Nestali: Priča najtužnija
6. avgust 2005. | Izvor:B92
Čedomir Marić:  "Naše udruženje (porodica nestalih) je osnovano 1998. godine, znači odmah početkom februara mjeseca. Osnovano je zbog velikog broja nestalih. Mi smo u osnivanju prikupljali podatke i došli smo do tog podatka da je tri hiljade i 120 nestalih od 1991. godine do 1995. godine. Razlog radi čega sam ja u udruženju je moja porodična tragedija, izgubili smo sina jedinca. Njegovo ime je Želimir, imao je 21 godinu kada je ubijen. Mi smo živeli u Kninu. Ja sam radio kao profesor u srednjoškolskom centru. Sin je, s obzirom da se bavio muzikom, bio pri vojnom orkestru u Kninu kao muzičar. Pošto je vojni orkestar delovao pri glavnom garnizonu u Domu vojske tada Republike Srpske Krajine, tu je u stvari i ostao. Mi smo krenuli 4. naveče zato što mi je tada bila majka živa i teško bolesna. I negde sam krenuo sa suprugom i majkom da izmaknem van dometa granatiranja, računajući da će sin, normalno u organizaciji vojske, takođe biti negde dislociran. Normalno, mi kad smo krenuli povratka više nije bilo, tako smo i završili do Beograda. Kako je vreme odlazilo sve je, normalno, manje bilo nade. Ono što je bilo najtužnije, to je kad smo odlazili na doček ovih grupa koje su puštane iz zatvora. Ja sam tada nosio sliku sina, išao sam među ove grupe zatvorenika koje su dolazile, pitao, svako je samo okretao glavu. Dva puta sam išao, treći put nisam imao snage da idem, išao je brat umesto mene. Negdje čovek, bez obzira koliko pokušava da bude čvrst, dođe u stvari do jednog momenta kada jednostavno bude slomljen i ne može, jer ipak se to i dugo vremena nosi u sebi."

Bosiljka Đaković: "Moj muž se zove Đaković Stanko, imao je 31 godinu kad je nastradao. Radio je u termoelektrani u Sisku, inače je bio čuvar. Sada sam ovde deset godina. Inače sam majka dva sina, muž mi je nestao u ratu, i što je najžalosnije, nakon deset godina još uvijek se o njemu ništa ne zna, on se još uvijek vodi kao nestao. E viđen je ovde, viđen je onde, viđen je bez noge, viđen je ovako u kamionu, ovako i onako. I to su se redale neke te priče, samo nekih prvih deset, 15-20 dana, onda su posle počela pretraživanja preko Crvenih krstova, tih raznih organizacija, Veritasa, i preko Hrvatske, tu mi je ostao brat, išli smo preko njega i preko advokata, preko Njemačke, preko svih tih, međutim, sve je to negativno bilo. E, onda tako, hajde upiši ga tamo, upiši ga ovako, slala sam more tih pisama koja su išla od zatvora do zatvora, međutim, sve se negativnim odgovorom: "Nažalost, njega tu nema". I onda, posle tih godina, kako da vam kažem, jednostavno čovek se zapečati i živi kao skamenjen, nema tu više ni nekog velikog razmišljanja ni neke nade za napredak. Jednostavno, živi od danas za sutra, i tako. I onda tako, ponekad, uvijek ta priča, baš taj telefon – E, znate šta sam čuo? Bio je tu. E, znate, on je prebačen u Bosnu. E, znate, on je tamo i tamo. I tako se priče sve ove godine ređaju. E, sad ovih zadnjih godina nema tako tih priča, ali evo nešto se dešava - sad je iskopan ovaj, ili se pronašao ovaj ili se pronašao onaj, međutim, za moga muža još uvijek ništa."

Stevan Borjan: "Ja sam otac od pokojnoga sina Miloša koji je stradao u ’Oluji’ ’95. godine, 5. avgusta u blizini Knina. Mi smo 4. avgusta krenuli naveče iz našega sela, a sin je bio još na položaju u Drnišu, kod Drniša tamo on je bio na ratištu. Mi smo 4. naveče otišli, a on je došao sutradan kući oko osam sati. Osam-devet sati je bilo kad je došao sutradan, 5. avgusta to je bilo. I našao je te komšije kući, njih troje. Oni nijesu s nama izašli, oni su ostali. Ostao je jedan muškarac i dvije žene. Oni su imali tu negdje oko 60 godina kad su ostali dolje. I on je njih našao kući. Taj muškarac je imao taj traktor koji je ostao kući, i taj čovjek je rekao: "Miloše, ja imam neke stvari da natovarim na traktor." I tako je to i bilo, oni su natovarili te stvari. To se malo odugovlačilo, bilo je oko tri sata kad su oni krenuli iz našega sela prema Kninu. Dok su oni natovarili te stvari sve i dok su se spremili, tu je malo duže vremena i prošlo. I kad su došli blizu Knina, jedno kilometar-dva ima od Knina tu gdje je on poginuo, oni su sačekali, ovi Hrvati su već sačekali. To mjesto se zove Vrbnje gdje je on stradao. I njega su skinuli odmah sa traktora, moga pokojnoga sina. Kako su ovi meni pričali svedoci, ovi što su bili sa njim, ove moje komšije, oni su bili tu na licu mjesta, oni su bili s njim, oni su sjedili s njim na traktoru, on je vozio traktor, oni su ga skinuli sa traktora i odmah ga ubili iz puške."

Marija Borjan: "Ništa nije on imao od oružja, gole ruke na traktoru, u civilu. Ovi nam kažu što su bili s njim da je imao na sebi patike, košulju i gaće, pantalone."

Stevan Borjan: "Evo, to je ta slika pokojnoga moga sina. Nijesmo imali zajedničku sliku, pa smo se ja i supruga slikali i njega smo ubacili kod nas u sredinu da imamo njegovu uspomenu."

Bosiljka Đaković: "Ja i moja sestra ovde zajedno živimo nekih godinu dana. Ja sam pre toga živela u Topoli, kraj Kragujevca. Šta da vam kažem kako je to? Početak je tako drven i čovek ne zna, nema pravi osjećaj. I ta nada traje i traje, i dan danas ja još uvek nisam raščistila s tim. Ja mislim da ga nema, ali nisam sigurna i tragam za istinom, mada se plašim istine."

Čedomir Marić: "Ekshumacija je izvršena u junu mesecu 2001. godine. Eto, mi smo krajem avgusta 2003. godine... Znači pune dvije godine je trebalo da bi mi saznali, u stvari da bi se došlo do pozitivne identifikacije. To se desilo 2003. godine krajem avgusta, kada nam je javljeno da je naš sin identifikovan na Zavodu za sudsku medicinu u Zagrebu. To je ono što je jako teško razlučiti, taj momenat bola, ali dolazi odnekuda i neko olakšanje da je to olakšanje koje u stvari sada otklanja onaj strah koji je bio osam godina, koji smo nosili, i on se pojačavao, ono što sam maloprije govorio, strah – da li da se ne desi da za života ne rešimo sudbinu nestalog sina, da saznamo za života za njega, za njegov grob. Posle osam godina, eto, mi smo uspjeli vratiti ime i prezime na njegov grob."

Stevan Borjan: "Deset godina mi tragamo i živimo u nadi da će biti od toga nešto, ali sve se to slabo... Ta ekshumacija u Zagrebu, gde su nađeni posmrtni ostaci... Sad, da li je on na Kninskom groblju sahranjen, gde li je, to se ne zna dok ne čujemo nešto, dok nas ne pozovu na ekshumaciju u Zagreb. Mi smo davali ovdje krv, ja i supruga i ova dva sina, oboje su dali krv. Ovdje su dolazili kod nas iz Crvenoga krsta, međunarodnog Crvenog krsta, pa smo ovdje davali krv u stanu, i ta je krv otišla u Sarajevo, u laboratoriju u Sarajevu. Najpre je bilo u Tuzli, pa je iz Tuzle otišlo u Sarajevo, i sad kažu da je ta krv opet, ponovo otišla u Zagreb. Sad živimo u nadi da će nešto biti od toga, da ga pronađemo. I najveća naša želja bi bila da mi njega pronađemo, pa da ostvarimo taj san, da ga smjestimo na jedno određeno mjesto, da se zna, da taj njegov grob dobije ime i prezime, da moramo otići na taj njegov grob da odnesemo cveće, da zapalimo sveće na njegovom grobu."

 


Izbeglice cekaju da im se vrate njihovi stanovi
15. avgust 2005. | Izvor:B92, IWPR
Oko 30.000 srpskih porodica koje su nekada zivele u Hrvatskoj iskljuceno je iz procesa restitucije jer su se njihove kuce nalazile u drustvenom, a ne u privatnom vlasnistvu.

Pise: Masimo Morati iz Sarajeva

Poslednje izbeglice
12. avgust 2005. | Izvor:B92, IWPR
Mada su mnogi Srbi, koji su izbegli iz Hrvatske 1995. godine, izgradili nove zivote, njih oko 500 se jos uvek nalazi u izbeglickom kampu u predgradju Beograda.
Za IWPR pise: Vladimir Sudar iz Beograda

Ratni zlocini zasenjuju uspomene na pobedu
12. avgust 2005. | Izvor:B92, IWPR
Pristalice otvorene rasprave o ratnim zlocinima pocinjenim tokom operacije "Oluja" suocavaju se sa otporom javnosti, koja se ove akcije priseca sa bezrezervnim odobravanjem. 

Pise: Drago Hedl iz Osijeka

HHO - posledice 'Oluje'
7. avgust 2005. | Izvor:Beta
Hrvatski helsinški odbor ocenjuje da je vojna akcija "Oluja" imala i pozitivne i negativne posledice po ostvarivanje ljudskih prava.

Život izbeglica: Od nemila do nedraga
6. avgust 2005. | Izvor:B92
Priča ljudi koji su tokom poslednjih deset godina bili promorani da promene više adresa. Prilog Sandre Mandić

Razgovor u studiju: Oluja, deset godina kasnije
6. avgust 2005. | Izvor:B92
O posledicama "Oluje" nakon deset godina, o tome kako žive izbegli i sa kojim problemima se susreću u novoj sredini, da li žele da se vrate kućama ili ostanu, koje su glavne prepreke za masovniji povratak, šta država Srbija čini da im pomogne... Novinar B92 Peđa Obradović razgovarao je u studiju sa Savom Štrpcem iz Dokumentaciono-informativnog centra "Veritas" i sa Dragišom Dabetićem, republičkim komesarom za izbeglice

Hag i Oluja: Briljantna operacija ili ratni zločin?
5. avgust 2005. | Izvor:B92
"Briljantna operacija hrvatskih snaga uz pojedinačne ekscese", kako se u Hrvatskoj opisuje Oluja, u Haškom tribunalu posmatra se na drugačiji način: kao udruživanje političkog, vojnog i policijskog vrha u tzv. zajednički zločinački poduhvat čiji je cilj bio proterivanje Srba iz Krajine.

Oluja - domovinska zahvalnost
5. avgust 2005. | Izvor:B92, FoNet
Dan pobede i domovinske zahvalnosti, praznik kojim Hrvatska proslavlja akciju 'Oluja', obeležen je centralnom proslavom u Kninu.

Reakcije
5. avgust 2005. | Izvor:B92, Beta
Dok se u Hrvatskoj slavi Dan pobede i domovinske zahvalnosti, reakcije političara i javnih ličnosti u Srbiji u tonu su osuda Hrvatske zbog nepriznavanja počinjenih zločina. Upozorenja stižu i od nekih međunarodnih organizacija

Hronologija akcije "Oluja"
5. avgust 2005. | Izvor:B92
Akcija "Oluja" počela je 4. avgusta u 4 sata posle ponoći. Hrvatskoj vojsci i policiji do totalne pobede trebalo je samo četiri dana. Hrvatska je povratila kontrolu nad svojim međunarodno priznatim granicama. Tokom i posle akcije nestalo je 1.805 osoba, a samo tokom te operacije poginulo je oko 700 civila. Spaljeno je preko 20.000 srpskih kuća, dok su ostale opljačkane i devastirane.

Konačno rešenje srpskog pitanja
5. avgust 2005. | Izvor:B92
Povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku, pogotovo na desetogodišnjicu 'Oluje' samo povlači brojna pitanja. Da li je Republika Hrvatska spremna, voljna i sposobna da tim svojim građanima koji se nalaze u izbeglištvu obezbedi osnovne uslove za život. Koliko im može i hoće garantovati bezbednost i tako dalje. Autor Vladimir Đorđević

Čija je naša zemlja
5. avgust 2005. | Izvor:B92
"Naša zastava na kninskoj tvrđavi simbolično je označila kraj četvorogodišnje srpske okupacije takozvane SAO Krajine i sna o velikoj Srbiji. 'Oluja' je trajala 84 sata, a zbog učinkovitosti, brzine i primjenjene taktike međunarodni vojni stručnjaci ocjenili su je kao briljantnu vojnu akciju." Autor: Peđa Obradović

Prikaz napretka operacije ''Oluja''
5. avgust 2005.
Grafički prikaz napredovanja hrvatskih snaga tokom akcije "Oluja".

Da li je Plan Z4 mogao biti alternativa ratu
5. avgust 2005. | Izvor:B92
Plan Z4 koji su '95. godine kao rešenje pitanja Krajine predložili Piter Goldbrajt, Leonid Kerestendžijanc i Jasuši Akaši krajiškim Srbima nudio je široku autonomiju razrađenu prema modelu autonomije Alanskih ostrva u Finskoj. Tada suprotstavljeni stavovi političara u Srbiji o tome da li je Plan trebalo prihvatiti ili ne, i dalje su potpuno različiti, a pitanje odgovornosti za njegovo odbijanje i posledice takve odluke i dalje se postavljaju.
Novinar: Đorđe Nasković

Transkript filma: Oluja nad Krajinom
5. avgust 2005.
Na području sektora "jug", u vreme trajanja "Oluje", te prvih 100 dana nakon nje, ubijeno je najmanje 410 civila, zapaljeno preko 20.000 kuća, dok su ostale opljačkane i devastirane (Izveštaj Hrvatskog helsinškog odbora, lipnja 1999.). Film "Oluja nad Krajinom" produkcijske kuce "Factum" govori o toj akciji Hrvatske vojske. Autor filma, Božidar Knežević, poginuo je u saobraćajnoj nesreći, zbog otkazivanja kočnica, novembra 2001. godine

"Brijunski transripti": Razgovora hrvatskog državnog i vojnog vrha pred akciju "Oluja"
5. avgust 2005.
O čemu je bivši predsednik Hrvatske dr Franje Tuđmana razgovarao sa vojnim i političkim vrhom zemlje, tokom priprema vojne akcije "Oluja". Taj tranksript bio je jedan od ključnih razloga za podizanje optužnice pred Haškim tribunalom protiv generala Hrvatske vojske Ante Gotovine, Mladena Markača i Ivana Čermaka, optuženih za ratne zločine počinjene tokom "Oluje".

Oluja 1995–2005
5. avgust 2005. | Filip Švarm
Deset godina kasnije, malo šta podseća na "Oluju" i bivšu Krajinu: tu i tamo ostaci paljevina po opustelim selima, izbledeli grafiti "Hrvatsko vlasništvo" ili "Ustaška bojna – Zagi i Gugi" po kućama, spomenici hrvatskim vojnicima... I osećaj da je jedan način života zauvek okončan

Mesić: Povratak izbeglih Srba - nacionalni interes Hrvatske
5. avgust 2005.
"Bljesak" i "Oluja" s vojnoga aspekta bile su neophodne jer nikakvi pregovori nisu mogli dovesti do uspijeha. Svi prijedlozi koji su s naše strane dolazili bili su odbijani. I nije bilo druge nego ići u vojnu akciju. Međutim, na margini tih akcija, bilo je zločina i čak posle same vojne akcije. Ti zločini se procesuiraju, na žalost ne onom brzinom kojom bi mi bili zadovoljni, jer za svaki zločin mora odgovarati onaj tko ga je učinio i onaj ko ga je zapovjedio, ili onaj tko je znao za zločin, a nije poduzeo ništa da se krivci izvedu pred lice pravde."

Dokumenti: Plan Z-4
5. avgust 2005. | Izvor:B92
Nacrt Sporazuma o Krajini, Slavoniji, Južnoj Baranji i Zapadnom Sremu

10 godina od Oluje
4. avgust 2005. | Izvor:B92, Beta
Počelo je obeležavanje 10. godišnjice početka vojne akcije Oluja, tokom koje je proterano 250.000 Srba.

Solidarnost Radija B92
4. avgust 2005.
Pre deset godina, u vreme akcije Oluja, Radio B92 je organizovao prikupljanje pomoći za izbeglice.

Tuđman: Tobože im jamčiti prava...
3. avgust 2005. | Izvor:B92, FoNet, Beta
Transkripti razgovora Tuđmana, njegovih saradnika i generala ukazuju na postojanje plana za progon Srba tokom akcije "Oluja".

 


 
Vrh straneVrh strane
© 1995 - 2018 , B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
  • Marketing
  • Pišite nam
  • Mobilni B92
  • Šta je to RSS?
  • B92 na Facebooku