Utisak nedelje: Šta znači biti Beograđanin

Gosti: Nenad Bogdanović, potpredsednik DS, Zoran Drakulić, privrednik, DSS i Aleksandar Vučić, generalni sekretar SRS
Autor: Olja Bećković

Bećković: U emisiji Utisak nedelje gospodin Nenad Bogdanović, kandidat za gradonačelnika Demokratske stranke, gospodin Zoran Drakulić, kandidat za gradonačelnika Demokratske stranke Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, kandidat za gradonačelnika Srpske radikalne stranke, dobro veče. Šta znači biti Beograđanin?

Vučić: To pre svega znači voleti Beograd. Živeti s njim. Radovati se svemu lepom i svemu dobrom u Beogradu. Ja sam, verovatno, od nas trojice jedini rođen u Beogradu, ali ne mislim da je to prednost, mislim da Beograd pripada svakome od nas trojice. Mislim da Beograd pripada svakom Beograđaninu.

Bećković: A zašto to pominjete?

Vučić: Zato što su drugi o tome govorili. Ja govorim baš zbog onih koji su se time naročito hvalili i hoću da kažem da Beograd pre svega pripada našoj deci – više nego bilo kome od nas trojice – mojoj Milici, Danilu, njihovoj deci i svoj deci Beograda. Rekao sam već u ovoj kampanji da najlepša zastava Beograda jesu pelene. I nadam se da će toga biti mnogo više u Beogradu i nadam se da će deca odrastati u zdravoj sredini, u moćnoj sredini, u sredini u kojoj će imati mira, u kojoj će imati bezbednost, u kojoj će moći da uče, da se zaposle, da rade i da žive lepo i dobro, ne samo pristojno.

Bećković: Dobro. Ko su najznačajniji Beograđani?

Vučić: Pitali su me to pre nekoliko dana i ja, onako zbunjen, setio sam se samo jednog kojeg bih odmah pomenuo, zato što mi padne na pamet kad kažete – Beograd. Neko sa kim smo ustajali i, čini mi se, legali. To je Duško Radović. I uvek bih pomislio na njega kad govorimo o Beogradu, ne samo zbog "Beograđanke", već zbog svega što je govorio.

Bećković: A na koga biste vi pomislili?

Drakulić: Pravo da vam kažem nisam o tome razmišljao, ali imao bih jedan komentar, upravo u vezi s tim ko je rođen u Beogradu a ko nije. Ja nisam rođen u Beogradu, ali sam sve škole završio u ovom gradu i proveo sam dosta vremena van Beograda. Za mene, Beograđanin znači i biti veoma vezan za Beograd. Ja sam bio veoma vezan za Beograd. Zbog određenih okolnosti i dešavanja u ovoj zemlji, u trenutku kada sam rešio da se potpuno vratim u Beograd, devedesetih godina, i kada sam mislio da je za mene inostranstvo završeno, desilo se ono što se desilo, i opet sam krenuo put inostranstva. Sada sam se vratio i poslom, a faktički i kandidovanjem za ovu funkciju.

Bećković: A kad čujete primedbu od vaših protivkandidata, i sa drugih strana, da nije ovo svratište za one koji su se umorili od inostranstva, pa sad malo svratili u Beograd – da li vas to vređa?

Drakulić: Mene to veoma vređa.

Bećković: I gde ste bili vi kad je bila kriza, gde ste bili vi kad je bio rat, gde ste bili vi kad je bilo to sve?

Drakulić: Mene je to veoma uvredilo, pogotovo od čoveka od koga sam to najmanje očekivao. Ja sam sa tim političarem imao veoma lepe odnose i zbog toga što se on osetio povređenim...

Bećković: Pričamo o Vuksanoviću, da se dogovorimo, ali mislim da nije on jedini.

Drakulić: Da, zbog toga što se Vuksanović osetio povređenim jer nije dobio podršku DSS-a. Da li je to njemu bilo obećano ili ne, ja stvarno ne bih u to ulazio, ali mislim da je loše da se na taj način postavi prema meni. Pogotovo što smo imali veoma lepe odnose.

Bećković: Ali, da li je bila prednost biti u Beogradu kad je bilo najgore ili biti u inostranstvu? Mislite da ne gubite na tome?

Drakulić: Definitivno, to nema veze s tim da li sam se ja rodio u Beogradu. Ja nisam mogao da biram gde ću se roditi.

Bećković: Ne da li ste se rodili, nego da li ste živeli u Beogradu kad je bilo najteže.

Drakulić: Ja jedno vreme nisam dolazio u Beograd zato što sam se zakleo da neću doći u Beograd. To je za mene bilo teže nego za mnoge ljude koji su proveli... ja rođenu majku nisam video sedam godina. Zamislite šta to znači?! To je strašna uvreda i o tome ne bih hteo uopšte da pričam.

Bećković: Šta se vama čini, da li je prednost biti Beograđanin? Da li je onaj koji se rodio u Beogradu veći Beograđanin od onog koji je došao?

Bogdanović: Moram da priznam da se oni koji su rođeni u Beogradu verovatno tako osećaju i ponekad misle da je to prednost. Ja sam imao tu sreću da sam celog života u Beogradu, jedino se nisam rodio u njemu. Rodio sam se na otomanu kod moje bake. Moja majka je bila, sticajem okolnosti, na selu. Beška, tamo sam se rodio. Taj jedan dan proveo sam van Beograda, ali to nema nikakve veze sa mojim doživljajem... Ja nemam nikakav kompleks. 

Naravno, u politici se vrlo često i najmanji argument koristi da bi se diskvalifikovao protivnik. Ako nemate šta da mu kažete, a vi mu onda kažete – niste se rodili u Beogradu. Ako nemate šta, vi mu kažete – vi niste bili ovde kad je bilo teško, kad je bilo gusto itd. Ja sam stvarno bio sve to vreme u Beogradu, završio sve škole u Beogradu, živeo u Beogradu i znam Beograd, ali moramo biti realni. U poslednjih deset-petnaest godina Beograd je doživeo strahovitu promenu strukture stanovništva. Ne zato što su mnogi mladi Beograđani koji su se rodili u Beogradu želeli da odu iz njega, niti što su mnogi ljudi koji su silom prilika morali da dođu u Beograd i da žive ovde, to i voleli, i oni bi više voleli da žive tamo gde su rođeni i odakle su potekli, ali naneo ih je život...

Bećković: A šta vama znači biti Beograđanin?

Bogdanović: Meni biti Beograđanin znači živeti u Beogradu. Naravno da imamo stare Beograđane, koji dugo žive u Beogradu, i imamo malo mlađe, koji malo kraće žive, ali svi su Beograđani od onog trenutka od kada počnu da žive u ovom gradu. Na kraju krajeva, i od kada počnu da žive od ovog grada i da doprinose životu ovog grada. Meni je to tako.

Često ljudi govore o tome šta znači biti Beograđanin, pa mi stari Beograđani... Pošto ja dosta govorim o Novom Beogradu, koji je stvarno doživeo preokret, sticajem okolnosti, bio je pogodan za dobar razvoj... Kad razgovaram sa svojim prijateljima sa Vračara, oni kažu – spomeni malo i Vračar, nemoj samo Novi Beograd. To je u Beogradu tradicija. Svaki deo grada misli da je specifičan, svaki deo grada misli da je posebno važan, pa i u prigradske opštine kad odete, i tamo ljudi misle da su posebno važni.

Bećković: Ko je bio najgori gradonačelnik za koga vi znate?

Bogdanović: Ja ne razmišljam nikad tako.

Bećković: Ko je bio najbolji?

Bogdanović: Kada pričamo o tome, Branko Pešić je stvarno ostao upamćen u Beogradu, to je činjenica. On je čovek, u svom vremenu, možda najbolje razumeo Beograd, iako je on Zemunac.

Bećković: I vi ste izjavili da biste voleli da budete ono što je bio Branko Pešić za Beograd.

Bogdanović: Ja to nisam rekao, samo sam rekao da je najbolji gradonačelnik bio Branko Pešić. Naravno, malo je pretenciozno govoriti da biste voleli da ličite na ovog ili onog. Ja ne razmišljam na taj način. Ali, sigurno, kad bih u svom poslu za četiri godine – i ako se desi sledeće godine – uradio koliko je Branko Pešić uradio za Beograd, bio bih zadovoljan. To je normalno.

Bećković: Je l' znate vi ko je bio najgori?

Drakulić: Ne bih znao ko je bio najgori. Ali, i ja mislim da je Branko Pešić stvarno bio najbolji.

Vučić: Kada sam govorio o Branku Pešiću, moja namera je bila da kažem koliko je važno za Beograd graditi objekte od strateškog značaja. Razvojne. I kada je njemu palo na pamet – ja sam o tome čitao – da se pravi "Gazela", "Mostarska petlja", da ne pričamo o "Beograđanki", bilo je – kako ćeš da izmestiš ljude, kako ćemo to finansijski da rešimo... On je to rešavao polupartizanskim metodama: dovede Tita na jedno mesto, izvuče buldožere, valjak, kaže – krenulo je da se radi, imam li dozvolu, imaš dozvolu, i radili su. I za Beograd je ostavio mnogo, bez obzira što je to bilo drugo vreme, komunističko vreme, o kome mi možemo da govorimo svašta, ali on je uradio mnogo. Zato bih voleo da nešto značajno uradim za Beograd, da me po tome pamte.

A što se tiče najgoreg, ne želim o tome da govorim. Svaki čovek ima ljude koje ne pamti po dobru. Mogao bih nekoliko da ih navedem, ali nema potrebe. Zašto bih im dizao političku cenu?

Bećković: U prvih deset minuta svi ste neviđeni Beograđani. Sad ćemo da vidimo šta ima dalje.

Drakulić: A i korektni. 

Bećković: Da, baš sam zadivljena. Kažu da se raspravlja o tome da li je vaša prednost što ste novo lice, što vas ne znaju dovoljno, ili vam je to mana.

Drakulić: Mislim da ima dosta i mana i prednosti. Prvo, mana je to što me verovatno mali broj Beograđana zna, jer ja nisam na političkoj sceni toliko dugo koliko moji takmaci, a s druge strane, mislim da ima i prednosti zato što ja donosim nešto novo, a to je menadžersko iskustvo, koje mislim da je veoma važno za budućeg gradonačelnika, imajući u vidu novi statut koji je nedavno usvojen. Tako da mislim da je to prednost, i drugo, nadam se da ću u narednih 30 dana mane ispraviti, odnosno da će se građani Beograda upoznati sa mnom i videti šta ja to novo donosim.

Bećković: Koga osećate kao opasnijeg protivkandidata, kao jačeg protivkandidata, gospodina Vučića ili gospodina Bogdanovića?

Drakulić: Pravo da vam kažem, ja o tome ne razmišljam. Prvo, poštujem svoje protivnike, verovatno ih ima još, ali ovo su verovatno najjači protivnici sa kojima ću se ja boriti za mesto gradonačelnika.

Bećković: Kad ste dolazili ovamo, koga ste se plašili više?

Drakulić: Ja se ne plašim nikoga i imam odgovor na sva pitanja, nemam strah.

Bećković: Ko je vama ozbiljniji protivkandidat?

Bogdanović: Uvek ćete dobiti sličan odgovor, koga god da pitate. Prirodno je da ne podstičete ničiju snagu, jer morate biti uvereni da je najbitnije to koliko ste vi kvalitetni i koliko možete da obavite posao. Moram da priznam da ni ja o tome ne razmišljam. Naravno, svi mi znamo i svakog trenutka pratimo i rejtinge i odnose i šta se može desiti u prvom krugu i šta u drugom krugu, to veoma dobro znamo, ali teško ćete od nas čuti da nekog stavimo na drugo ili treće mesto.

Naravno, mi imamo određene političke opcije, ali to je nešto drugo. Recimo, ja sigurno znam da nikada ne bih podržao gospodina Vučića, bez obzira šta mislio o njemu, ali SRS i naša stranka, mi smo na suprotnim polovima, u političkom i u ideološkom smislu, da ja apsolutno nikada ne bih podržao gospodina Vučića za to mesto. Verovatno ni on mene. Bliža nam je Demokratska stranka Srbije. To je politika. I naravno, kroz ovu kampanju mi ćemo jedni o drugima isto pomalo reći. Koliko god da budemo fini i da vodimo računa – bar u mom izbornom štabu je to potpuno jasno – da se stvarno klonimo bilo kakvih teških i uvredljivih reči, ali sigurno ćemo morati nešto i prokomentarisati.

Bećković: A da li ste, recimo, osetili potrebu ovih dana da odgovorite na pitanje gospodina Vučića – gde su pare?

Bogdanović: Da, već sam prokomentarisao.

Bećković: Jeste, ali rekli ste neka dođu i provere. Neka vide. Što i nije baš neki odgovor.

Bogdanović: Dobro, to je za početak, pošto ćemo mi u ovoj kampanji biti u drugačijoj situaciji, moji saradnici i ja, jer će svi moći da kažu isto kao gospodin Vučić. Ovo što je gospodin Vučić pitao, ima pravo da pita svaki Beograđanin – izvinite, a šta ste vi radili četiri godine, kako ste potrošili naš novac i šta ste uradili? Mene, naravno, nije to mnogo ni povredilo, to je potpuno prirodno pitanje.

Postoje i neki komentari za koje ja znam da ne stoje. Naravno, jednu po jednu stvar mi ćemo objašnjavati, pošto je nama stvarno važno da ljudi znaju šta smo uradili. Naših prvih deset dana kampanje će se upravo po tome razlikovati od drugih, što ćemo mi morati vrlo detaljno da položimo račune, da podnesemo izveštaj, da kažemo sve, iako ja stalno govorim gospodinu Vučiću, i kad privatno komuniciramo, da smo mi javnost u radu stvarno smatrali najvažnijim delom našeg posla. Da je gospodina Vučića možda ranije interesovalo sve ovo što ga sad interesuje, on bi verovatno već imao informaciju. Ali dobro, ovo je izborna kampanja, pa ćemo tako.

Bećković: Rekli ste, u okviru te priče, da je sadašnja gradska vlada najkorumpiranija u modernoj istoriji – ne znam već čega...

Vučić: Nisam taj izraz upotrebio.

Bećković: Tako sam pročitala.

Vučić: Sasvim sigurno ga nisam upotrebio, ali nemam ništa protiv, ako vi tako kažete.

Bećković: Koji izraz – da je korumpirana?

Vučić: Ne, čak se ne sećam ni toga, ali ako vi kažete...

Bećković: Pročitala sam vašu izjavu.

Bogdanović: Evo, da kažem, to su jedne jedine novine, ali te novine uvek imaju poseban način kako bilo ko od nas šta kaže.

Bećković: Dobro, jeste hteli nešto da kažete?

Vučić: Htedoh da kažem, vezano za to ko su mi protivkandidati, pošto ste pitali dvojicu mojih rivala... Naravno, ja mislim da sam danas u ovoj trci za gradonačelnika Beograda, govorim o kandidatima koji imaju šansu da postanu gradonačelnici, da budem sasvim otvoren, jedini opozicioni kandidat i jedini koji može da donese neke promene u Beograd. I kad kažem – jedini opozicioni, gospodin Bogdanović je čovek koji je vlast, gospodin Drakulić ima vlast na republičkom nivou, i sve te ideje koje je iznosio i o kojima govori kao menadžer, mogao je na jednako dobar, ako ne i bolji način, da sprovede u delo kroz Ministarstvo za privredu, koje nema ministra danas, odnosno, ima ministra koji obavlja dužnost u dva ministarstva. Čini mi se da bi to bilo neuporedivo bolje i neuporedivo logičnije. Ali, mislim da su nove ideje, nova snaga i nova energija potrebne Beogradu.

Bećković: A koja ste vi nova energija i nova snaga?

Vučić: Reći ću vam koja. Potpuno nova, koja nikad nije bila na vlasti u Beogradu, koja nikada nije imala tu priliku da pokaže šta, kako i na koji način bi mogla da uradi i da vidimo kako i šta to možemo da izgradimo. Pre svega, od razvojnih objekata o kojima sam govorio, od onoga što je od suštinskog značaja za razvoj Beograda. I mislim da mnoge druge stvari o kojima sam već govorio i o kojima ću tek govoriti u ovoj kampanji pokazuju da bi Beograd doživeo različite vrste promena u različitim sferama, posebno u oblasti usluga. Zato što Beograd, osim onoga što ima kao privredni i industrijski centar, pa čak i delimično kao poljoprivredni centar, Beograd mora da postane centar usluga, ne samo u regionu, već i šire. Za to ima izvanredne prirodne uslove.

Što se tiče protivnika, naravno, oni su favoriti, oni su ljudi vlast. Jedan direktno funkcioniše kao ono što će biti gradonačelnik, jer gradonačelnik je – po zakonu pre svega, tek kasnije po podzakonskim aktima – nešto što sublimira i funkciju današnjeg gradonačelnika i predsednika gradske vlade. Gospodin Bogdanović tu funkciju obavlja, gospodin Drakulić je predstavnik izvršne vlasti... Ja mislim da će građani i konačno shvatiti, pošto se podrazumeva da će u drugom krugu biti – ja podržavam tebe, ti podržavaš mene, i opet sve u krug, samo će postojati jedan problem. Taj problem će biti što ovoga puta – a znaju i oni – nema više priča, makar bile apsolutne i neistinite, o izolaciji, o sankcijama, o ne znam ni ja čemu, ta priča se ostavlja po strani i onda ljudi biraju ne samo između različitih političkih opcija, već između nas kao pojedinaca.

Drakulić: Malo me čudi ovaj komentar. Prvo, ja nemam nikakvu vlast na republičkom nivou, ja nisam član nijedne partije. Mene jeste predložio DSS,  i to gradski odbor DSS-a, ali ne vidim kakvu ja to imam vlast na republičkom nivou. DSS ima vlast, ja je nemam. Upravo je to jedna od prednosti, odnosno, još jedna od prednosti koje ja imam. Ja sam faktički, u neku ruku, nezavisan kandidat, nemam za sobom partiju, osim u delu u kome me je ta partija predložila.

Drugo, ja se zahvaljujem gospodinu Vučiću što kaže da bih ja bio dobar ministar za privredu. To je tačno i tih predloga je bilo. Međutim, ja se nisam prihvatio te funkcije zato što je ona bila ograničenog veka. Znate i sami u kakvoj situaciji je vlada koja može da potraje možda i godinu dana ili četiri meseca. Ja za četiri meseca, kao ministar privrede, ne mogu ništa da uradim.

A šta je važno za Beograd? Za Beograd je veoma važno što je to bar 50 posto srpske privrede. I Beograd treba da bude upravo mesto sa kog će se pokrenuti srpska privreda. Tu će najviše para i da dođe, odavde i treba da pokrenemo privredu koja danas ne radi i koja je u sličnoj situaciji kao i u Srbiji. Zato sam se i kandidovao.

Bećković: Kažete, recimo, da ćete vi dovesti strane investitore?

Drakulić: Hoću, dovešću.

Bećković: Da li će ti strani investitori da prave pitanje – ukoliko žele da investiraju u reku, mostove – da li ih interesuje da li ste to vi, Bogdanović ili Vučić?

Drakulić: To je veoma važno.

Bećković: Hoće li oni da pitaju iz koje je stranke ovaj gradonačelnik ili ih zanima da zarade na toj reci?

Drakulić: Prvo, normalno, svaki investitor prvo gleda u kakav projekat  ulazi i kakvi su efekti tog projekta. To je normalno. Međutim, sa druge strane, imate investitore koji su na ivici toga da li će da uđu ili neće i onda oni procenjuju, pored zakonske regulative, stepena rizika ulaganja u zemlju i samoga projekta, gledaju i sa kime pregovaraju. To je veoma važno. Kada pregovaram u određenoj zemlji, ja uvek gledam kakva je tamo vlada, koji ljudi to vode... To je veoma važno.

Nažalost, pojedini kandidati... Nemojte da se smejete. Ali, kako ćete vi sutra da impresionirate jednoga investitora? Da li mislite da će investitori lako da dođu i da kažu – slušajte, tu je gospodin Vučić, koji je izvanredan čovek, ali on je član Radikalne stranke, sad ćemo mi tu da "gurnemo" pare. Pa videli ste kakva je situacija bila prilikom predsedničkih izbora. Svi su radili na tome da se podrži demokratski kandidat da se ne bi desilo da slučajno pobedi kandidat Radikalne stranke, upravo zbog toga, zbog investitora, zbog odnosa prema ovoj zemlji.

Vučić: Sad ja moram da kažem nešto pošto je gospodin Drakulić... Prvo, ja sam se samo nasmešio, nisam se smejao, a to ću uvek da radim kada mislim da je pristojno i da je normalno da to učinim. I moram samo da kažem da je dobro da gospodin Drakulić kaže da bi on mnogo bolje vodio sadašnju vladu nego gospodin Koštunica, jer očigledno je da je samo vreme u pitanju – gospodin Koštunica ga je imao mnogo više, pa izgleda da nije uspeo to što bi gospodin Drakulić uradio.

Drakulić: Ja to nisam rekao.

Vučić: Ali, nevezano za to, da vidimo šta će to da rade strani investitori. Ja ću vam sad navesti nekoliko firmi...

Bećković: Nećete, pošto je ovde i Nenad Bogdanović, pa ćete kasnije.

Vučić: Samo nekoliko rečenica. Moram da odgovorim na ovo što je rekao gospodin Drakulić. Dakle, da neće doći strani investitori i da će on sa njima da pregovara. Najpre, vi postavljate opšte uslove. Vi raspisujete tender, vi postavljate zakonske i podzakonske uslove koji moraju da budu jednaki za sve, a oni koji hoće da dođu da zarade novac na 70 ili 90 hektara, recimo, "Savskog amfiteatra", jedva će čekati da dođu, a da vidimo s kim su oni do sada sarađivali. Ja sam spreman da vam odmah iznesem podatke i s kim hoće da sarađuju. A to nema veze sa ličnim pregovorima.

Bećković: Šta vaše iskustvo kaže, je l' njih interesuje, je l' hoće da dođu, da li im je svejedno s kim pregovaraju  ili ne?

Bogdanović: Ne, naravno, ništa nije svejedno. Potpuno je jasno, sve je bitno. Naravno, ja razumem da ljudi koji nisu radili ovaj posao imaju možda pogrešnu predstavu kako to izgleda. Nema ništa sporno da je bitan lični rejting i prestiž i komunikacija i odnos i razumevanje posla...

Drakulić: I poznavanje firmi i banaka.

Bogdanović: Da, i poznavanje firmi i banaka i tako dalje. Kad to kaže gospodin Drakulić, meni to veoma prija, pošto smo mi to u prethodne četiri godine fantastično radili i imamo mnoge primere... To je bilo odlično. Na kraju krajeva, ja sam celog života takve stvari radio i meni to nije nepoznato.

Vučić: A mogli ste i samo jednog da pozovete, niste morali obojicu.

Bećković: Aha, tako ste to doživeli, dobro.

Vučić: Izvinjavam se što sam vam upao u reč.

Drakulić: Slažemo se u stvarima koje su normalne.

Bogdanović: Da se složimo u nekim normalnim stvarima, prirodno je. Postoji još jedna zabluda kad je u pitanju gradonačelnik Beograda. Naravno da je bitno da bude menadžer, i da imate sklonost i, naravno, ko ima iskustva, lakše će se snaći. Meni je čak, moram da priznam, u prethodnom mandatu bilo dobro što smo gospođa Hrustanović i ja dobro mogli da podelimo poslove koje smo radili.

Ja sam se više bavio, to mi je bio posao, upravljanjem budžetom, a ona je radila mnoge stvari u oblasti međunarodne komunikacije i komunikacije sa bitnim institucijama, ne isključivo finansijskim. Vi morate mnogo toga imati. Međutim, i politička nota je bitna. Znači – kvalitet. Zašto? Zato što će se dešavati ono što smo mi imali prvi put u Beogradu u njegovoj istoriji u prethodne četiri godine – ljudi to zaboravljaju – koalicionu gradsku vladu, od osam stranaka, u kojoj je bio i DSS. Ja mislim da gospodin Drakulić ne treba da beži mnogo od te činjenice.

Drakulić: Ne bežim ja uopšte od toga.

Bogdanović: Mi smo veoma dobro sarađivali, čak smo imali i jedan nesporazum, ali još uvek veliki broj ljudi iz DSS-a funkcioniše, ako ćemo pošteno, u gradskoj vlasti, i pojedini od njih rade sasvim solidno svoje poslove. Hoću da kažem, nije posao gradonačelnika suštinski, tu se s gospodinom Drakulićem ne slažem, da on dovodi investitore. Njegov je glavni posao da gradska administracija obezbedi uslove da ozbiljni investitori dođu ovamo. I to je ono što u redosledu stvari...

Drakulić: Ne, nije tačno.

Bećković: To on govori, raspisaćemo tendere, u čemu je stvar?

Bogdanović: Ono u čemu se, naravno, ne slažem sa gospodinom Vučićem, to je da Srpska radikalna stranka u ovom trenutku to u Beogradu može da radi na najbolji mogući način. To je moj stav. Naravno, on može da se ne složi, ali ja verujem da je tako, pošto imam iskustva i znam kako to funkcioniše. Ja bih samo podsetio koliko smo mi baš taj segment posla dobro radili. Mi smo jedini grad u Evropi i jedini u Srbiji koji je od evropske banke za razvoj dobio kredit od 60 miliona evra, bez državne garancije.

Bećković: Vi dakle mislite da bi gospodin Drakulić morao da smisli nešto bolje, neki bolji adut, pošto ste vi to već radili.

Vučić: Pošto mi je drago i zadovoljan sam što se moji protivnici ovako lepo slažu, neka to pokažu Beograđanima pred prvi krug, da to ne bude onih 10 dana u drugom krugu, pošto je izvesno da će drugog kruga za gradonačelnika biti. I sad otprilike svi u Beogradu znaju kakav će drugi krug da bude, ko će u njemu da učestvuje i samo je pitanje ko će šta da uradi na početku drugog kruga.

Ja sad hoću da vam kažem nešto. Pojedine firme, kad već govorimo o tome, mada mi nije bila namera, ali pošto ste to tražili... Ja ću otvoreno reći svim Beograđanima da znaju, pojedine firme koje su imale različite poslove u Beogradu, mnoge od tih stranih firmi imaju brojne poteškoće u funkcionisanju i saradnji i sa gospodinom Bogdanovićem i sa gradskom vladom. Mnoge od njih su imale žestoke pritužbe i optužbe na račun beogradskih vlasti. Mnogi od njih su, njihovi predstavnici, razgovarali sa mnom u toku ove kampanje, jer svi ti ljudi koji žele da investiraju u Beograd, razgovaraju i sa njima i sa nama, nema sumnje.

Dakle, da ne pričamo o liftovima najčuvenije švajcarske firme i o pismu švajcarskog ambasadora za Arenu, da ne govorimo o grčkoj firmi koja je kasnije postala... ušao je dodatno i francuski kapital, Alma kvatro, i onome što su one radile za Beograd, i lošim, vrlo lošim odnosima sa gradskom vlašću, čak o velikim trgovinskim kućama koje su dolazile u Beograd pa ih zauvek napuštale. Ne mogu da kažem da je to globalno za srpsku privredu naročito loše, ali mogu da kažem da je to nastalo zbog problema koje su imale sa beogradskim vlastima.

Bećković: Da pojednostavimo stvari. Dakle, postoje ljudi i postoje firme koje će, ukoliko vi dođete na vlast, vrlo rado sarađivati jer su s njima imali problem, je l' to znači to?

Vučić: Podrazumeva se, naravno, ali nije to suština. Suština je da neće moći da dobiju posao samo zato što sam ja postao gradonačelnik, već ako budu ispunili određene uslove. Ljudi misle da je sklopiti posao – ja ću da sednem sa njim pa da se dogovorim, dobio si taj i taj posao, evo ti gradi Hilton u "Savskom amfiteatru" zato što si se dogovorio sa mnom. Tako ne može. To ne postoji.

Drakulić: Ma nije to ta priča.

Vučić: Nisam ja to mislio na vas, gospodine Drakuliću, nego uopšte kažem, to je suštinska razlika. Zakoni, sve u skladu sa zakonom, i da se zna tačno kako i na koji način sve funkcioniše.

Drakulić: Mi pričamo o potpuno odvojenim stvarima. Vi imate gradske tendere, koji će se raspisivati i na kojima će, normalno, svi ljudi imaju iste uslove. Imate investitore koji će da dođu sami. Kažu – slušajte, ja hoću da gradim hotel u Beogradu. I hoću da se "pogodim" da napravim taj hotel. Normalno da mi jedan Hilton, sutra kad dođe, nećemo odbiti. Ja ga nikad neću odbiti. Da li će neko da ga odbije? Znači, sa njim ću da napravim svakakav dil, ne lični dil, nego Hilton mora da postoji u Beogradu, ako dođe da investira. Ili jedan Bektel hoće da nam uradi prsten oko grada, a mi ne možemo da ga isfinansiramo, pa sigurno da ćemo da napravimo oko toga...

E, sad bih se samo vratio na odnos sa partijom, koji nije ovde shvaćen. Ja, u svakom slučaju, poštujem partiju koja je mene kandidovala za gradonačelnika, ali ja nemam nikakav dug prema njima, ne leži meni partija sutra na leđima da ću ja morati u celoj infrastrukturi da zaposlim ...

Bećković: Vi ste najavili da ćete ući u stranku?

Drakulić: Ući ću ja u stranku. Ne, slušajte, ja nemam te obaveze.

Bogdanović: Kakve obaveze?

Drakulić: Nemam obavezu sutra da zaposlim 200 ljudi iz Demokratske stranke Srbije.

Bogdanović: Ko ima takvu obavezu?

Drakulić: Molim vas.

Bogdanović: Ja vas pitam ko ima takvu obavezu?

Drakulić: Slušajte, zapošljavali su ljude u vreme kada su, s druge strane, smanjivali broj ljudi u gradskoj administraciji, pa su dolazili neki novi mladi ljudi – što je u redu – ali nije bila potreba za njima. Ali, to su bili uglavnom iz Demokratske stranke. Znači, ja nemam obavezu prema stranci. Ja ću prvo gledati racionalno da se posluje u administraciji, drugo, dovešću najbolje ljude.

Bećković: Odakle ćete da ih dovedete? Iz stranke?

Drakulić: Ne, ne, to ne dolazi u obzir. Ako ima u stranci, normalno da će da dođe iz stranke, ali ja ću da dovedem iz Demokratske stranke ako ima dobar, uzeću i iz Radikalne stranke, ako ima dobar čovek, ako je odličan za određenu funkciju. On može politikom da se bavi kad završi posao, ali u toku radnog vremena ima da radi taj posao, ako je dobar stručnjak, ja nemam to opterećenje uopšte.

Bogdanović: Je l' bih mogao sad ja nešto da kažem? Meni je stvarno žao što na ovaj način moram da polemišem sa gospodinom Drakulićem. On nije bio ovde i ne zna šta se u ovom gradu dešavalo.

Bećković: Evo, sad ste vi uhvatili taj argument.

Bogdanović: Ne, ali vi kažete da ste zaposlili u gradsku vlast ljude iz Demokratske stranke, a ne znate da je sekretar u gradskoj vlasti tri godine bio čovek iz Demokratske stranke Srbije.

Drakulić: Ja to veoma dobro znam, ali ne znam kako vi to znate.

Bogdanović: Dobro, ali ako to znate...

Drakulić: Ovo što sam vam rekao, to je podatak. Ako treba, daću vam sutra i podatke o broju zaposlenih u gradskoj administraciji, a koji su višak.

Bogdanović: Dobro.

Drakulić: Ja vas sasvim razumem.

Bogdanović: Ne trebate vi mene da razumete, nemojte vi mene da razumete, ja vrlo dobro znam šta sam radio.

Drakulić: Ja vas razumem i zato o tome pričam.

Bogdanović: Za zapošljavanje u gradskoj administraciji čak nisam ni odgovoran, a sekretar je tri godine bio iz DSS-a. Mi smo zajednički vodili politiku i, verujte, nije kao što vi kažete.

Drugo, ne možete vi ni u jednoj zemlji, pa ni u zemlji Srbiji, pa ni u Beogradu, da zamišljate neki posao, pogotovo u državnoj administraciji, onako kako vi mislite da to može da ide. Postoji određena zakonska procedura. Ne može ni jedan Hilton, ni jedan Hajat, ni jedan... niko ne može da dođe kod vas i da kaže: "Ja hoću da gradim hotel", a vi kažete: "Gradite."

Drakulić: Hoću.

Bogdanović: Znam, ali vi to možda hoćete, ali onda ćete prekršiti zakon.

Drakulić: Hoću, ja neću biti birokrata, ja neću kršiti zakon, ali ja mislim da je interes ove zemlje da određeni investitori budu ovde.

Bogdanović: To je drugo.

Drakulić: Kako ste doveli US Stil, molim vas?

Bogdanović: Koji US Stil?

Drakulić: Pa govorim o US Stilu koji je došao u Sartrid.

Bogdanović: Mi u Beogradu US Stil nismo doveli.

Drakulić: Ne govorim o vama i o Beogradu, govorim o dolasku US Stila kao strateškog investitora u Srbiju.

Bogdanović: Je l' doveden po zakonu, mene samo to zanima.

Drakulić: Čekajte, vi možete uvek da napravite nešto po zakonu...

Bećković: Ja mislim da ovo građane baš i ne zanima. Važno je šta ćete vi da uradite.

Bogdanović: Ali, način funkcionisanja države je veoma uređen. I ono što je moje iskustvo, što sebi niko ne sme da dozvoli, ne sme da se radi protivzakonito. To je suština. Svaka vlast mora da radi po zakonu, i ono što sam ja uvek podržavao, čak i vašeg predsednika...

Drakulić: Ko je rekao da će da se radi protiv zakona. Ja nijednog trenutka nisam rekao da će nešto da se uradi protivzakonito.

Bećković: Ovo je moje pitanje, prekidam temu. Kad čitamo novine i kad vas gledamo, mi smo shvatili da ćete svi da nam napravite mostove, da ćete svi da se bavite oživljavanjem privrede, da ćete svi da Beograd izvedete na reku, ima finesa, ko će da pravi eko parkove, a ko neće, ali to je – moglo bi se reći – sve jedno te isto.

Bogdanović: Normalno. Znate zašto je to isto?

Bećković: Ne možete sve odjednom, i mostove i reke, šta je prvo?

Bogdanović: Naravno, ali  ja sam potpuno zadovoljan onim što govore ljudi koji učestvuju u kampanji, jer će praktično uraditi ono što smo mi generalnim planom zacrtali i za šta smo svojim poslom stvorili uslove.

Bećković: Vrlo konkretno – šta mene treba da muči najviše na svetu da bih glasala za vas? Šta mene treba da muči, da nemam stan ili da... šta mi dajete prvo?

Bogdanović: Može mnogo toga da vas muči, ali suština je šta ja to mogu da kažem posle četiri godine. Ovo sve što govore drugi ljudi, potpuno se slažem, to treba uraditi. Ali, postoji jedan segment života kojim će gradska vlast morati i dalje najozbiljnije da se bavi. To je socijalna situacija građana Beograda. To je mene potpuno šokiralo, kakav pristup tome imaju svi koji govore, jer mi je jasno da im je problem da razumeju kako se u Beogradu živi. Šta mi u Beogradu imamo. Ne ulazeći u priče vezane za prigradske i gradske sredine...

Bećković: Kao neko ko treba da izađe i zaokruži, ja sad vas uopšte ne razumem?

Bogdanović: Evo, reći ću, o ovome bi moglo da se priča mnogo više, ali nećemo, pošto znam da vi to ne dozvoljavate, pa ću pokušati da skratim. Suština je da je najsiromašnijih otprilike deset posto u ovom gradu, najbogatijih je sedam ili osam posto stanovništva ovog grada, a sve ostalo pripada srednjoj klasi i živi normalno. Gradska vlast se mora pre svega koncentrisati na to.

Bećković: To znači da ćete zaposliti ljude?

Bogdanović: Naravno, posao. Beograd je jedini grad u Srbiji u kom je povećana zaposlenost za prethodne četiri godine. Vrlo interesantan podatak.

Bećković: Dobro. Šta ćete vi prvo?

Drakulić: Ja stalno pričam, upravo je to tema...

Bećković: Hoćete prvo Hilton ili...?

Drakulić: Molim vas, ne, nema Hiltona i nema mostova. Slušajte, ko će nama da da pare, ako mi ne podignemo ovu privredu i ne podignemo standard građan, da bismo mogli da se zadužimo. Možemo mi da se zadužimo još kod Svetske banke ili drugde, ali posle toga nema dalje, jer oni mere moć privrede i onoga šta vi možete da vratite sutra. Po meni, suština je da se pokrene beogradska privreda, koja ne radi. Ona deli sudbinu cele srpske privrede. To je suština. A da li ćemo mi... Normalno, svi isto pričamo, jer je to ono što treba Beogradu i predviđeno je urbanističkim planom.

Bećković: Ja zato pitam šta je prvo, da se uhvatim za nešto.

Drakulić: Što mislite da treba prvo da uradimo ili ono što je realno da ćemo prvo da uradimo?

Bećković: Šta vi kažete da je realno, zašto ja da glasam za vas?

Drakulić: Recimo, ja bih prvo završio Klinički centar, u kojem godinama ništa nije urađeno.

Bogdanović: Ali, vi ga nećete moći završiti jer nije u vašoj nadležnosti.

Drakulić: Dobro, pustite to da li nije u nadležnosti.

Bećković: Šta vi radite prvo?

Vučić: Hvala vam što ste mi dali reč. Moj program za građane Beograda podeljen je u tri celine.

Bećković: Zanima me prva.

Vučić: Moj koncept je razvojni koncept grada, to su strateški objekti za Beograd. Beograd ne može da bude poput Firence ili Verone, ali Beograd može da bude Njujork u regionu. U Beogradu, da biste dali posao, morate da gradite i da radite ono što jesu vaše nadležnosti. Klinički centar nije u ingerenciji gradonačelnika. Možete da... dobro, ja vam sad govorim u skladu sa zakonom, izvinite što se mešam u zakon.

Drakulić: To je van Beograda, to stoji negde u vazduhu! Mi se stalno vraćamo na birokratske funkcije.

Vučić: Nemojte da se ljutite, ja se vraćam na zakon.

Bogdanović: Morate da potrošite pare, to je problem.

Vučić: Ne, ali morate da poštujete zakon, možete da pomognete da se završi Klinički centar, ali za to morate da nađete zajedničku formulu, da vidite kako to kroz zakonsku proceduru da se izvede, što nije lako..

Prvo bih izgradio most Novi Beograd – Čukarica.

Bećković: Znači, most imamo u svakom slučaju.

Vučić: I postoji problem ovde.

Bogdanović: I biće most sigurno, biće.

Vučić: Ne znam, imali smo četiri godine, pa ga nismo dobili, nismo ga dobili ni u Beogradu ni u Novom Sadu. I ja hoću samo da pokažem nešto, da bi ljudi znali, ovo je snimak "Savskog amfiteatra", o kome mi pričamo. To je u jednom delu 70 hektara zemljišta. Ako se uzme i deo ispod "Gazele", to je 90 hektara najbolje moguće zemlje i najboljeg mogućeg i najskupljeg, najelitnijeg građevinskog zemljišta, na koje možete da spustite život celog Beograda. I neće biti onoga koji neće pitati kako i na koji način da dođe. Čak vidim da su sad neki krenuli, kroz različite mutne radnje, preko izgradnje Prokopa, nove železničke stanice, bez obzira što će ovde ostati četiri koloseka, da uđu, preko svojih firmi, ne bi li dobili određeni prostor...

Bogdanović: Ne razumeju oni to, gospodine Vučiću, nemojte se sekirati, ne mogu to da urade.

Vučić: Znam da ih ima na različite načine... i hoću još nešto da kažem, pošto sam najmanje govorio u emisiji.

Bećković: Mislim da niste, nije to baš tako.

Vučić: Je l' nije sigurno? Dobro, onda samo još jednu rečenicu. Mislim da su u Beogradu potrebne nove ideje, još mnogo treba da se uradi, a treba dosta energije. Mislim da treba gradonačelnik da sprovede program. Ja to želim da uradim. A rekli ste mi... što se vodenog parka tiče, nemamo vodeni park zato što su, nažalost, neki tražili, kako sam saznao, čak oko 800 hiljada evra proviziju, ali to možemo da imamo na Adi Ciganliji, na Adi Huji i da to za našu decu napravimo.

Bogdanović: Ne možemo da imamo zato što na Adi Ciganliji, posle završetka ova dva terena koja se sada grade, ne sme više ništa da se gradi, jer će onda izgubiti ono što treba da bude. Može se graditi na jednom drugom mestu vrlo blizu Ade Ciganlije i može se graditi u bloku 44, gde inače je kupljeno zemljište.

Bećković: Ali bojim se da su građani ipak najviše zainteresovani za Klinički centar, bez obzira što to nije ingerencija...

Bogdanović: Ali, mi možemo da kažemo da ćemo završiti Klinički centar, ali ja vam mogu potpisati da gradonačelnik Beograda neće završiti Klinički centar jer on nema taj novac i jer je Klinički centar u ingerenciji Republike. Drugo, evo slušam gospodina Vučića kako govori i o "Savskom amfiteatru". To vam je čuveni Europolis, o kome je... Vi znate da je pred svake izbore bila tema Europolis. Ovde, po generalnom planu, predviđeno je da tako bude, međutim, ima mnogo nerazumevanja šta sve treba uraditi da bi se došlo do toga i to mora da radi grad, zajedno sa republičkim Ministarstvom za saobraćaj. To je ogroman novac i treba dosta vremena i sigurno najatraktivnije što postoji u Beogradu.

Vučić: Ali, ogroman novac i ogromne investicije stižu posle toga.

Bogdanović: To je potpuno jasno, ali vrlo je ozbiljna priča i nije samo vezana za železnicu i za teretni saobraćaj, nego za fabrike koje se dole nalaze, za skladišta koja se tamo nalaze, za imovinske odnose. Gospodin Vučić zna koliko je to komplikovano u ovoj zemlji. To je posao koji će se u Beogradu nužno raditi.

Vučić: Samo za Klinički centar, pošto ste rekli da je to najvažnije.

Bećković: Ja sam rekla da građani jedino to razumeju, a da li to jeste ingerencija ili nije...

Bogdanović: To je drugo pitanje.

Vučić: Beograđani dobro znaju da onaj ko obeća i kaže – ja ne ću da uvozim salata, ali ću da uvozim majice iz Hondurasa – ali onaj ko vam kaže – ja ću da kršim zakon zato što se to sviđa nekom Beograđaninu, taj ne govori istinu, jer neće smeti da krši zakon, to je protivno zakonu. Dakle, onda nam republička vlada ne treba u Beogradu, onda republičku vladu izmestite i u Beograd neka ne dolazi i neka ne radi ništa. I to je pošten odnos. Mogu da izmislim šta hoću, da bih se nekome dopao, ali to ne možete da uradite.

Drakulić: To je upravo razlika između sagledavanja funkcije budućeg gradonačelnika Beograda. Budući gradonačelnik Beograda ne treba da bude birokrata i treba da radi sve ono što je u interesu grada i u interesu Srbije. Jer ko kaže da ćemo mi da kršimo zakon. Drugo, Klinički centar je deo Beograda, nešto što ovde niče. Znači, ja kao gradonačelnik, zajedno sa svim odgovornim ljudima iz Republike, treba da završim taj projekat, treba da pomognemo da rade naše građevinske firme.

Vučić: Ali, zajedno sa Republikom.

Drakulić: Normalno.

Vučić: Republika da bude nosilac, a vi da pomažete.

Drakulić: I to je deo Beograda, tu ćemo da zaposlimo ne znam koliko ljudi...

Vučić: Tačno, gospodine Drakuliću, ali vi možete da pomognete a ne da radite.

Drakulić: Čekajte, da nećete možda iz budžeta da potrošite te pare. Za druge investicije nećete moći iz budžeta nego ćete morati da se zadužite, pa ćete morati da tražite saglasnost Republike da vam da garancije da biste mogli da se zadužite u inostranstvu.

Bećković: Dobro, videli ste predloge, a sad pričamo o onome šta je na vas ostavilo utisak, a nema na ovoj listi.

Vučić: Ja sam u kampanji od jutra do mraka i razgovaram sa Beograđanima. Njihovi problemi su najveći utisak za mene, i ono što treba da se rešava, ono što treba da se radi. Ali, ako me pitate za nešto specifično o čemu ljudi znaju, to su naši porazi današnji i medalja Jasne Šekarić. Obezbedili smo medalje sa Olimpijskih igara i mogu da kažem da je to lepa vest, a sve drugo izgleda nam ne ide previše...

I hoću da kažem vezano za ovo što sam rekao oko obilaska Beograda. Beograd ima 180 naselja i sela, i ja sam rešio da u ovoj kampanji obiđem svako. I naravno, siguran sam da ću biti jedini koji će to uspeti da uradi. Ono što nisam mogao da shvatim, gde god sam se pojavljivao, pitao sam gde su dolazili gradski čelnici – i gospođa Hrustanović i gospodin Bogdanović i svi drugi. Malo je mesta u kojima su mi rekli da su se uopšte pojavili, negde, kažu, u Barajevu, pa dolazio je u vreme izborne kampanje jedanput, Hrustanovićeva je bila o Božiću, posle toga nije niko, u Lazarevac samo u kampanji jedanput, pre i posle toga niko nikada nije dolazio da se obrati ljudima...

Ja hoću da se to promeni. Hoću da obilazim te ljude, da obilazim ta mesta, da razgovaram sa njima, da probleme putne infrastrukture, vodovoda, kanalizacije, legalizacije... a ako mi ostavite malo vremena kasnije, reći ću nešto i o onome o čemu je gospodin Bogdanović govorio danas na moj račun. Mislim da Beograđani to prepoznaju i, čini mi se, bez obzira na to što su moji protivnici favoriti, posebno gospodin Bogdanović, mislim da će rezultat biti značajno drugačiji.

Bećković: Vaš utisak a nema ga na listi?

Drakulić: Jasna Šekarić, ali pošto je to "potrošeno" na neki način, ja bih isto jednu lepu malu stvar koja se desila danas a koja je za mene stvarno utisak, pogotovo što se radi o nečemu što ja nisam mnogo ni sretao i bio sam dugo van zemlje. Naime, juče je jedan naš prijatelj – budući da smo imali neku konferenciju za štampu, bilo je puno ljudi – ispričao za događaj upravo iz jednog naselja u Zemunu, koje se zove Busije, a tamo živi dosta izbeglica iz Knina. Danas su imali mobu, dizali su kuću jednom od svojih zemljaka i ovaj naš prijatelj je radio na mešalici za beton. Sam taj događaj i moba, koja je uobičajena u našem narodu, a lepa je stvar.

Vučić: I baš sam bio u Busijama, gospodine Drakuliću.

Bećković: ... Jer ja gradim tu kuću...

Vučić: Ne, tamo žive siromašni ljudi koji grade sebi kuće. Inače, to je jedno divno naselje, bio sam juče i mislim da je celo naselje izašlo da pozdravi budućeg gradonačelnika.

Bogdanović: Jeste, celo naselje je izašlo, o Busijama ću ja reći nekoliko rečenica posle, jer je to jedan od najvećih problema koje imamo u gradu.

Bećković: A šta je vaš utisak nedelje a nema ga na listi?

Bogdanović: Moj utisak je početak Olimpijade. Kako će naši sportisti proći, videćemo. Koliko smo svi, ne samo grad Beograd... kakav smo odnos imali prema sportu, mislim da ćemo takve i rezultate imati na Olimpijadi i mislim da ono što će se dešavati treba da bude velika opomena. Ali, možemo da vidimo kako se drugi odnose prema tome. Bilo je stvarno fascinantno da jedna mala zemlja kao što je Grčka – Grčka je zemlja kao Srbija – na onakav način organizuje spektakl otvaranja. A stvarno je bio pravi spektakl i potpuno je bio drugačiji od ranijih otvaranja, u drugim zemljama. Obično su to bile zemlje vrlo moćne, pošto je Olimpijada postala veliki biznis i kroz Olimpijski komitet relativno najsnažnije zemlje dobijaju, one koje imaju najviše novca – Grčka je dobila zato što joj je izmakla onda kada je trebalo da ima Olimpijadu – stvarno je sve delovalo fenomenalno, lepo, puno enrgije, puno dobre organizacije, puno patriotizma, pravog patriotizma. Mislim da i mi Srbi treba da učimo malo od njih.

Bećković: Dobro. Da li ste išli kod Karića da tražite podršku?

Bogdanović: Za šta?

Bećković: Za šta? Za Olimpijadu!

Bogdanović: Ne, stvarno kad me tako pitaju... Prvo, ja ne funkcionišem tako. Niti od koga tražim podršku. Mislim da je to potpuno besmisleno. Svaka podrška je dobrodošla. Ali, u ovom periodu, kada svi utvrđujemo svoje pozicije i pripremamo se za izbore... i pošto je potpuno normalno da svako ko ima ozbiljne političke ambicije u Srbiji ima i svog kandidata za gradonačelnika, onda je za mene neprirodno da bilo ko traži i pregovara i moram da priznam da su me čak novinari iznenađivali kada su mi postavljali takva pitanja. Stvarno nije bilo nikakvih razgovora.

Bećković: Mislite da su novinari to izmislili?

Bogdanović: Ne, šta je ko izmislio, nije bitno, i ko takve vesti širi. Znam ja da to ne šire novinari, ali dolaze od određenih organizovanih snaga, pa to počinje da ide po gradu...

Bećković: Jeste li vi išli?

Drakulić: Ne, taman posla. Ne. Ja sam novi na političkoj sceni. Pravo da vam kažem, ne znam ni kako to funkcioniše, te političke nagodbe. Ovo je za mene prvi ulazak na političku scenu. Ušao sam u trenutku kada je borba za mesto za koje se i ja borim postala atraktivna. U tom smislu mislim da  će za mene i to prvo iskustvo biti veliko, ali čak i u slučaju da izgubim, a neću izgubiti, neće to biti razočarenje za mene. Mislim da ja treba da ostanem i da sam potreban ovoj političkoj sceni.

Bećković: Rekli ste da ste zaradili dovoljno para da vi i vaša familija možete da živite.

Drakulić: Pa da, možda sam to malo nespretno rekao. Da, ja sam materijalno obezbeđen, obezbeđena je moja familija.

Bećković: A je l' vam to bio cilj kad ste bili mali, da zaradite ogromne pare?

Drakulić:  Pravo da vam kažem, ja sam živeo u prilično siromašnoj, normalnoj porodici, oficirskoj porodici, nikad nisam razmišljao o tome. Međutim, kad uđete u biznis, onda vam je želja da dostignete neki cilj. Ali, u jednom trenutku to i prevaziđete i u stvari vidite da to nema nikakvog smisla više za vas, to zarađivanje novca, da to u stvari sve to ide u nekakvu firmu, vi to posle reinvestirate, borite se da dostignete neke druge firme u svetu i postanete rob tog posla. Zato je ovo za mene, na neki način, nešto novo i interesantno.

Bećković: Je l' vama zvuči kao moguća prednost gospodina Drakulića to što ima pare i što samim tim, logično, nije u situaciji da uzima neke provizije za sebe i da se bavi time jer mu ne treba?

Vučić: Ne. I sad ne govorim o gospodinu Drakuliću već o svima koji se u poslednje vreme isključivo time hvale. Ja ću imati problem u ovoj kampanji što se tiče finansija. Očigledno je da će moja kampanja biti najskromnija u finansijskom smislu. Ne mogu da se poredim s onim ko je na vlasti u gradu, ne mogu da se poredim s onima koji su milioneri, na ovaj ili onaj način, ne mogu da se poredim ni sa onima koji na čudan način imaju tri meseca zakupljene bilborde, kako i odakle, ne znam, nije ni bitno. Ali, ja ne misli da mi je to nedostatak.

Bećković: A ne mislite da je to što vi nemate para da platite telefon...

Vučić: Platio sam ga.

Bećković: Dobro. Pozajmili ste.

Vučić: Pozajmio sam i platio. Ali, svašta su mi govorili politički protivnici, govorili su ovakva i onakva politika, jedino mi niko nikada nije rekao da sam lopov. Ali, apsolutno niko nikada. I mislim da ljudi imaju apsolutno poverenje u to da bih pošteno i odgovorno vodio Beograd.

Bećković: A ja na primer nemam poverenja... Vi znate da nisam mogla da odolim "telefonu", potpuno me to fascinira. Recite, koliko dugo niste platili telefon?

Vučić: Šest meseci.

Bećković: Da li je vama jasno šta bi bilo kad ja ne bih plaćala mesec dana?

Vučić: Ne znam šta bi bilo.

Bećković: Meni bi isključili telefon, kako vama nisu?

Vučić: Pitajte njih. Prvo, nisam pozvao nikada nikoga iz Telekoma. Da li su me prisluškivali pa zato produžili ili zbog nečeg drugog, ja to ne znam, niti me to interesuje.

Bećković: Pa što, mogu da vas prisluškuju i da vam naplaćuju. Šta je tu problem?

Vučić:  Čekajte, čekajte, onda mi ne bi isključili telefon.

Bećković: Posle šest meseci.

Vučić: Nema šta više da prisluškuju. A isključili su mi telefon, a kad sam platio, morao sam da čekam još ne znam koliko vremena da mi ga uključe.

Bogdanović: To je procedura.

Vučić: Naravno, i to je trajalo i to je urađeno.

Bećković: A jeste li tužili Telekom što je objavio vest da ste taj telefonski račun napravili tako što ste u emisiju "Za i protiv" telefonirali da glasate 800 puta protiv Vlade?

Vučić: Ne, nisam, ne 800 nego 30, a nisam ih tužio, ali dobro je da ste primetili da bih imao pravo. A nije Telekom dao informaciju nego je neko rekao, a ne znam da li je to tačno ili nije.

Bećković: A ne znate da li ste zvali?

Bogdanović: Možda imaju evidenciju, jeste li se predstavljali?

Vučić: Ma nemojte, gospodine Bogdanoviću. E sad da razgovaramo ozbiljno. Lepo ste se vi šalili, ali razlika između mene i nekih drugih je u tome da prvo vidimo ko je kako i šta sticao. Mislim da će Beograđani tu dobru razliku da naprave. Da vidimo ko je kako sticao svoje pare. Za mene možete da kažete platio je ili nije platio. Platio – neplatio, zna se kako i odakle, a za mnoge druge teško da možete da znate.

Kad ste već ostale pitali o koalicijama... ja ne mislim da je važno ko će koga naročito da podrži. Posebno što će se ljudi odlučivati između ličnosti i uveren sam da će umeti da naprave najbolji izbor. A oni koji su uzimali do sada od Srbije – a malo ko se obogatio tako što je nešto moćno i mudro radio na tržištu Japana i Sjedinjenih Američkih Država i na tržištu Nemačke – svi su radili sa parama ovoga naroda i uglavnom od para i na grbači ovog naroda dobijali su silan novac.

Bećković: Je l' vi to sad pričate o gospodinu Drakuliću ili to tako zvuči?

Drakulić: Da li vi to o meni pričate? Meni to tako zvuči.

Vučić: Nisam mislio prevashodno na gospodina Drakulića.

Bećković: Niste mislili prevashodno?

Vučić: Mislio sam pre svega na jednog drugog biznismena, ali ako hoćete, ja mogu da kažem, dakle, ko hoće da bude u Beogradu, taj mora da kaže kako, šta i na koji način. Pa nije gospodin Drakulić stekao sve što ima, uz poštovanje njegovog znanja, menadžerskih sposobnosti, poštovanja dobrih poslovnih običaja i svega drugog, time što je napravio čudesnu fabriku pa proizvodio nešto pa s tim izlazio na tržište. Ne. Nego je to rađeno sa srpskim parama na Kipru. Kao što su to radili i svi drugi. I Karić i svi ostali i svi to znaju, a svi odjednom, sad je to dobro, to nije važno, nego hajde da gazimo one koji nemaju para. I najveći problem u državi kad me napadaju – e, da li je imao para ili otkud mu toliki račun. Pa onda ne znaju šta im je veći problem i za šta da me napadnu i za šta da me optuže.

Bećković: Najveći problem je što ne delite sudbinu naroda koji kad ne plaća telefon biva isključen odmah, a ne šest meseci kasnije.

Vučić: Ja delim sudbinu naroda i isključili su mi telefon, a pitajte njih zašto mi nisu isključili telefon i nikoga nisam pozvao telefonom i u svemu delim sudbinu naroda, ne vozim se nikakvim limuzinama, ne idem sa telohraniteljima, svuda idem sam.

Drakulić: Pa ne idem ni ja sa telohraniteljima, što je veoma važno... Samo, molim vas, da završim ja, pošto ste aludirali na mene. Znači, nema onoga u Srbiji ko nije stekao pare a da nije radio sa srpskim parama.

Vučić: Nisam tako rekao.

Drakulić: Sad ste rekli. Dobro, možda nisam na pravi način to parafrazirao. Znači, ja sam bio na Kipru, mi imamo kompanije u 12 zemalja sveta, imamo svoje rudnike po Kazahstanu, Rusiji, imamo svoje fabrike bakra u Rusiji, imamo svoje silose u Rumuniji i tako dalje. Znači, mi nismo stekli pare u Srbiji, je l' vam to jasno.

Vučić: Srpske pare na Kipru...

Drakulić: Taman posla.

Vučić: ... I otkupom dugova i svim ostalim načinima.

Drakulić: Pa šta? Ne razumem, znači, otkup dugova sam ja radio dok sam bio u GENEX-u, prema tome, radio sam za drugu firmu. Kad sam izašao iz GENEX-a, radio sam...

Bogdanović: Da li ja treba da učestvujem u ovoj priči?

Drakulić: To je dosta uvredljivo, pogotovo u jednoj ovakvoj kampanji, kad vi nekome kažete da je stekao pare, da li vi imate neki dokaz... To je veoma nepristojno.

Vučić: Ja vas pitam da kažete kako ste stekli, ako već insistirate na tome, ja nisam insistirao, ali...

Drakulić: Ne, vi ste veoma insistirali.

Vučić: Imali ste novac za rudnik u Kazahstanu? Izvinite, nijedan Beograđanin nema novac za rudnik u Kazahstanu.

Bećković: Dobro. Verujem da će ovo biti jedna od važnijih tema tokom izborne kampanje, ali da ne ispričamo sad sve.

Bogdanović: Ali, mora da se utvrdi ko gospodinu Vučiću nije ukinuo telefon za šest meseci, stvarno mora da se proveri.

Vučić: Samo utvrdite, ali moraće da se utvrdi i to ko je gospodinu Bogdanoviću ostavio da ne odgovara za Beogradske elektrane.

Bećković: Dobro, gledaoce smo čuli. Šta je ostavilo najjači utisak na vas?

Bogdanović: Deseti predlog. Pošto sam ja večiti optimista, verujem da će ovaj naš već proslavljeni mladi reditelj uspeti da uradi ono što je naumio i mislim da je ponekad potrebno i turobnom i teškom životu dati malo pozitivnije tonove, moramo gledati sve više i teške trenutke u svetlijim tonovima. Može se to.

Bećković: A vi?

Drakulić: Predlog broj četiri. Da ne komentarišem. Predlog broj četiri je bio Aca Pravdić, i Obradović, reprezentacija, i uopšte stavljanje njih u takav položaj, mislim da je katastrofa.

Bećković: A vama se sviđala ova himna?

Drakulić: Ne, ne, o tome nećemo uopšte, nema govora da mi se sviđa ta himna. Katastrofalno je to da smo mi dozvolili da na ovakav ishitren način to rešavamo, pred samu Olimpijadu, a Beogradski sporazum je potpisan, ako se ne varam, u martu 2002. godine. Šta smo radili dve i po godine. Zar nije bilo vremena da se o himni, u te dve i po godine, bar počne rasprava, da se vidi koje su nam opcije i šta može da se uradi.

Bećković: Dobro. Najjači utisak?

Vučić: Ne znam koji je to broj, bio mi je duhovit... Dvoumim se između predloga gde ja kopiram Vuksanovića i onog o himni, ali neka bude trojka. A rekao bih da želim da vodim brigu o Beograđanima i da sam zato rekao da ću jedanput nedeljno od 8 do 24 sata razgovarati o svim problemima koji muče Beograđane. Mislim da treba da se napravi ono što se u svetu zove "one stop agency", kad ljudi dođu na jedno mesto da sve probleme mogu da reše, da zaista uprava grada postane servis građana i, naravno, trudiću se da ovu kampanju vodim na korektan način, trudiću se da bude pozitivna, da kažem šta mislim sve da uradim kao gradonačelnik, a jedan moto moje kampanje biće i da Beograd bude lep kao Beograđanke.

Bećković: E, to sam čula.

Vučić: Da bude bar šarmantan kao vi, Olja.

Bečković: To sam čula, videla sam da ste se to super setili – da bude lep kao Beograđanke. Hajde, kažite mi tri lepe Beograđanke.

Vučić: Pa evo vi, vi ste mi šarmantni, ja pre svega gledam lepe žene kroz to koliko znaju, koliko umeju.

Bećković: Dalje...  al' možete još malo o meni ako nemate...

Vučić: Ne, ja ne volim da se dodvoravam nikome, ali Olja mi je pala na pamet zato što zaista mislim da je šarmantna, bez obzira na različita politička ubeđenja.

Bećković: Dalje.

Vučić: Gde god hoćete, gde god se okrenete, svuda su lepe Beograđanke, i šarmantne i pametne. Najlepše i najpametnije.

Bećković: Hajde, jednu lepu Beograđanku...

Drakulić: Pa ne, ima toliko divnih stvarno... kad sednem u kafić u koji stalno odlazim...

Vučić: Setio sam se jedne, pre kafića, da mi ne zamerite. Moja dvogodišnja Milica, da se ne naljutite.

Drakulić: Dobro, ipak pričamo o nečem drugom. Ja imam tri ćerke pa bih mogao sve tri da nabrojim.

Ima jedan divan kafić gde odem povremeno kad sam u Beogradu, zove se "Ipanema". To je bio verovatno prvi kafić u Strahinjića Bana i stvarno je neverovatno kako lep svet prolazi.

Bećković: I, lepa Beograđanka?

Drakulić: Fantastične su. Ne, ne mogu sad stvarno da izdvojim ni jedno ime, ima ih toliko i ne bih voleo...

Bećković: Slažete li se s Vučićem?

Drakulić: Ah, da, to...

Bećković: A vi?

Bogdanović: Neću da izdvajam nikoga, zato što bih mogao da nabrojim nekoliko imena, ali onda bi nekog sigurno zaboravio.

Bećković: Hvala vam najlepše.