Lideri vole svađe

Rec je o odnosima u DOS, uopste, a ne samo ono na potezu Kostunica - Djindjic, ma koliko to bila prva linija fronta. Mozda u ovom casu ne mora biti najsrecnije poredjenje sa onim sto se desilo na proslim izborima u Francuskoj, ali je cinjenica da je Le Pen prosao u drugi krug samo zato sto su se socijalisti podelili na milion malih interesa, a kako ih sada nigde nema, reklo bi se - licnih, a ne stranackih i ne narocito u korist Francuza.

Ovde jeste bilo tesko DOS posle brutalne i razorne vladavine Milosevica, ali mora se i priznati da su mnoge stvari koje su obecavali, a pre svega pomoc iz sveta bez cega se nije moglo krenuti u pokradenoj zemlji ni za stopu napred - ispunili. Za druge je trebalo vise vremena sigurno i vise "narodnog strpljenja", sto je medjutim podrazumevalo i ocuvano narodno poverenje u DOS, u svaku stranku ponaosob i narocito u licnosti, jer se kroz celu istoriju pokazalo da se ovde bez vodje ne moze, makar bio i slep.

Svako je u DOS poceo da se svadja sa svakim, ako ne bukvalno, za vecinu se moze reci da je tako bilo. Saveznici su takodje "birani" na svim stranama, mnogi nisu bili gadljivi ni na one koje su "gadili" citavu deceniju. Sto je jos gore kad je svakom analiticaru, a ovde ih zaista ima i ozbiljnih i iskusnih, izgledalo da ce se stvoriti dve, mozda tri koalicione strane, polako je nastajalo raslojavanje na vise popucanih savova. Bilo bi prosto za ozbiljne novine neukusno citirati sta su samo pre godinu dana neki, s razlogom ugledni i vredni, stranacki predsednici i clanove vlade javno i na svakom mestu, govorili o nekim svojim saveznicima iz DOS, da bi zatim odjednom, ali ovog puta bez javnog objasnjenja svojim biracima, vise nekako iz tajnosti, postali vezani neraskidivim vezama sa tim donedavno nepodnosljivim dosovcima.

Nema sumnje da su reforme teske, mada pazljivom posmatracu nije bas jasno da neko tvrdi da idu prebrzo, pa narod pati, a drugi da idu presporo, pa narod pati. Izgleda da je samo posledica o patnji ista. Nema sumnje da se ne zivi lako, nema sumnje da ima onih koji u prodavnicama i dalje kupuju skupe parfeme (lobsteri i morska hrana im bas nije tako bliska, ali jeste otmena), a drugi nemaju ni za hleb iako se ne razlikuju - po radu. Nema sumnje da se mozda suvise nadalo, a mozda i suvise obecavalo. Nema sumnje da nisu izmenjeni neki zakoni, da nema novog ustava, mada nije jasno kako samo dobri strukturni zakoni i ustavi mogu pomoci da se zivi bolje.

I kad tako stoje stvari, onda je neslaganje, javne svadje, ruzno optuzivanje (predsednicka kampanja Kostunica - Labus je bila najpristojnija pojava u opstoj dvogodisnoj zavadjenosti i cacanskom recniku) dolivanje benzina na vatru koja se vec razgorela do te mere da je zaboravljeno da je dinar cvrst i da je inflacija mala sto je bilo nezamislivo vise od decenije.

Sve sto je postignuto i bilo dobro i obecavalo bilo je prakticno potirano medjusobnim optuzbama, razradjivanjem misica, borbom za sopstvenu vlast, u parlamentu ili van njega. Kako u demokratskim ponasanjima ma koliko takodje mogli biti ruzni, strah i disciplina cvrste ruke ipak nisu uracunati - poverenje, ugled i predstava da je to ipak neki pristojan svet od reci (nece, na primer, dva puta otvarati isti most kao Milosevic, a da taj nikad ne proradi) polako je iscezavala. Sve cesce se culo ono o Kurti i Murti, veoma cesto i nepravedno (opet dinar i inflacija na primer!), ali gospoda su se svadjala, bacala blatom, nedostajala je jos samo smola i perje.

Nije li i to razlog da se na izbore ne izadje masovnije? Mozda je ipak porusen ugled, izgubljeno poverenje i vec vidjena borba za vlast bila nesto ozbiljniji razlog za ostanak kod kuce od - kisovitog dana.