Izbori i politička nestabilnost

Čitam tvrdnje da Labus mora da pobedi u prvom krugu, jer ne može u drugom. Na žalost, ovo je gotovo sigurno pogrešno. Ko ne može da pobedi u drugom krugu, ne može ni u prvom. Neka relativno komplikovana strateška glasanja mogla bi ovo da poremete, ali to je prilično nerealno u okolnostima u kojima će se glasati u Srbiji. Prema tome, oni koji tvrde da Labus ne može da pobedi u drugom krugu kažu u stvari da on uopšte i ne može da pobedi.

Stoga bi trebalo videti kako bi on mogao da pobedi u drugom krugu. Uzmimo da postoje samo tri značajna kandidata: Koštunica, Labus i Šešelj. Labus ne može da pobedi Koštunicu u drugom krugu, jer će se veći broj Šešeljevih glasača opredeliti za Koštunicu. Labus, pak, može da pobedi Šešelja, jer se može očekivati da će veći broj Koštunicinih glasača u drugom krugu preći na njegovu stranu. Znači, ukoliko Labus ne može da pobedi u prvom krugu, njegove šanse za pobedu u drugom krugu rastu ukoliko mu protivnik bude Šešelj.

Za Koštunicu se kaže da on pobeđuje i Labusa i Šešelja u drugom krugu, što znači da on svakako pobeđuje. Osim ukoliko Šešelj i Labus ne uđu u drugi krug. To može da zavisi od toga da li će glasači odlučivati strateški. Ne u nekom naročito komplikovanom smislu. Dovoljno je da razumeju da glasajući za Šešelja u prvom krugu povećavaju mogućnost da Labus pobedi u drugom, pa da u prvom krugu glasaju za Koštunicu.
No, moguće je da i Labusovi glasači razmišljaju strateški. Mada je tu potreban nešto komplikovaniji račun. Naime, mogu Labusovi glasači da računaju da njihov kandidat nema šanse na pobedu, a da bi glas dat Koštunici obezbedio da ovaj pobedi već u prvom krugu i da se tako smanji značaj Šešeljevih glasova i uopšte rezultata koji bi on mogao da postigne. Jer, i tu je sad ta nešto komplikovanija računica, dobar Šešeljev rezultat povećava šanse njegove partije na budućim, mnogo važnijim, parlamentarnim izborima.

Da bi se predupredila ova strateška razmišljanja, koja Labusu ne idu na ruku, jedna mogućnost je da se glasačima kaže da između Koštunice i Šešelja i nema razlike. To bi moglo da pokoleba neke od Koštunicinih glasača, tako da bi Labus ipak mogao da pobedi. Ovo je rizično, jer je teško unapred znati koliko bi Šešeljevih glasača iz toga zaključilo da bi zapravo trebalo da glasaju za Koštunicu već u prvom krugu.

Ovde bi možda imalo smisla da napravim malu digresiju i da nešto kažem o argumentu koji se često čuje kako je vek reformista u zemljama u tranziciji kratak, jer moraju da donose nepopularne odluke. Ovo nije tačno. U zemljama sa uspešnom tranzicijom, pa čak i u nekim zemljama gde ona nije bila uspešna, politički vek reformista je veoma dug. Čak i u Rusiji reformisti igraju značajnu ulogu u toku čitave tranzicije. Naravno, ne uvek na istim položajima. Tranzicija, u načelu, ne jede svoju decu.
Ovo pod dva uslova. Da se poštuju demokratska pravila i da se povećava a ne smanjuje koalicioni potencijal. U Srbiji ti uslovi nisu ispunjeni. Parlamentarna tela se ne poštuju, a političkim protivnicima se lepe svakojake etikete. To, po mom mišljenju, neće mnogo ugroziti reforme, kojih u ovoj godini jedva da i ima, ali će produžiti i verovatno i povećati političku nestabilnost. A sasvim je moguće da će značajno uticati na neke političke karijere.

Te karijere i ne bi bile toliko važne - bez obzira na to što i reformisti ne mogu da se oslobode lokalnog običaja da s jedne strane tvrde da reforme nemaju alternativu, a sa druge da ih više neće biti ako oni ne ostanu na položajima na kojima se nalaze, zapravo ukoliko ne steknu još više vlasti - kada bi ovi i budući izbori nekako obezbedili političku stabilnost. To, međutim, nije u izgledu. Ono što tranziciji obezbeđuje stabilnost jeste to da se u prvih nekoliko godine reše neka ključna pitanja, tako da više sam proces nije sporan, mada brzina može da bude. U Srbiji se to nije desilo. Svi ključni problemi su ostali otvoreni. Provizorijum je izgleda svima odgovarao. Posledica toga jeste da politička stabilnost nije obezbeđena, a nije na vidiku ni posle ovih izbora.