Naslovna strana









 

Danas, subota - nedelja 2-3. avgust 2003
Most Radija Slobodna Evropa: Medijska situacija u Srbiji i Bosni i Hercegovini

Vlast nije ispunila obećanja


Omer Karabeg: Naši sagovornici su dva stručnjaka za medije: u Beogradu Jovanka Matić, medijski istrazivač u Institutu društvenih nauka, a u Sarajevu Besim Spahić, šef Odsjeka za novinarstvo na Fakuletu političkih nauka kojoj meri vlast kontroliše medije?

Jovanka Matić: DOS-ovska vlast nije se dovoljno potrudila da obezbedi autonomiju medija koju je obećala. Ona ne samo da nije ispunila obećanje nego je, što se pokazalo poslednjih meseci, počela da vrši kako indirektne tako i direktne pritiske na medije. Drugo, televizijskim imperijama kao sto su "Pink" i "BK" omogućeno je da zadrže privilegovani položaj koje su imale u Miloševićevom režimu zahvaljujući bliskim vezama njihovih vlasnika sa čelnicima tog režima. Umesto da se položaj medija ujedanačava, sve više se povećava razlika između medija koji su služili Miloševiću i onih koji su odigrali veliku ulogu u razvoju demokratije. Onemogućen je razvoj malih medija koji su bili nosioci profesionalizma. A kada su mediji počeli da se protiv toga bune, vlada nije prihvatila te kritike, nije sagledala svoju grešku, i dopustila je da ta neravnopravnost traje i dalje.

Poreklo Novca

Jovanka Matić: Time što je odbila da problematizuje status "BK" i "Pinka" i što im je dala novi kredibilitet, što je smatrala potpuno normalnim to što su oni preko noći promenili stranu, vlast je kratkoročno dobila pozitivne efekte - zbog podrške tih medija povećana je podrška javnosti novoj politici, ali je takvo ponašanje vlasti imalo dugoročne negativne posledice na medijsku situaciju u Srbiji.


Besim Spahić:
Prije nego što odgovorim na to pitanje moramo precizirati na koju se vlast misli - da li na predstavnike međunarodne zajednice, vladu Federacije, vladu Republike Srpske ili na vlade deset kantona. Kod nas je, kao što vidite, situacija mnogo kompleksnija. Američka agencija "Internews" pravila je prošle i ove godine istraživanje o uticaju politike na štampane i elektronske medije. To istraživanje je pokazalo da moćnici, pretežno iz vjersko-nacionalnih stranaka, imaju itekako veliki uticaj na medije, da se upliću u njihov rad, da zovu urednike po onom starom običaju iz komunističkih vremena, propituju ih zašto su objavili ovo, a nisu ono i prijete im.
Omer Karabeg: Čini mi se da se i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini može uočiti isti fenomen. Reč je o moćnim privatnim medijima, koji su nekada podržavali bivšu vlast, a sada su jako bliski sadašnjoj vlasti, koja je oberučke prihvatila usluge medija koji su je napadali dok je bila u opoziciji.

Jovanka Matić: Sa stanovišta vlasnika tih medija oni su uradili nešto što nije sporno, oni su se ponašali u svom najboljem interesu. Kada je postalo jasno da je Miloševićevom režimu došao kraj, oni su preko noći promenili stav i počeli da podržavaju novu vlast. U prirodi je komercijalnih medija da se okreću prema većinskom raspoloženju, jer oni od njega zavise, a posle izbora 2000. godine većinsko javno mnjenje bilo je protiv Miloševića. Nije, dakle, sporno ono što su uradili vlasnici medija, sporno je ono što je nova vlada učinila. Ona je prihvatila te medije, nije problematizovala njihov status i omogućila im je da zadrže privilegovanu poziciju koju su imali u prethodnom režimu, a koju nisu stekli na legitiman način. Recimo, "BK" i "Pink" pokrivaju 90 procenata nacionalne teritorije na osnovu vrlo sporne raspodele frekvencije u Miloševićevo vreme. Zahvaljujući tome te dve televizije dobijaju tri četvrtine reklama od kojih se privatne televizije izdržavaju. Za razliku od njih Studio B, nekada veoma popularna stanica, i B-92 pokrivaju samo jednu četvrtinu teritorije, pa zbog toga dobijaju samo pet procenata od ukupnog broja reklamnih priloga. Time što je odbila da problematizuje status "BK" i "Pinka" i što im je dala novi kredibilitet, što je smatrala potpuno normalnim to što su oni preko noći promenili stranu, vlast je kratkoročno dobila pozitivne efekte - zbog podrške tih medija povećana je podrška javnosti novoj politici, ali je takvo ponašanje vlasti imalo dugoročne negativne posledice na medijsku situaciju u Srbiji.

Besim Spahić: Ja bih se u najvećem dijelu složio sa gospođom Matić. Mediji su institucije koje se bore za svoju egzistenciju, čiji ekonomski položaj zavisi od sponzora, reklama i oglasa. Profil medija u Bosni i Hercegovini u dobroj mjeri zavisi od toga koje političke strukture stoje iza njih i koje firme u njima objavljuju oglase i reklame. U Bosni i Hercegovini je bilo slučajeva da su nacionalne stranke osnivale pojedine medije, a onda su ti mediji, kad su malo ojačali, okrenuli ploču. Kada su uvideli da se ta ploča istrošila, oni su ponovo promijenili stav. Ja to nazivam nekom vrstom "čaršizacije" novinarstva. Recimo, "Avaz" je prvobitni kapital dobio od stranke SDA. Taj list se 2000. godine osamostalio i sada je zaista postao gigant, šuška se da će napraviti i svoju televiziju.
Omer Karabeg: Privatne medijske imperije, da ih tako uslovno nazovemo, ne promovišu samo interese vlasti, one promovišu i svoje vlastite. Kad god neko progovori kritičku reč o njima, biva izložen medijskom linču.

Jovanka Matić: To je jedan fenomen naše tranzicijske prakse. Naravno, u jednoj uređenoj zemlji bilo bi nezamislivo da vlasnik koristi svoj medij da bi promovisao neki vlastiti interes. Vlasnik "Pinka" Željko Mitrović je nekoliko puta u tom smislu iskoristio svoju televiziju. Naravno ne pojavljuje se uvek on lično, već pojedini novinari pripremaju priloge ili se na televiziji jednostavno čitaju saopštenja uredništva. To je tipična zloupotreba vlasničkih prava, ali je ona kod nas mogućna jer zakonski nije regulisana. S druge strane, i političari reaguju na te zloupotrebe tek kad se osete lično pogođeni. To je bio slučaj sa potpredsednikom vlade Srbije Nebojšom Čovićem koji je postavio pitanje legalnosti "Pinka" tek u trenutku kada se osetio lično povređenim, jer je ta televizija dala publicitet političaru sa kojim je on bio u sukobu. On je to znao i pre godinu-dve, pa nije sa takvim stavom izašao u javnost.

Što se tiče televizije BK, ona se dosta koristi za promociju porodice Karić, čije je vlasništvo. Stalno se objavljuju vesti o tome kako je neki član porodice Karić dobio priznanje, šta je danas radio, i tako dalje. To je stvar političke kulture celog društva u kome ta televizija još uvek ima određeni ugled. U jednom istraživanju o televiziji koje smo radili u Institutu društvenih nauka ljudi su između ostalog govorili i zašto im se sviđa televizija braće Karić. Navešću jedan tipičan odgovor: "Ja to gledam, to je moderna televizija, vrlo brza, atraktivna. Doduše, mnogo me nervira kada počnu da promovišu članove porodice Karić, ali ja zažmurim, a kada to prođe nastavim da gledam".

Omer Karabeg: Funkcioneri Vlade Srbije se često žale da su mediji neodgovorni, da pisu sve i svašta, da klevetaju ljude, posebno Vladu Srbije. Koliko u tome ima istine?

Jovanka Matić: Kritika na račun profesionalizma u novinarstvu u Srbiji zaista stoji. Profesionalizam nije povećan u odnosu na stanje koje smo imali u vreme velike medijske represije, kada su uslovi za slobodno novinarsko delovanje bili jako loši. Sada toga više nema, ali je nivo novinarskog profesionalizma i dalje jako nizak. Najlakše je optužiti novinare da su oni za to krivi, ali nisu oni jedini krivci. Moramo uzeti u obzir uslove u kojima novinari rade. Uslovi su vrlo teški, nema nikakve ekonomske stabilnosti, mogućnosti poboljsanja su minimalne. U elektronskim medijima vlada strahovit haos, Srbija je rekorder po broju televizijskih i radio stanica, neke od njih rade bez dozvole. Teško da vam iko u ovom trenutku može reći koliko u Srbiji ima radio i televizijskih stanica. Ni u štampi situacija nije mnogo bolja. Kupovna moć stanovništva je mala, reklamni prihodi su mali, tako da su mnoge novine na rubu egzistencije. Istraživačkog novinarstva gotovo i da nema, to strahovito nedostaje. Sećam se situacije osamdesetih godina, kada je postojala relativna autonomija medija, kada je bilo velikih novinarskih imena, i kada su mediji uspevali da naprave neke proboje. Novinari su u to vreme bili školovani, mnogi od njih su bili specijalisti za pojedine oblasti, visoki profesionalci. Toga danas u novinarstvu nema. Ljudi koji danas rade u medijima su novinari opšteg tipa, oni niti imaju vremena, niti mogućnosti da se specijalizuju za pojedine teme. Mediji u kojima rade nisu u stanju da im to obezbede.

Omer Karabeg: Da li se može reći da su osamdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji mediji bili bolji nego sada?

Besim Spahić: Ja mislim da jesu. Osamdesetih godina komunistički sistem počeo je da gubi na svojoj oštrini. Tih godina ja sam objavljivao stvari za koje bi se desetak godina ranije gubila titula univerzitetskog profesora. Danas je krajnje opasno tragati za istinom, mnogi novinari u Bosni i Hercegovini su stradali, postavljane su im bombe ispod automobila, neki su čak i fizički likvidirani, mnogima su upućene prijetnje, i, naravno, ljudi se boje. Još uvijek vlada psihoza straha, šutnje. Kada kritikuju novinari uglavnom kritikuju one iz drugog tabora. I u novinarstvu je prihvaćeno da se mora pisati u skladu sa takozvanim vitalnim interesom naroda kome pripadaš, a taj interes propisuje politička elita za koju je sasvim normalno da njeni pripadnici žive u kućama sa bazenima, često bespravno podignutim, a da narod nema nijednog javnog bazena za kupanje u svom kantonu.

Omer Karabeg: Rat je strašno degradirao novinarsku profesiju. Pojavili su se novinari - ratni huškači. Nije ih bilo malo na prostoru bivše Jugoslavije. Međutim, imam utisak da su se oni, nakon rata, nekako lepo snašli. Delite li taj utisak?

Besim Spahić: Naravno, mislim da ih ima mnogo, i mislim da oni ni dan danas nisu svjesni posljedica onoga što su za vrijeme rata radili. Kad jedan hirurg pogriješi umre pacijent, a kad jedan urednik ili medij zalude na stotine hiljada ljudi posljedice su katastrofalne. Ti ljudi su bili izuzetno dobro plasirani u bivšoj Jugoslaviji, radili su sve ono sto je tadašnji sistem od njih tražio, a onda su postali gorljivi zagovornici nacionalnih opcija. Kad je rat prošao i kada su se smirile nacionalne strasti oni su se pravdali: "Znate, takva su bila vremena". To su klasični kameleoni, mnogo je takvih danas i u politici. Dobro se zna otkuda su bili regrutirani najveći zagovornici takozvanih vitalnih nacionalnih interesa.

Jovanka Matić: Naravno da takvih ljudi ima i u srpskom novinarstvu. Mislim da je velika greška novinarske profesije što se nije izborila za lustraciju u svojim redovima. Ta ideja je postojala u Nezavisnom udruženju novinara, ali novinari, očigledno, nisu bili dovoljno snažni da se za nju izbore, a nije postojalo ni raspoloženje od strane vlasti.

Omer Karabeg: Ratni huškači su bili istureni, njih su svi znali, ali postojao je i veliki broj onih koji ćutali. Jednostavno su, kako oni kažu, radili svoj posao, i kad se promenilo vreme, počeli su da pišu drugačije tekstove.

Jovanka Matić: Ti ljudi će i danas da kažu da su se ponašali profesionalno, što je zaista strašno, jer to govori o njihovom shvatanju novinarstva. Za njih je novinarstvo sluškinja politike.

Besim Spahić: Biti novinar i šutiti, znati informacije i prešutiti ih, služiti nekim interesima - to nema nikave veze sa profesionalnom etikom. Za kršenje profesionalne etike moraju se snositi posledice. Međutim, toga nema. Mi u Bosni i Hercegovini imamo jednog Smiljka Šagolja, za koga svi znamo da je svojevremeno išao u Centralni komitet po mišljenje, potom se u ratnim vremenima pretvorio u nadhrvatskog novinara, koji je doslovce lagao i izmišljao, da bi sada u Mostaru postao sveučilišni profesor, predaje novinarstvo. "Nomina sunt odiosa", ali on je očiti primjer. Takvih primjera ima i u drugim sredinama. Na delu je bio nacionalno-vjerski samooprost kako sam ja taj fenomen nazvao u svojoj knjizi "Nacionalni antimarketing ex-JU i BH naroda". Što god da uradiš majka nacija će ti oprostiti. Ta logika otprilike izgleda ovako - tačno je da smo mi pljačkali, ali oni su pljačkali više, tačno je da smo mi ubijali, ali oni su ubijali više, mi smo, dakle, bolji od njih. Kad su razlike male, treba ih svim silama napraviti većim. A sva tri takozvana konstitutivna naroda u Bosni i Hercegovini imaju istu mentalnu matricu. Ja apsolutno stojim iza toga da je riječ o jednom narodu, o jednoj naciji, o jednom entitetu koji govori istim jezikom, a sam sebe laže i taj jezik naziva drugačijim imenom, kao da su jedni Kinezi, žuta rasa, a ostali nešto sasvim drugo. To još uvek funkcionira u Bosni i Hercegovini, ušlo je i u zakon, a oni mješoviti, koje ja najviše zagovaram, koji su, možda, bili i najveća garancija za normalnu demokratizaciju, ti u zvaničnim dokumentima ne postoje. To su, kako neki vole reći, "isfrustirana kopilad iz mješovitih brakova", a Bosna i Hercegovina je imala skoro 30 procenata tih takozvanih multireligijskih brakova, ne bih rekao multietničkih, jer je riječ, kažem, o istom narodu. Znam da se sa ovim niko ne slaže i da bi me najradije odmah na lomaču uz komentar "kako kreten može govoriti takve gluposti".

Jovanka Matić: I ovde u Srbiji deluje mehanizam racionalizacije i novinari koji su služili Miloševićevom režimu spremni su sebi da oproste. Oni obično kažu: "Mi smo, možda, malo lagali za jednu stranu, ali su i oni drugi lagali za svoju stranu, u čemu je onda razlika"? Veoma je loše što nakon ideološkog preokreta u Srbiji nije došlo do profesionalnog preokreta. Ljudi su promenili stranu i nastavili da rade. Čula sam mnoge novinare koji se ovako pravdaju: "Tačno je da sam izveštavao sa konferencija za štampu SPS, ali ja nisam kriv što me moj urednik nije slao na konferencije za štampu Demokratske stranke". Razumem to kao izraz potrebe da se čovek opravda, ali u medijima mora postojati spremnost za suočavanje sa onim što je činjeno. Navešću jedan primer. Pre otprilike godinu dana objavljena je jedna vrlo interesantna knjiga koja se zove "Politika i politika", koju je napisao dugogodišnji novinar "Politike" Miodrag Marović, i u kojoj se govori o velikim lomovima u "Politici", o tome na koje je sve načine vlast uticala na taj list. Knjiga obuhvata period od 1971 godine i mnogo govori i o ponašanju "Politike" u najnovijem ratnom periodu. Kada je gospodin Marović tu knjigu ponudio novom uredništvu kompanije "Politika" ono nije prihvatilo da je štampa.

 

Naslovna strana specijala

Vesti

Hronologija prethodnih događaja

B92 o saopątenju Nenada Cekića i Vladimira Cvetkovića

 


DOKUMENTI

Položaj medija u Srbiji, maj 2003.

Zahtev za pokretanje postupka razreąnja članova Saveta republičke radio-difuzne agencije.

Tekst Zakona o radiodifuziji - Word Zip 80Kb

B92 Specijal: Zakon o radio difuziji

 


ANALIZE

Jovanka Matić: Vlast nije ispunila obećanja

Ljubiša Rajić: Kolibri za obmanute diplomate

Srećko Mihajlović: Zasto je bitka protiv javnosti - unapred izgubljena bitka

Milica Lučić-Čavić: Mediji nisu sputani u vanrednom stanju

Nije bitan zakon?

 


FORUM

Frajumut Duve za reizbor članova Saveta za radiodifuziju

CPJ zabrinut zbog pritiska vlasti na stampu

Protestno pismo Johana Frica, direktora Međunarodnog novinarskog instituta

RBG: Ponoviti izbor članova

Masari: Na ąto legitimniji način izabrati Savet za radiodifuziju

ANEM za novi postupak izbora radiodifuznog Saveta

NVO: Nema zamene za Zakon

Javno mnenje: Vlast pritiska medije

IFJ: Doveden u pitanje integritet Zakona o radio-difuziji

De Hop Šefer: Zakon se nikada i nigde ne sme kršiti

Blankert: zahtev tri novinarske asocijacije zabrinjava

Andrić: uskoro zaokruživanje zakona iz medijske sfere

Zink: važno je da je učinjen prvi korak, kontroverze su razumljive

Milivojević: članica Saveta za radio-difuziju s najkraćim mandatom u istoriji evropskih regulatornih tela

Veljanovski: Tu ima i namernog loąeg uticaja jednog broja ljudi iz krugova vlast

Lučić-Čavić: Ogorčeni smo ąto kandidat profesionalnih udruľenja, jedan od najvećih medijskih stručnjaka, neće sedeti u Savetu.

Matić: Ovo nije samo pitanje naąe profesije, to je problem celog druątva

Dimitrijević: Ako moľe postojati javni interes iznad zakona, vratili smo se u staljinistička vremena

Radulović: Princip kojim su se predlagači rukovodili nije dobar

Lučić-Čavić: Moglo da se pričeka joą mesec dana da se izaberu ljudi kako zakon nalaľe

Misirkić: dodatni troškovi zbog kašnjenja Zakona o radio-difuziji

Vodinelić: nepotreban teret produžava početak rada Saveta

Milenković: Skupština Srbije je prekršila Zakon o radiodifuziji

Masari: OEBS svestan da nije ispoštovana zakonska procedura

Tejlor: nije poštovana zakonska procedura

Bečejić: povodom pretnji Gordani Suši, urednici VINa

Petrović: o medijima u Srbiji

 


[komentari čitalaca]


Click Here!

© 2003, B92