Vlast je velika slast

Ovoj zemlji su se u poslednjoj deceniji prošlog stoleća dogodila četiri rata. Desila joj se pogubna apsolutistička dominacija jednog čoveka i njegove politike, koja je Srbiju vratila nekoliko decenija unazad. Preživela je nacionalističke, "patriotske", "antiglobalističke" i svakojake druge histerije, euforije i ofanzive, svoje i tuđe ratne zločine, sankcije, bedu, bombardovanje.

Za deset godina bilo je više nego dovoljno "materijala" i motiva za raspamećivanje i otrežnjenje. A ipak, kao da njena politička (i vladajuća) oligarhija iz ovih košmara, trauma i nesreća nije izvukla odgovarajuće pouke. Mnoge lekcije ostale su nenaučene, pa se neke od njih danas vraćaju na pozornicu u sve agresivnijim i grubljim oblicima. Bar one pouke i lekcije koje su mogle da joj pomognu da sa više ozbiljnosti i odgovornosti ovom unesrećenom narodu ponudi pristojniju perspektivu.

Ukratko, ponavlja se ponešto modifikovana priča o vlasti kao velikoj slasti, prevazi egoističkih stranačko-liderskih apetita nad sudbinom naroda i države. Dominaciji, u kojoj su stalne krize, svađe, skandali, obračuni bez mere i ukusa, s jedne, i apatija, rezignacija i razočaranost, s druge strane, logičan, a tako sumoran bilans.

Kako ubiti neprijatelja

Kada ste svedoci, recimo, jedne tako prizemne i primitivne TV debate, kao što je protekle sedmice bilo suočavanje Tijanić - Protić - Šuvaković (Studio B), postaje vam jasnija patologija ovdašnje političke scene. Količina izgovorenih ružnih reči, uvreda, neproduktivne galame i netrpeljivosti ljudi, koji svoju političku različitost pretvaraju u uputstvo kako treba ubiti neprijatelja, prava je ilustracija na kakvom je to putu Srbija.

No, taj boks-meč bez pravila i sudije, ne bi zavređivao naročitu pozornost da nije obrazac kojim glavni akteri srpsko-jugoslovenske drame (ili farse, kako ko sadašnji trenutak doživljava) nastoje da reše neke suštinske sporove i probleme u ovom društvu.

Propao je ovih dana još jedna pokušaj da se nađe formula za dugotrajni i iscrpljujući srpsko-crnogorski državni spor. Zapelo je tamo gde se zvaničnici Srbije i Crne Gore ne slažu još od samog početka: hoće li nova tvorevina biti opipljiva država ili maglovita (privremena) državna zajednica, unija ili savez suverenih država. Jedno - po beogradskim pregovaračima - marginalno pitanje, neposredni ili delegatski izbori, pokazalo se, u stvari, suštinskim. I gotovo nerešivim.

Vratilo je priču na početak, srušilo iluzije o lakom dogovoru, a optimizam pregovarača pretvorilo u bespoštedno međusobno optuživanje i njihovu najozbiljniju strepnju da je SRJ, možda, prokockala još jednu priliku da se Evropi priključi brže nego što njeni državni reprezentanti svojim ponašanjem zaslužuju. Njihov saputnik i sapatnik Havijer Solana bio je izričit - bez usaglašene ustavne povelje nema ni prijema SRJ u Savet Evrope, ali, izgleda, to upozorenje nije bilo dovoljno ovdašnjim dežurnim uterivačima optimizma da čitav problem shvate ozbiljno.

"Ma ko je Solana, ne može on u ime SE da određuje hoće li neko biti primljen ili ne", odjekivalo je danima sa promotivnih predizbornih govornica. Ipak, šampanjac je ostao neotvoren, ali su zato eksplodirali (i zapenušali) svi dobro poznati maniri precenjivanja sopstvenih zabluda i potcenjivanja evropskih opomena.

Zloslutna previranja

Pokazalo se da je srpsko-crnogorski spor dublji i delikatniji od uprošćenog tumačenja da bi "problem bio lako i brzo rešen da nema Mila Đukanovića i njegove ambicije da sebi izdejstvuje privatnu državu". Zaboravljene su istorijske i druge okolnosti razlaza, zanemarene realnosti koje traju dugi niz godina, posebno činjenice da je narodu i ovde u Srbiji, i tamo u Crnoj Gori, svega preko glave.

No, ko mari za realnost i raspoloženje naroda ako su Evropa i Solana uz nas. A upravo se toj Evropi i tom Solani odavde gotovo svakodnevno šalju signali kojima kao da se želi uveriti međunarodna javnost da ova sredina još nije ni politički, a ni civilizacijski, sazrela za ulazak u svet. Predizborna predsednička kampanja, u kojoj se, kako vreme odmiče, ne zna ni ko je kome saveznik a ko protivnik, stvorila je ambijent gotovo potpunog, frontalnog sukoba. Obnavljaju se stari i proizvode novi antagonizmi, sve je u nekakvom zloslutnom previranju, država i njene institucije su delom paralisani, delom upregnuti u predizborne taljige vodećih pretendenata na Miloševićev nekadašnji tron.

Pregrejane političke strasti, u kojima se 29. septembar maltene doživljava kao "sudnji dan", iz časa u čas reprodukuju sve "originalnije" oblike kompromitovanja i države i naroda. Nacionalizam, u primitivnim i agresivnim oblicima, ponovo postaje moćno predizborno sredstvo, čak i onda kada i postmiloševićevim nacionalistima postaje savršeno jasno da svojim ponašanjem Srbiju guraju u nove nevolje.

Trijumf jugoslovenskih košarkaša u Indijanapolisu će, tako, prerasti u kapislu za svakojaka euforična nacionalistička iživljavanja i divljanja, poput onih na Trgu republike u Beogradu, u sukobu Srba i Bošnjaka u Novom Pazaru, ili na otvaranju izložbe ratnih fotografija američkog fotoreportera Rona Haviva u Novom Sadu. Duh Miloševićeve nacionalističke igre s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina dobija novu snagu, budi stare i stvara nove pristalice, koji procenjuju da je sazrelo vreme za još jedan pokušaj civilizacijskog srozavanja Srbije.

Šlag na tortu

U takvom ambijentu, kao šlag na tortu, stiže i Vojislav Koštunica sa jasnim naznakama da nijedna bitka nije zauvek izgubljena. Naročito ako se tiče njegove "borbe neprestane" da naciju "kao jednu porodicu drži na okupu". Prikazuje se kao političar koji više ne zna ni kad je šef države, a kad lider stranke, ali veoma dobro prepoznaje da nacionalizam i dalje prija ušima dobrog dela srpskog stanovništva. Izborno poentira ubacujući u ovdašnje uzavrele političke i predizborne strasti i obračune jednu tako neuralgičnu stvar kao što su status i budućnost Republike Srpske.

Suočen sa nepovoljnim reakcijama, pre svega iz BiH i Evrope, Koštunica sada demantuje tumačenja i interpretacije njegove izjave iz Malog Zvornika, ali ne i ono što je poručio tamošnjim građanima, da je RS samo privremeno odvojena od matice. Daje naknadno svojoj izjavi drugačiju, dejtonsku intonaciju, granice smatra nepovredivim, a "spajanje" stavlja u kontekst budućih integracija. Nastoji da uveri kako nije relevantno ono što je rekao, već isključivo to što je mislio, a što "zlonamerni", eto, nisu prepoznali. Sugeriše kako niko, pa ni susedna Bosna, ni beogradske nevladine organizacije, ni Solana, preko njega, i Evropa, nemaju pravo da ga tumače kako ga tumače. Može ga tumačiti jedino šef njegovog izbornog štaba Dragan Maršićanin koji, eto, u težnji za spajanjem dva dela jedne porodice, ne vidi ničeg spornog.