne znam nikoga iz Ivanove generacije, pune sposobnih i obrazovanih ljudi, ko je više od njega učio i iz života i iz knjiga. Ubijen je na vrhuncu svoje političke i ljudske zrelosti.
Ne znam nikoga od političkih ljudi u Srbiji kod koga se, kao kod Ivana, dobrota graničila sa naivnošću. On nije bio u stanju da učini zlo, ali nije mogao ni da ga pretpostavi.
Posle jednog od naših mnogih susreta, umesto pozdrava, rekla sam mu - čuvaj se. Odmahnuo je rukom i prošaputao - Posle Bojane... A ja sam u sebi dovršila - čega da se čuvam? To nije bio stav očajnika, već jakog i hrabrog čoveka, u kome je opšta nesreća prigušila i najveći mogući lični bol.
Dragi Ivane,
Dolaziš Bojani, svom voljenom detetu i mudrom sagovorniku. Kad biste mogli, vas dvoje biste imali šta jedno drugom da kažete. Ali, tako zajedno, svima nama govorite mnogo.
Mi, tvoja porodica i tvoji prijatelji, ne vidimo tebe u onome što su pokazali kao tvoje ostatke. Neka tu jezivu sliku, kao svoju večnu moru, zadrže tvoji dželati. A u svima nama ti ostaješ ceo - uspravan i plemenit, nasmejan i drag.
Verovao si u razumevanje među ljudima i sporazumevanje među narodima. Pripadao si svetu rada, slobode i mira. Tu si pripadnost platio najvišom mogućom cenom. Zato ćeš ostati u večnom pamćenju one Srbije koja ima časti.
Usuđujem se da kažem da bi ti i u ovom času, i nakon svega, pozvao Srbiju da se zamisli i počne da uči na najvećem porazu u svojoj istoriji. Sigurna sam da bi joj ti, opet, svom snagom pomogao da iz sebe iščupa koren zla.