Život izbeglica: Od nemila do nedraga

B92: Pre tri godine u Srbiji je bilo 388 kolektivnih centara u kojima je bilo smešteno preko 25 hiljada ljudi. Sad ih je ostalo oko 120 u kojima se nalazi oko 11 hiljada izbeglih i raseljenih. Jedan od najvećih u okolini Beograda je i Kolektivni centar u Krnjači. Međutim, Kolektivni centri se polako zatvaraju. Mnogi koji su izbegli iz Hrvatske nisu ni bili u zajedničkom smeštaju, već su se tokom ovih deset godina često selili i menjali adrese.

Ekipa B92 razgovarala je sa stanovnicima nekih kolektivnih centara, koji su izbegli u vreme "Oluje" iz Krajine.

Ines Davidović: "Pa, u Borči baš ima onako, ima ih i iz Bosne, ima ih iz Hrvatske, ima ih i sa Kosova i svukud. Baš ima onako izbeglica dosta. Neko stoji privatno pa počne nešto, ili neko ko ima pare, ko je imao dolje pare pa doneo ili nešto prodao, on ide malo brže, ali uglavnom svi tako hoće malo placa i kućice i tako to da imaju, da imaju nešto svoje, jer valjda odavde nećemo dalje nikud."

Danica Milašinović: "Kad smo došli ovde nismo znali kuda ćemo. Ja imam tetku u Pančevu. Tu smo bili jedno mjesec-dva dana kod tetke, posle smo otišli u Barandu, jedno mjesto, to je prema Zrenjaninu u Vojvodini. Tu smo bili godinu dana u tetkinoj kući, posle smo prešli privatno da stanujemo. Radili smo svašta, išla sam da kopam, da čistim ljudima, na primer, koji su se bavili baštovanstvom, da im pomažem, čistim luk. Muž moj, koji ništa nije radio osim što je radio u policiji, svašta je radio, to ga je natjerala muka, stvarno se i naučio svašta. Tako smo preživljavali. Na primer, predali smo par puta molbe da bi nešto dobili od Crvenoga krsta, neku pomoć, od toga ništa nismo... Ovo sve što smo stekli, stekli smo sami."

Ines Davidović: "Bili smo u Donjem Milanovcu četiri mjeseca, od kraja avgusta do kraja decembra. Tu smo našli onda u tom selu neku kuću. Čovek nije tražio kiriju, samo da je održavamo i radimo njegovo imanje, pošto je tu bilo više vlasnika iz te kuće, jedan je bio u tom selu, jedan u Švajcarskoj, tako da niko nije vodio računa o tome. Znači, tu smo došli krajem decembra, pred samu Novu godinu. Nismo imali drva, nismo imali ništa. Nekolike prnjice, nešto smo imali svoje, to nam je to, i traktor i prikolicu. I stvarno, taj narod tamo kad smo došli, neko nam je dao drva, neko ovo-ono, tako da preguramo tu zimu."

Danica Milašinović: "Radili smo kuću u Vojniću. Kao muž ranije će da ode u penziju, hajde pa da uradimo tamo kuću u Kordunu, u Vojniću. Tamo je muž moj rođen, a ja sam inače iz Like, Ličanka. I tu kuću smo prodali onda. Moj svekar i svekrva su se vratili i onda su oni prodali nama tu kuću, i sa tim parama smo kupili ovde plac. Ova kuća bela do prve ploče je deset godina stara, onda smo donji dio... Nije ništa bilo urađeno, to smo dogradili i ozidali novu."

Ines Davidović: "Radili smo sve i svašta i ja i muž, i svekrva i svekar, svi, išli smo za dnevnice. Kopali smo kukuruz, na jesen smo brali, sadili smo papriku, sve šta je kome trebalo, sekli drva. Muž i svekar su nešto traktorom onako vozili. I tako smo preživljavali jedno dve godine. Kasnije su videli da nema od tog života ništa, imaš samo za hranu, nemaš ništa. Ipak si u tuđoj kući, ne možeš cijeli život tu da budeš. Onda su svekar i moj muž otišli ovdje u Borču, u podstanare. Pardon, prvo smo zaradili pare dolje u tom selu, skupili smo za plac. Kad smo skupili za plac ovdje su ga kupili, onda su oni prešli ovdje da rade kao građevinci, i malo po malo svi smo prešli tako. Pod, ploča, goli zidovi, ništa, ali samo da smo na svom."

Marko Barić: "Stigli smo sa sretnom ’Olujom’ u Beograd. Smestili smo se kod moje sestre, u stanu od 44 kvadrata, tu smo živeli jedno devet meseci. Ja sam kasnije našao posao, radio sam na građevini. Našli smo neki stančić na Đermu iz kojeg smo morali izaći 1.11. Tad smo otišli u Inđiju kod njezinih koji su bili podstanari, bili smo jedno dva meseca tu. I ono što kažem, bog nas je pogledao pa smo preko nekih dobrih ljudi, tadašnjeg sekretara, došli ovde u Bogovođe. Ja sam počeo da radim kao domar. Malo smo se, što kažu, koliko toliko snašli."

Jelena Barić: "Kad smo ovde došli tad su bile izbeglice iz Bosne i iz Hrvatske. Oni su iseljeni pre dve godine. Tad je bilo malo i lakše i što se tiče zime, grejanja i svega, non-stop je bilo neko kretanje tu. Sad samo ima rekreativna nastava koja ide leti i na proleće, a zima je užasna. Zimi ne može odavde da se ide dok nam vojska ne probije ovaj put, i tako. Nema autobusa, ima ujutru samo radnički i posle podne u tri sata ima, tako da nema ni do grada da se ode baš tako često."

Marko Barić: "Na primer, Lazarevac je udaljen 16 kilometara, Vlajkovac nešto manje, slabe su komunikacije i veze. Tako da, sutra dete kad krene u Srednju školu, ne znam."