Naslovna strana









 


Transkript dela izlaganja na konferenciji za medije povodom ostavke člana Saveta Agencije za radio-difuziju, Snježane Milivojević

Beograd, 05. jun 2003.

Snježana Milivojević: Dobar dan svima. Iz svih ovih pobrojanih identiteta, ja vam se danas obraćam kao članica Saveta za radio-difuziju s najkraćim mandatom u istoriji evropskih regulatornih tela. Dakle, taj mandat trajao je samo jednu sednicu i budući da sam ja postala članica Saveta na predlog profesionalnih asocijacija, rado sam prihvatila ovaj poziv, smatram to čak i svojom obavezom, da vam se danas obratim. Nekoliko stvari koje su pratile usvajanje Zakona o radio-difuziji,  pogotovo protekla godina i konstantno nastojanje vlasti da se njegova primena ospori ili bar uspori, znatno su promenili onaj naš početni napor da se ta oblast  dovede u red. Ali poslednji događaji oko izbora radio-difuznog saveta to su dramatizovali do mere koja je meni učinila nemogućim ostanak u tom telu. Jučerašnja sednica Saveta bila je u stvari prva, konstitutivna sednica, na kojoj je trebalo da izaberemo predsednika i potpredsednika i, na moju veliku žalost, ta sednica je bila zatvorena.  Tokom prvih pola sata rasprave insistirala sam – profesor Vodinelić je takođe to podržavao– da je po zakonu rad Saveta za radio-difuziju javan i da novinari mogu da prisustvuju. Međutim, ostali članovi Saveta imali su drugačije tumačenje, smatrali su da je zahtev javnosti zadovoljen samim tim što će se nakon sednice koja traje četiri sata izdati saopštenje od dvadesetak redova. Ne mislim da javnost i predstavnici medija uvek moraju da nađu rad Saveta zanimljivim, ne moraju čak ni da prisustvuju sednici, ali smatram da je potpuno nedopustivo da Savet isključi njihovo prisustvo. Dakle, zalagala sam se za to da sednica bude otvorena, jer razlozi koje sam tamo čula ne upućuju na potrebu da se javnost isključi iz rada, tim pre što su sednici prisustvovali predstavnici OEBS-a. Ni vidim zašto  predstavnici jedne međunarodne organizacije mogu da prate rad sednice a da predstavnici naših medija, odnosno naša javnost, ne može. Iz iskustva evropskih regulatornih tela znam da se njihove sednice ponekad zatvaraju, ali se to radi samo u slučajevima kada se iznose podaci iz domena poslovne tajne emitera koji se moraju zaštiti. Mislim da bi sve drugo što Savet radi trebalo da bude otvoreno za javnost. Argument da će se raspravljati o biografijama pojedinih ljudi takođe nije bio prihvatljiv zato što smo se mi svi tamo i našli zahvaljujući našim javnim biografijama. Neke od tih biografija su bile sporne, upravo se o tome razgovaralo na Savetu i to je bio razlog zbog koga je sednica morala da bude javna, ali, kažem, bili smo nadglasani. Samo je nas troje podržalo taj zahtev. Dakle, sednica je tako počela, a onda je sve vreme u stvari trajao razgovor o tome da li mi uopšte u toj situaciji možemo da prihvatimo odgovornost da se kao Savet konstituišemo. Ne mogu sada da navodim sve iz te dugačke rasprave u kojoj je bilo različitih argumenata, ali ona je okončana formulisanjem tri predloga.

Prvi predlog, koji sam ja formulisala, bio je  da izabrani clanovi Saveta – jer mi pre konstituisanja još nismo Savet – odbiju  da se konstituišu u uslovima u kojima su tri kandidature, odnosno izbor troje članova Saveta, sporni. Pošto   se u  dva slučaja  očigledno radi o nezakonitosti, o nepoštovanju zakonom propisane  procedure izbora, njih treba vratiti Skupštini na ponovno razmatranje, naročito zato što je proceduru izabrala da ne poštuje Skupština i zato što je reč o kandidatima  Skupštine i Vlade. Činjenica da se radi o procduralnom propustu za neke u Savetu bila je  indicija da to nije veliki prekršaj zakona, da nema supstancijalnih osporavanja njihovih kandidatura. Naprotiv, ja sam  smatrala  da je takva   bahatost skupštine,  odluka da ne poštuje ni postupak, da krši norme u kojima  nema ni mogućnosti različitih tumačenja  – jer svako ko pročita zakon vidi da procedura nije poštovana –u stvari manifestovanje jedne nedopustive  arogancije.  Ta početna nezakonitost je ogromna hipoteka sa kojom Savet ne može da prihvati da radi. Predlagala sam da Savet odbije da se konstituiše, da vrati skupštini te sporne izbore, da sačeka ishod i da se tek onda konstituiše. Nema potrebe da nesporno izabrani članovi Saveta pristanu na  osporavanje legitimnosti  tela pred kojim su ozbiljni poslovi. Savet  će donositi mnoge odluke oko kojih će i kasnije biti sporova, i jedini način na koji će od eventualnih kritika  moći da se brani  biće  principijelno zalaganje za poštovanje zakonitosti. Nije mi čak jasno kako ostalim članovima Saveta nije bilo očigledno da jedini način, jedina okolnost u kojoj će skupština prihvatiti da ponovo razmatra  svoju odluku jeste činjenica da u protivnom Savet neće funkcionisati. Nekonstituisanjem Saveta – Savet ne postoji  a za to odgovornost snosi Skupština.

Drugi predlog formulisao je profesor Vodinelić, da Savet izrazi žaljenje što skupština nije poštovala zakonom propisanu proceduru, da će se Savet truditi da ta nezakonitost ne utiče na njegov budući rad i da se  od skupštine zatraži da razmotri svoju odluku.

Treći predlog formulisao je vladika Porfirije, koji ima ista prva dva stava, da Savet žali što je skupština izabrala da se ponaša nezakonito i da izražava nadu da to neće uticati na rad Saveta, ali da se ne traži od skupštine da svoju odluku razmotri ponovo.

Pri tom vas podsećam da skupština ima obavezu da svakom predlagaču koji ne poštuje proceduru vrati kandidaturu na ponovno razmatranje u roku od 15 dana. Dakle, skupština bi morala sebi i vladi da vrati njihove predloge, i pošto ona to nije  uradila sama,  smatrala sam  da je Savet prava adresa sa koje bi na to trebalo da se podseti. Pet članova Saveta glasalo   je za predlog vladikePorfirija, tri člana  za predlog profesora Vodinelića, a  jedino sam ja glasala za svoj predlog. Iz toga sam, naravno,  povukla  i konsekvence. Smatrala sam da u tim okolnostima, sa tako očigledno ispoljenom većinskom voljom članova Saveta da ih inicijalna nezakonitost skupštine niti obavezuje niti opterećuje, Savet ne može da radi, bar ja ne mogu u Savetu da radim, i obavestila sam Savet da ću shodno zakonu  podneti pismenu ostavku skupštini. Čim je taj razgovor bio okončan, a on je vrlo dugo trajao,  vraćali smo se  u više navrata na mnoga mesta pomenutih argumenata, Savet je birao predsednika. Na predlog Vladimira Cvetkovića izabran je Nenad Cekić. Glasalo se u   tri kruga, Cekić  je dobio dvotrećinsku većinu u trećem krugu, potom je izabran podprdsednik  i time je konstituisanje Saveta završeno. Pričam o ovim detaljima jer bi oni  svi inače bili poznati javnosti da je sednica bila otvorena i mi bismo danas možda mogli da razgovaramo i drugačije. Mene je juče veoma zabrinula okolnost da većina članova Saveta smatra da je javnost rada zadovoljena činjenicom da Savet objavljuje  saopštenja o svom radu nakon sednica i da Savet jednom godišnje, čak su mi rekli i to, podnosi izveštaj o svom radu.  Bojim se da će se   javnost rada i ubuduće tako shvatati.   Smatrala sam, a  osećam potrebu da to i danas obrazložim, da je jedini način da Savet pokaže  autonomiju  da na svaku vrstu nezakonitosti koja je pratila njegov izbor reaguje, pogotovo na onu nezakonitost koja je došla od skupštine. Uloga, kredibilitet, misija ovog saveta će se definisati kroz  njegovu autonomiju prema vlasti. Ako se inicijalno stvore okolnosti da se u tu autonomiju sumnja, ako se inicijalno u javnosti stvori uverenje da tamo ljudi ispunjavaju neke druge a ne stručne kriterijume za donošenje važnih odluka oko kojih će biti sporova, mislim da taj savet neće moći da radi.  Zbog toga sam  uverena  da bi bilo bolje da  članovi koji su dobili poverenje svojih predlagača, skupštine pa u izvesnom smislu i javnosti,  odbiju da se pod tim okolnostima konstituišu. Evo, ja vam danas ovde objašnjavam šta je bio razlog  zbog koga sam ja to učinila i na sva vaša pitanja  ću rado odgovoriti. Hvala.

Rade Veljanovski: Ja sam od momenta kada je Nezavisno udruženje novinara Srbije osnovano pre devet godina, a predsedavao sam osnivačkoj skupštini tog udruženja, od NUNS-a bio zadužen da se bavim zakonskom regulativom u oblasti medija i da jednoga dana, kada dođe taj trenutak, kada se skine onaj strašni režim Slobodana Miloševića, pokušamo da stvaranjem demokratske zakonske regulative obezbedimo demokratsku transformaciju medijskog sistema. Bavio sam se time deset godina, radili su na tom poslu i mnogi drugi ljudi i iskreno smo očekivali da će jednoga dana, kada dođu demokratske snage na vlast, to da se dogodi. Posle izvesnih početnih uspeha, s velikom žalošću moram da konstatujem da je, jučerašnjim izborom Nenada Cekića za predsednika Saveta za radio-difuziju, kap prelila čašu u čitavoj seriji loših poteza koji, nažalost, ugrožavaju i praktično ne dopuštaju tu demokratsku transformaciju medijskog sistema. S obzirom na činjenicu da su u te loše poteze involvirane institucije sistema, najviši organi vlasti, dakle i vlada i skupština Srbije, više je nemoguće ne izgovoriti ono što u vazduhu visi – da tu ima i namernog lošeg uticaja jednog broja ljudi iz krugova vlasti. Kada smo donosili Zakon o radio-difuziji, iako je to trajalo nešto kraće nego u drugim zemljama u tranziciji, moglo je da traje i kraće da je za to bilo interesovanja vlasti. Bio sam predsednik te radne grupe i to sasvim odgovorno tvrdim. U poslednjem momentu, kao što znate, napravljene su izvesne izmene u tom zakonu. Sve sam mogao da razumem, nekada su kompromisi nužni, ne donose se najbolji zakoni u našim okolnostima tako lako, treba imati razumevanja i podršku. I kada je od 15 članova Saveta broj sveden na devet i promenjena njegova struktura, bio sam uveren da su određene odredbe zakona koje govore o tome ko ne može biti član Saveta dovoljna garancija da će biti izabrano nezavisno regulatorno telo koje će moći da radi po principima evropskih regulatornih agencija. U to sam uveravao i druge. Ispostavilo se da sam bio naivan, da imati četiri ovlašćena predlagača iz institucija vlasti i devetog koga treba na jedan čudan način izabrati sa Kosova, to već može da omogući predominaciju najuticajnijih krugova. Ja mislim da se to upravo i dogodilo. Dakle, time je omogućeno da imamo tri sporna člana Saveta regulatorne agencije, a da se onda juče dogodi da od dva sporna jedan predloži drugog za predsednika Saveta i ovaj bude izabran. Nemam nikakvih iluzija da će takav Savet republičke regulatorne agencije doprineti demokratskoj transformaciji radio-difuzije u Srbiji: s jedne strane Radio-televizije Srbije od državne radio-televizije u javni servis i s druge, celokupne preostale radio-difuzije privatnih i ostalih medija koji treba u potpuno ravnopravnim uslovima da se nađu na tržištu. Kada je donošen Zakon o javnom informisanju, u poslednjem momentu, u njega je ubačeno devet članova koji su skinuli demokratski atribut tom zakonu u potpunosti. U atmosferi vanrednog stanja u Zakon su ubačeni članovi koji bi možda odgovarali atmosferi vanrednog stanja ali oni su stavljeni u Zakon koji će se primenjivati u normalnim vremenima, kao da je neko želeo da se na taj način produži situacija vanrednog stanja, i nadalje, i kao što vidimo, to deluje. Primer ''Svedoka'' je očigledan. Ja nisam neko ko posle svojih 27 godina rada u novinarstvu preferira tu vrstu novina, ali je obrazloženje po kome je "Svedok" zabranjen, da je to na osnovu članova 17. i 18. Zakona o javnom informisanju, apsolutno neodrživo jer ti članovi samo objašnjavaju kako se po članu 16. može zabraniti distribucija informacije, a kada se pročita član 16. tog zakona i kada se pročita ceo taj tekst u "Svedoku'', koji, uzgred budi rečeno, meni uopšte nije bio zanimljiv, vidi se da tamo nema indicija za zabranu. Ali stvar je još gora. Ako imate takav član zakona, vi dakle dopuštate jedno tumačenje koje može da bude krajnje proizvoljno, dopuštate mogućnost da ljudi jedni drugima javljaju, da se bavimo špijunažom u medijima da bismo postigli to da neki medij bude osumnjičen ili zabranjen, jer kako drugačije sprečiti zabranu informacije. Da se razumemo, pošto je već bilo takvih tumačenja, da se oni koji su protiv tih članova Zakona zapravo zalažu za raspirivanje nacionalne mržnje, za podsticanje na rat, verske sukobe itd, ja tvrdim da je to apsolutno neodrživo i da je to glupost, jer Zakon već sadrži odredbe o zabrani govora mržnje koje sve to takođe nabrajaju i nema govora da se mi koji se zalažemo protiv zabrane distribucije informacije i medija zalažemo za ono što inače član 16 nabraja. Ali mi recite, molim vas, ako se danas zabrane jedne novine jer je sumnjiva neka informacija, šta mogu biti posledice? Prvo – videli ste, po starom dobrom običaju i našem mentalitetu ta informacija zbog koje su novine zabranjene stigne najdalje, to je činjenica. To je praksa pokazala bezbroj puta. Drugo, ako posle sudskog procesa posle nekoliko dana presuda bude oslobađajuća, kako ćemo dnevne novine od danas prodavati kroz pet dana? Šta će biti s tim dnevnim novinama, ko će njima i na koji način da nadoknadi štetu? A obrnuto, kakva posledica će biti od te informacije koja bude objavljena kada, kao što vidimo – ako je zabranite, ona stiže definitivno do većeg broja čitalaca, slušalaca, gledalaca?. Ili, recimo, razmislimo o tome kako zabraniti takvu informaciju na elektronskim medijima? Vi ste pred mikrofonom i ko zna šta ćete izgovoriti. Nije to način da se suzbija ono loše u novinarstvu, čega dabome ima i protiv čega se mi kao medijski profesionalci moramo boriti, ali to se radi kodeksima, to se radi medijskim udruženjima, to se radi razgovorom u velikim novinarskim redakcijama, to se radi u školama gde se novinarstvo uči i na taj način se sprečava neprofesionalno, loše novinarstvo.

Ja znam da u našem društvu danas postoje velike dileme u vezi s tim u kojoj meri uopšte smemo na bilo koji način da kritikujemo novu vlast, jer, bože moj, ona je ta koja je sa trona skinula onu pogubnu Miloševićevu, nekadašnju. Prvo, mislim da je potpuno jasno da smo svi zajedno u tome učestvovali – koliko ljudi koji su sada na vlasti, toliko ljudi u nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama, celom civilnom sektoru. Drugo, taj očekivani društveni konsenzus o tome da postoji prećutna saglasnost da o novoj vlasti zbog toga što je ona reformska, demokratska, proevropska itd. ne sme nigde nikakva kritika da se uputi, to je nešto neodrživo. I to neodrživo i zbog medija, ali I zbog same te vlasti, ali najviše zbog ukupne društvene situacije i ja se iskreno nadam da će se i u toj našoj vlasti naći ljudi koji će se oglasiti protiv svega što sprečava demokratsku transformaciju medijskog sistema. Ja se nadam da tih ljudi u sadašnjoj vlasti ima ali bi oni morali da budu mnogo glasniji. Zakon o javnom informisanju sadrži odredbe koje omogućavaju da dvadeset poslanika pokrene inicijativu za promenu članova Saveta za radio-difuziju. Ako naš današnji parlament nema takvih 20 poslanika koji su toga svesni i koji su spremni da pokrenu tu inicijativu, i ako naš današnji parlament nema tu volju da izbaci devet članova Zakona o javnom informisanju, od 16. do 24, onda mi stvarno nemamo šta da očekujemo.

Novinar: Da li je do kraja sednice neko od članova Saveta makar korigovao delimično svoje mišljenje iz prethodne rasprave? Zašto je bilo tri kruga glasanja?

Milivojević: Glasalo se u tri kruga zbog toga što zakon propisuje da kandidat za predsednika mora da  dobije dvotrećinsku većinu. Vladimir Cvetković je  za predesnika predložio Nenada Cekića a  profesor Vodinelić je predložio profesora Radojkovića. Nijedan od dva kandidata nije dobio potrebnu,  dvotrećinsku većinu, ni u prvom ni u drugom krugu,  pa se glasalo i treći put.  Prvo je  bilo je četiri, pa pet, pa šest glasova za kandidata koji je izabran. Da, tokom rasprave – a razgovor je trajao četiri sata – na momente je izgledalo da će nesporni članovi prihvatiti  da  se konstituisanje odloži  dok svi članovi ne budu izabrani po nespornoj proceduri, ali to se nije dogodilo. Kandidaturu Nenada Cekića osporavao je  Miroljub Radojković  upravo na ovoj osnovi, jer  nije u redu da  jedan sporan kandidat, jedan član izabran po nelegalnoj proceduri bude   predložen za predsednika.  Ali, u tom trenutku više se  nije  radilo o tome da su neki izbori sporni, već  o tome  da se sporni izbor promoviše u princip rada Saveta –  jer se tako izabrani član  bira za  predsednika. To sada čini Savet  i  to nije više problem skupštine. To  sada postaje problem  konstituisanog saveta. Takođe je kolega Radojković upozoravao da nije zgodno da kandidat koga je predložila vlada bude predsednik Saveta. Savet čak i na tom nivou mora da razmišlja o tome da manifestuje nezavisnost u odnosu na vladu i skupštinu. Međutim, imala sam utisak da je, što je sednica duže trajala, sve  manje bilo mogućnosti da se nešto izmeni argumentima. Potpuno su bile jasne i vizije o radu Saveta i strategije o tome kako Savet treba da počne da funkcioniše. I dalje mislim da je jedini način da se sve to odloži i spreči bio da se Skupštini jasno stavi na znanje da izabrani članovi Saveta neće da snose odgovornost za njenu nezakonitu odluku. To bi onda pokrenulo, pretpostavljam, u javnosti pitanje zašto nemamo Savet. Dakle, Skupština je onda mogla da poništi izbor i svih drugih članova, što bi  prolongiralo početak rada Saveta.  Sve su ove moguće komplikacije bile jasne predlagačima svih predloga koji su formulisani i   podržani u tolikom broju koliko sam rekla.

Novinar: Možete li da kažete ko je glasao za gospodina Cekića?

Milivojević: Ne mogu.

Novinar: Da li se danas može reći da vlast ima većinu u Savetu?

Milivojević: Ništa ne mogu da vam kažem o tom prvom pitanju, niti sam to gledala niti me to uopšte zanima. Mene zanima ishod glasanja i način na koji su članovi Saveta govorili. Ja mogu vas sve da pitam zašto je prvih pola sata naša debata o tome da sednica bude otvorena bila vođena u odsustvu medija. Zalagala  sam se za otvorenost i javnost sednice, a u sali su bile samo ekipe RTS-a i BK-a, ali  to posle nisam videla ni  u njihovim izveštajima. Zašto medijima nije bilo stalo da budu tu i da se takođe bore, da vrše pritisak da sednice budu javne? Mislim da je to podjednako  zanimljivo za razgovor. I dalje smatram da se princip javnosti rada, koji je i zakonom propisan, apsolutno mora braniti. Ali mislim da  ni mediji ne mogu da se mire sa činjenicom da državne intitucije, bez obzira na rang i na način na koji su izabrane, s njima komuniciraju saopštenjima. Saopštenje nije način na koji se javnost informiše o radu javnih institucija.

Novinar: Da li Savet može da radi nekompletno?

Milivojević: Nažalost po predlagače, da.  Mada to ustvari to i  nije problem predlagča jer  jednom kada su izabrani, članovi Saveta zaista nemaju više nikakvu drugu obavezu  nego samo da u ime  organizacija koje su ih predložile brane javni interes po svom najboljem znanju i umeću. Savet može da radi jednom kada je konstituisan, i u slučaju da broj članova ne spadne ispod pet,  može da  donosi sve odluke za koje se  ne zahteva dvotrećinska većina. Zakon predviđa da ista grupa ovlašćenih predlagača, dakle u ovom slučaju  profesionalna udruženja, ponovo ide u proceuduru kandidovanja. U roku od najkasnije tri meseca mora da dostavi predloge Skupštini a onda skupština mora u roku od 30 dana da izvrši izbor jednog od dva kandidata koji  se ponovo daju u  alternaciji.

Novinar: Da li vi vidite neko rešenje?

Milivojević: Prvo rešenje koje sam videla bilo je ono koje sam juče predlagala, dakle da Savet manifestuje svoju autonomiju, da insistira na poštovanju zakonitosti. Izvinjavam se što se ponovo na to vraćam, ali kada sa sednice Saveta pošaljete žaljenje  skupštini što  nije poštovala zakon, šta će Savet raditi kad emiteri ne budu poštovali propisane uslove za rad? Sa žaljenjem konstatovati da ih ne poštuju? Šta će Savet raditi u svakoj komplikovanoj odluci koja će tražiti čvrsto utemeljenje u odbrani zakona i konfrontaciju sa interesima koji su  mu suprotstavljeni? Dakle, činjenica da to nije većinsko mišljenje u Savetu je nešto što je mene juče uznemirilo i zbog čega sada ne znam kakva vrsta sledećih pritisaka, odnosno aktivnosti,    može biti delotvorna. I dalje mislim da je javnost jedini saveznik koga Savet  može da ima u budućnosti. Dakle, pritisak profesionalnih asocijacija, ustvari sasvim opravdan  zahtev,  da se nezakonitost ispravi.  Radi se o očiglednom slučaju nepoštovanja zakona u kome nisu moguća različita tumačenja. I ako u takvim slučajevima skupština ne može da koriguje svoju odluku – ne znam šta da kažem, ne vidim  onda zašto se  uopšte bilo kakva procdura u odlučivanju mora poštovati.  Profesionalne asocijacije, mediji i  dalje mogu da taj problem drže otvorenim a pretpostavljam onda i mogućnost da bar neki  narodni poslanici shvate  važnost ove institucije  i to iznesu u Parlamentu.  Kada  sam se prihvatila članstva u tom telu  bila sam svesna činjenice da se ono bira  prvi put, da to telo ima istorijsku ulogu da obezbedi uslove  u kojima će se onemogućiti  direktni uticaj politike na medije. Izmeštanje te regulatorne funkcije iz parlamenta, iz vlasti u autonomno telo koje funkcioniše na principima koji su stručni, kriterijumima koji su javno definisani, ustanovljeni, proverljivi, važe za sve, jeste jedina šansa da se sredi haos koji i dalje vlada u našim medijima. Mi smo poslednja zemlja u Evropi koja je usvojila Zakon o rdaio-difuziji, bez obzira na to što naši političari vole da kažu da smo mi to uradili brže nego druge zemlje u tranziciji, mi smo to uradili deset godina kasnije. U Evropi postoji 45 regulatornih tela koja  imaju evropsku asocijaciju, razmenjuju iskustva, postoje definisani standardi, postoji jedan veliki trezor iskustava, pomoći na koju bismo  mogli da računamo u rešavanju  komplikovanih  problema. Jedini uslov da Savet to obavi jeste da ima nesporan ugled i da ima podršku javnosti. On je ne može imati sa ovakvim startom. Zbog toga  mislim da  sada korigovanje skupštinske odluke više nije  jedini problem.

Novinar: Ako sada vlast ima većinu u Savetu, kakve posledice očekujete u dodeli frekvencija?

Milivojević: Mislim da ovde nije problem to što vlast ima većinu nego to što regulatorno telo nije izabrano na način koji garantuje njegovu autonomiju. Ja ne znam da li vlast ima većinu, da li velike komercijalne kuće imaju presudan uticaj, da li je to neznanje, da li zlovolja, ja sad o tome ne mogu da sudim. Samo mogu da kažem da postoji sumnja, da postoji inicijalno opterećenje budućeg  rada, da Savet nosi jednu nezakonitost za koju, naravno, nije bio sam kriv, ali sada je pristao da je deli i da ga to diskredituje u pogledu njegove autonomije i nezavisnosti. Iz toga mogu da očekujem samo loše posledice jer je naše regulatorno telo po zakonu telo sa ogromnim ovlašćenjima. Ono, pre svega, donosi strategiju radio-difuznog razvoja, dakle definiše nešto što je budućnost, vizija razvoja medija u ovoj zemlji. Ima ingerencije i nad komercijalnim medijima i nad javnim servisom, bira upravni odbor RTS-a, nadgleda i u izvesnom smislu omogućava transformaciju RTS-a, zaduženo je za dodelu frekvencija, odnosno dozvola za emitovanje, propisuje kriterijume, definiše programske standarde, radi monitoring medija, ne u cenzorskom smislu nego prati poštovanje standarda na koje se emiteri obavežu u trenutku dobijanja dozvole. Dakle, to je telo sa ogromnim ovlašćenjima i ne vidim kako će ih ispuniti ukoliko ima problem osporenog javnog ugleda.

Milica Lucic-Cavic, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije: Volela bih da budem optimisticna i da, recimo, porucim odavde poslanicima Skupštine Srbije da se nije igrati sa Savetom za radio-difuziju, jer ako bi se igrali sa njim, a postoje sve indicije da se to hoce, onda bi došli u situaciju da mediji ne budu ravnopravni, a znamo kako to izgleda iz perioda od '90. godine pa sve do 5. oktobra – da nemaju iste šanse, da se dele na one koji ce biti kriticni i zato ce njihovi novinari završavati sa kaznama ili u zatvorima ili ce izgubiti posao, ili ce biti oni koji slikaju Srbiju u ružicastim bojama, koji nijednom reci kritike ne govore o vlasti i njenim greškama nego su tu samo zato da bi hvalili takvu vlast. Mi vidimo kako je prošao glavni medij koji se bavio takvim novinarskim, pod navodom, poslom, RTS koji ce nadam se moci da se transformiše u javni servis. Ogorceni smo u NUNS-u zbog toga što Snježana Milivojevic, naš kandidat, kandidat profesionalnih udruženja, jedan od najvecih medijskih strucnjaka, analiticara, eksperata koja je i u inostranstvu i u zemlji samo komplimente dobijala za svoje ideje, svoje stavove i svoje znanje, što se desilo da takav jedan strucnjak nece sedeti u Savetu. Sedece neki ljudi koji nemaju ni približno kvalifikacije da se bave tim poslom. Možda oni nece biti zlonamerni, ali postoji sumnja da ce biti zlonamerni, ta sumnja nicim nije opovrgnuta ali je sasvim sigurno da je taj posao toliko težak i komplikovan, on podrazumeva toliko strucne i tehnicke obucenosti, dakle, ne moraju da budu znalci u tehnickom pogledu clanovi Saveta ali moraju da znaju koga da izaberu da to radi. Bojim se ako u ovom sastavu Savet opstane i ako bude radio da ce biti neravnopravna situacija u medijima, neki ce dobijati frekvencije nacionalne, regionalne, drugi nece dobijati, a da nece biti jasnih kriterijuma i da ce ceo posao biti traljavo izveden. Ja kažem – hajde da pozovemo svi zajedno poslanike, 20 poslanika koliko treba, neka se pokrene inicijativa, mnogo je krupno pitanje i ja sam sasvim sigurna da ce mnoge medunarodne organizacije koje imaju kancelarije u Beogradu i koje se bave i medijima i ljudskim pravima reagovati na ovakvo stanje kada je u pitanju Savet za radio-difuziju.

Veran Matic: Posle ovakvih iscrpnih uvoda, teško je reci još nešto novo. Nemamo nikakvu satisfakciju od toga što je ANEM uvek upozoravao kada su donošene neke odluke kuda to vodi, jer ce se sigurno ova situcija iskomplilkovati i naneti mnogo više štete nego što i sami znamo i ocekujemo. Uskoro treba da se izvrši sertifikacija americke pomoci Jugoslaviji, iduce nedelje u Beograd dolazi monitoring-misija Saveta Evrope, koja bi trebalo da oceni razvoj demokratskih i reformskih procesa u ovoj zemlji. Dakle, nisam siguran da li su ovakvi potezi namera da se miniraju ovi procesi i da se negativno utice na donošenje odluka koje treba da budu donete, na primer, samo ovog meseca; vec sam rekao šta se ocekuje. Ne samo poslanici, vec i sami clanovi Saveta za radio-difuziju mogu uticati na to da se isprave greške, da se ponovi procedura i da se u jednom razumnom roku dobije kredibilni sastav Saveta koji ce moci da autonomno funkcioniše – a to je u interesu svih medija na ovim prostorima. Ovo, dakle, nije samo pitanje elektronskih medija. Rade je dobro proširio celu pricu na stanje medija i položaj novinara u našoj zemlji. Mi smo pripremili jedan izveštaj koji su za sada potpisali NUNS, ANEM, Medijski tim u Srbiji za saradnju sa Paktom za stabilnost, Agencija Beta, ''Glas javnosti'', VIN, ''Ekonomist magazin'', Radio Beograd i ocekujemo još potpisa – zbog toga i nismo bili u mogucnosti da vam podelimo taj izveštaj. On ce biti dostupan svima i distribuiran do kraja ove nedelje, a on se bavi ovim temama o kojima ste mogli da cujete mišljenja danas sa preporukama koje su veoma važne i koje veoma cesto ponavljamo a one su sledece: da se hitno usvoji zakon o dostupnosti informacija, jer je on trebalo da bude usvojen zajedno u paketu sa Zakonom o javnom informisanju i, da vas podsetim, to je zakon koji obavezuje javne službenike, politicare, na davanje informacija važnih za gradane; zatim da vlada Srbije još jednom sa predstavnicima radne grupe razmotri održivost pojedinih odredbi Zakona o javnom informisanju, to je ono o cemu je govorio gospodin Veljanovski; da skupština Srbije stavi van snage odluku o izboru clanova Saveta republicke radio-difuzne agencije, to je opet ovo o cemu smo pricali danas, da se hitno formira republicka agencija za telekomunikacije koja treba da uredi uslove korišcenja radio-frekvencijskog spektra i pripremi predloge plana namene radio-frekvencijskih opsega, to je nešto što je kompatibilno sa Savetom agencije za radio-difuziju; da se izvrši hitna dekriminalizacija klevete i uvrede i njihovo tretiranje u okvirima gradanskog zakonodavstva, pri cemu bi iznosi za naknadu štete trebalo da odgovaraju ekonomskom stanju u zemlji. Svi znate da postoji 92. clan u Krivicnom zakonu i da on, i pored veoma velikih protesta domace i medunarodne javnosti, još uvek postoji u krivicnom zakonodavstvu i još je veoma ozbiljna pretnja slobodi izražavanja; zatim pokretanje i intenziviranje procesa preispitivanja uloge medija u proteklom periodu i stvaranje mogucnosti za lustraciju u toj oblasti; da se omoguci intenzivnija saradnja medija u regionu u razmeni informacija ali i specijalizovani program u vezi sa borbom protiv organizovanog kriminala, otkrivanja ratnih zlocina itd.; hitno rešavanje pitanja zgrade u Resavskoj ulici koja je kao legat još pre Drugog svetskog rata namenjena da služi svim novinarima i koju bi Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije trebalo da koriste pod ravnopravnim uslovima; da se ubrza sprovodenje vlasnicke transformacije državnih medija, ukljucujuci regionalne i lokalne, ciji su osnivaci pokrajine ili opštine. Sada se nalazimo u situaciji koja prakticno vodi u suprotnom pravcu od onog koji smo želeli svim akcijama i aktivnostima u poslednje dve i po godine, a i ranije, jer je mnogo ranije pocelo stvaranje demokratske zakonodavne strukture u okvirima NUNS-a, i mislim da je ta negativna tendencija koja postoji, negativna tenzija koja postoji izmedu politicara i medija, nešto što ce pogodovati samo destrukciji tih odnosa, destrukciji vrednosti. Jedan od naših pokušaja od pre nekoliko nedelja, pismo i poziv urednika 14 medija, završio se samo u jednom slucaju uspešno – ukinuti su porezi na štampane medije; svi ostali naši zahtevi, preporuke, molbe ignorisani su, i ne samo da su ignorisani nego smo došli u situaciju u kojoj su donete odluke koje znace ono što je Rade nazvao kap koja je prelila cašu. Mi cemo se, kao što ste mogli videti, boriti ovako frontovski, dakle, nekoliko organizacija koje dosta dugo ucestvuju u borbi za slobodu govora na ovim prostorima, to nisu naši pojedinacni problemi i sve što smo proteklih šest meseci radili, radili smo zajedno i tako ce naša buduca aktivnost biti na isti nacin konstituisana.

Sigurno da ce se pojaviti incijative iz parlamenta bez našeg iniciranja ovih 20 poslanika. Takode sam siguran da još ima vremena da neki clanovi Saveta reaguju, to je druga inicijativa. Treca inicijativa može biti pokretanje nekih pravnih procedura, necega cime bi se mogao dokazati jedan deo nelegalnog izbora. Postoji citav niz mogucnosti i svaku od tih mogucnosti mi cemo iskoristiti.

Postoji veliki broj medija i veliki broj udruženja koji su zainteresovani za ove aktivnosti, jer svi postajemo sve više svesni cinjenice da ako je ovaj deo Saveta ovako preglasan, dakle deo koji su nominovala profesionalna udruženja, zatim deo koji je nominovao univerzitet i deo koji je nominovalo civilno društvo, da li to znaci da ce za sve ove sektore doci jedno lošije vreme? Ja mislim da znaci i upravo racunam na to da ce ta svest uticati na organizovanje i pokretanje citavog niza aktivnosti koje koje bi sprecile da dodemo u situaciju u kojoj ce jedan veliki deo društva biti sprecen da bude objektivno informisan, sprecen da bude u društvu u kojem su mediji demokratski i razvijeni. Rade Veljanovski je govorio, izmedu ostalog, kao predstavnik Radio Beograda, institucije koja je napravila zaista jedan izuzetno veliki pomak u transformaciji ka javnom preduzecu koje je vec sada negde na pragu te transformacije – ona se može veoma brzo završiti i sve što je do sada ucinjeno kao veoma ozbiljan pomak stavlja se pod znak pitanja. Konsekvence mogu biti veoma teške i veoma loše. Svi pomaci koji su napravljeni mogu biti urušeni. Zbog toga ovo nije samo pitanje naše profesije, to je problem celog društva, a što se tice parlamentarnih stranaka i mogucih inicijativa – sigurno je da bi o tome morali da razmišljaju svi, da samo ravnopravan pristup medijima i objektivni mediji mogu omoguciti demokratsko funkcionisanje i tih partija. Ako neko želi da na drugi nacin koristi zakone, a videli smo da je parlament sam svoje zakone kršio u ovom slucaju, onda to vodi ka jednom krajnje nedemokratskom pravcu i odgovornost svakog od nas je da to javno kažemo i da ucinimo sve što možemo da zaustavimo te negativne procese.

 

Naslovna strana specijala

Vesti

Hronologija prethodnih događaja

B92 o saopątenju Nenada Cekića i Vladimira Cvetkovića

 


DOKUMENTI

Položaj medija u Srbiji, maj 2003.

Zahtev za pokretanje postupka razreąnja članova Saveta republičke radio-difuzne agencije.

Tekst Zakona o radiodifuziji - Word Zip 80Kb

B92 Specijal: Zakon o radio difuziji

 


ANALIZE

Jovanka Matić: Vlast nije ispunila obećanja

Ljubiša Rajić: Kolibri za obmanute diplomate

Srećko Mihajlović: Zasto je bitka protiv javnosti - unapred izgubljena bitka

Milica Lučić-Čavić: Mediji nisu sputani u vanrednom stanju

Nije bitan zakon?

 


FORUM

Frajumut Duve za reizbor članova Saveta za radiodifuziju

CPJ zabrinut zbog pritiska vlasti na stampu

Protestno pismo Johana Frica, direktora Međunarodnog novinarskog instituta

RBG: Ponoviti izbor članova

Masari: Na ąto legitimniji način izabrati Savet za radiodifuziju

ANEM za novi postupak izbora radiodifuznog Saveta

NVO: Nema zamene za Zakon

Javno mnenje: Vlast pritiska medije

IFJ: Doveden u pitanje integritet Zakona o radio-difuziji

De Hop Šefer: Zakon se nikada i nigde ne sme kršiti

Blankert: zahtev tri novinarske asocijacije zabrinjava

Andrić: uskoro zaokruživanje zakona iz medijske sfere

Zink: važno je da je učinjen prvi korak, kontroverze su razumljive

Milivojević: članica Saveta za radio-difuziju s najkraćim mandatom u istoriji evropskih regulatornih tela

Veljanovski: Tu ima i namernog loąeg uticaja jednog broja ljudi iz krugova vlast

Lučić-Čavić: Ogorčeni smo ąto kandidat profesionalnih udruľenja, jedan od najvećih medijskih stručnjaka, neće sedeti u Savetu.

Matić: Ovo nije samo pitanje naąe profesije, to je problem celog druątva

Dimitrijević: Ako moľe postojati javni interes iznad zakona, vratili smo se u staljinistička vremena

Radulović: Princip kojim su se predlagači rukovodili nije dobar

Lučić-Čavić: Moglo da se pričeka joą mesec dana da se izaberu ljudi kako zakon nalaľe

Misirkić: dodatni troškovi zbog kašnjenja Zakona o radio-difuziji

Vodinelić: nepotreban teret produžava početak rada Saveta

Milenković: Skupština Srbije je prekršila Zakon o radiodifuziji

Masari: OEBS svestan da nije ispoštovana zakonska procedura

Tejlor: nije poštovana zakonska procedura

Bečejić: povodom pretnji Gordani Suši, urednici VINa

Petrović: o medijima u Srbiji

 


[komentari čitalaca]


Click Here!

© 2003, B92