Jedan od poslednjih tekstova Juga Grizelja
nedeljnik »Vreme«, 5. novembar 1990.

Ovce i čuvari

Jedno od najduhovitijih satirickih uputstava za odbranu od nuklearne katastrofe, kao obrazac nemogucnosti coveka da vlada svojom sudbinom, ponudilo je pre nekoliko godina, usred hladnog rata, jedno evropsko udruženje ekološkog pokreta »zelenih«. To uputstvo otprilike glasi: »U slucaju eksplozije atomske bombe, pozivaju se svi grašani da, u vlastitom interesu, ostanu pribrani i disciplinovani. cim se licnim uvidom osvedoce da je bomba eksplodirala, grašani treba da u svojim domovima iskljuce sve elektricne i plinske instalacije, i okupe se na jednom mestu, a domacin da iz ormana izvuce i podeli ukucanima bele caršave, unapred pripremljene za takav slucaj. Pošto navuku te antikontaminirane caršave preko glave i potpuno se omotaju njima, clanovi porodice treba što pre da izašu na ulicu i disciplinovano se prikljuce povorci drugih grašana i zajedno sa njima se upute prema mesnom groblju gde ce mirno, bez panike, da sacekaju svoj kraj.«

Aktuelna situacija u Jugoslaviji po mnogo cemu ukazuje na to da se jugoslovenski grašani, kojima se neprekidno nudi samo beznaše i raspad, mire sa neminovnošcu katastrofe postupajuci gotovo u celini, sa zanemarujucim iznimkama, u skladu sa citiranim uputstvom »zelenih« - svrstavajuci se, dobrovoljno i bez panike, u ovce, poslušne i disciplinovane. Dok reprezentacije politickih nacionalnih pastira širom zemlje ubešuju grašane da nema rešenja za Jugoslaviju osim u apokalipsi, uz pomoc tradicionalnih sredstava za dijalog na Balkanu zvanih »nož i kama«, grašani ove zemlje poslušno primaju ove signale reagujuci na njih pretežno vašenjem belih caršava iz ormana i upucujuci se prema groblju zvanom bivša Jugoslavija.

Na taj nacin, kapitulirajuci unapred, grašani olakšavaju posao nacionalnih politickih proroka i pastira, ostavljajuci ovima slobodan prostor za samoreklamiranje tvrdnje da se grašani potpuno slažu sa vizijom propasti zemlje – i nacionalnim homogenizacijama – kao jedinim izlazom iz krize. Otuda i utisak da se grašani – svrstani po principu plemena – slažu da je raspad zemlje: njihova volja i njihov cilj.

To domace osecanje mirenja i apatije pred neminovnošcu katastrofe u velikoj meri prate i najozbiljniji mediji Evrope i sveta, koji, baš kao i jugoslovenski grašani, ne vide nikakve šanse za novi dogovor o savremenoj Jugoslaviji uz pomoc mišljenja i glasova grašana. Propast je neminovna, jer nacionalne komande i lideri nemaju razuma i osecanja odgovornosti pred istorijom, a oni su, te komande i ti lideri a ne grašani, odlucujuci cinilac u zemlji. Dakle, jedini adresanti moci jesu republicka rukovodstva, u najužem smislu te reci. Obrazloženje ovog ocito tacno dijagnostikovanog stanja stvari, po kome je grašanin u Jugoslaviji faktor nula, valja tražiti u cinjenici da je taj tzv. suveren, grašanin, vec pola veka (50 generacija) odstranjen od svakog uticaja na vlast, i u uverenju da njegovo mišljenje nije ni važno ni dobrodošlo. Za sve to vreme jedna je stranka, bez obzira na to da li je ovo cinila u dobroj ili u lošoj nameri, preduzimala sve što je bilo u njenoj moci, ukljucujuci i najgore vidove represije na duh i telo grašana, da ih ubedi kako je svaki njihov pokušaj ucešca ili uticaja na donošenje bilo kakvih odluka, ne samo nepodobno nego i neprijateljsko.

Sada kada neminovnost generalnog razbacivanja tog modela totalitarnog vladanja ljudima i stvarima postaje uslov svih promena u društvu – bilo bi zaista previše ocekivati od grašanina da posle pet decenija poslušnosti preko noci postane faktor odlucivanja o svojoj sudbini. Grašanin i ne zna da su promenjeni istorijski uslovi, a možda je i u pravu jer ni nove ni stare vlasti u Jugoslaviji, i one koje su prošle kroz prve slobodne izbore, i ove koje se tako militantno za to tek spremaju, pokazuju malu volju da grašaninu pomognu u stvaranju novog duha i stanja u kome se od njega ocekuje demokratska aktivnost i ucestvovanje u vladanju. I Demos, i HDZ, kao i SPS, zapravo, još iz sve snage stimulišu apatiju gašana, uceci ih da oni nemaju šta da traže u odlucivanju: pri tom se služe represijom gotovo na isti nacin kao i na boljševicke im pretece. Otuda i vec uocena ogromna opasnost da se jedan vid totalitarizma zameni drugim, bez obzira na srceparajuce sveopšte zvanicne deklaracije o tome kako su njihove mere i odluke »najdemokratskije na svetu«.

Osvajanje demokratije – posao je decenija koje su pred nama. Pri tom grašanin zaista nije kriv što mu je i u najdublju vijugu mozga usašeno uverenje da je mešanje u javne poslove – gotovo kriminalna delatnost.

Ima u legendama Svetog pisma Staroga zaveta pricica koja recito govori o regresivnoj snazi religijskog i dogmatskog nacina mišljenja. Isus Hrist, alijas Jošua Nazarecanin, u vreme kada je bio samo prorok, krenuo je ribarskom barkom, prepunom ljudi, preko Galilejskog mora. Nasred pucine zahvati ih teško nevreme. Nazarecanin umirivaše putnike obecavajuci im da ce ih on spasiti. Svi ga poslušaše osim vlasnika brodice, iskusnog ribara koji je navikao da sam rešava svoje probleme: on iskoci iz camca i zapliva prema obali, te se zaista spase. Jošua Nazarecanin preduzeo je u camcu neke cudesne »mere« pozivajuci more da se smiri i oluja zaista utihne, te i barka i njegovi putnici stignu srecno na kraj. Nazarecanin onda sretne na obali ribara i upita ga zašto mu nije verovao. Ovaj mu odgovori da je navikao da misli svojom glavom. Dobro, rece mu buduci Isus Hrist, »ovog puta ti praštam, ali drugi put pokaži malo više vere i poverenja – jer cu te inace teško kazniti«.

U našem camcu koji je, takoše, na uzburkanom moru, situacija je identicna. Nacionalni lideri pozivaju svoje saplemenike na okupljanje, poslušnost i veru, obecavajuci im spas. Ali, u camac ulazi sve više vode, on sve brže tone i pleme može spasiti – osim akcije razuma – samo naše legendarno uverenje da u naše camce može stati beskonacno mnogo vode po obrascu one cuvene Pašiceve izjave: situacija je bezizlazna, spasa nam nema, ali ipak propasti necemo.