Nacionalizam

U prvom krugu izbora za predsednika Republike Srbije ubedljivo su poveli nacionalisti. Duet Vojislava je osvojio gotovo dve trecine glasova biraca, a kada im se dodaju rezultati ostalih kandidata takozvane "patriotske" orijentacije, sigurno je da nacionalizam kao ideologija ovde jos uvek vodi. Za sada je izvesno da i medju apstinentima ima "nacionalista". Na primer, albanskih sa tzv. juga Srbije, koji nece da se mesaju u "srpska posla".

Ovde se izbori za predsednika drzave jos uvek interpretiraju kao imenovanje vodje etnosa, a nacija se dozivljava kao zbir krvlju i tlom povezanih ljudi, brace (tek ponekad sestara). Teoreticari bi rekli - nivo pretpolitickog drustva. Tek, jedno je sigurno - apsurdno tumacenje nacionalizma u kojem su nacionalna pripadnost i nacionalizam isto, ideologija uzdignuta do mita, ovde jos uvek ima razmere ozbiljne drustvene bolesti, svodjenja coveka sa nivoa kulturnog na nivo bioloskog bica.

Nacionalizam koji se iskazuje kao ljubav prema svojoj naciji, prema vrednostima za koje covek misli da su dobre i mozda najbolje na svetu, ali bez zelje da se to osecanje nametne i onima koji ga ne dele i koji bi bio slicniji onome sto se definise kao patriotizam, ovi ne priznaju. Ili si patriota i nacionalista, ili izdajnik. Nema treceg. Vladamo "mi" ili "oni".. Naravno, "mi" smo bolji, pametniji i sposobniji...
"Od prirode zdravi i jaki, sa puno dobrih osobina, sa mnogo smisla za organizaciju i opste interese, sa velikom snagom asimilacije, sa jakim patrijarhalnim moralom i ponekim nakalemljenim dobrim svojstvima starog stanovnistva koje su zatekli - Srbi su imali sve osobine, potrebne za stvaranje vece i cvrste plemenske, narodne i drzavne zajednice" pisao je S. Stojanovic u Srpskom knjizevnom glasniku 1934. godine.
- Nacionalizam je ovde sinonim za nesposobnost - govorio je Zoran Djindjic, premijer Srbije pokusavajuci da dokaze da je Republika "na dobrom putu".

Glavna odlika nacionalizma ideloskog tipa kakav je ovde, jeste odsustvo racionalnosti, ali je i potvrda malo poznatog Orvelovog prosirenog pojma nacionalizma, kao "gladi za vlascu, ojacane samoobmanom", u kojoj je "svaki nacionalista sposoban za najflagrantniju prevaru, ali je takodje - posto je svestan da sluzi necemu sto je vece od njega - nepokolebljivo siguran da je u pravu". I zato je u stanju ne samo da "ne vidi zlocine koje je ucinila njegova strana, nego poseduje izvanrednu sposobnost da za njih ni ne cuje". Zato je moguce da haski optuzenik za ratne zlocine, Slobodan Milosevic, ima favorita u izbornoj utakmici koji dobija preko 20 odsto glasova... I zato je Kostunica koketirao na granici sa Bosnom i Hercegovinom izjavljujuci da su "braca preko Drine deo porodice samo privremeno odvojeni od svoje kuce". A posle to za svet demantovao, ali na izborima inkasirao.

Leksicki nacionalizam ne znaci nista od ovoga. To je rec kojom se oznacava i rodoljublje i narodnjastvo i privrzenost i zar i radinost... Tek u politickom kontekstu ta rec poprima svoje puno znacenje i gradaciju od patriotizma kao pozitivne do sovinizma kao negativne krajnosti. Sa svim nijansama. Naconalizam kao mitologija, tvrdio je Ceslav Milos, pomaze privremeno, pomazuci nacionalnom prkosu, ali na duze staze, samosugestija i samopohvale ne mogu zameniti trezvenu ocenu cinjenica.