U mreži Pauka

Nikad nigde Jedinica, njen komandni kadar i sponzori iz Državne bezbednosti nisu tako zaradili kao u operaciji Pauk u Zapadnoj Bosni

Piše: Filip Švarm

ŠTA JE BILO SA 46 MILIONA MARAKA: Generali Manojlo Milovanović i...

Sredinom 1993 – druge ratne godine u Bosni i Hercegovini – živelo je u bihaćkom regionu više od tri stotine hiljada stanovnika: meštana i izbeglica iz Bosanske krajine. Nedostajalo im je apsolutno sve – od električne energije i ogreva do hrane i lekova. Bihaćki region – kao najveća muslimanska enklava – okružen je bio sa severa, zapada i juga Republikom Srpskom Krajinom, a sa istoka Republikom Srpskom.

Sama pomisao na još jednu ratnu zimu mnoge je terala u očaj. No, jedan čovek je smatrao da ima rešenje.

"Da se mi razumijemo, Fikret Abdić je bio lider na ovom prostoru kao priznati politički autoritet u bivšoj Jugoslaviji", kaže general Atif Dudaković, bivši komandant Petog korpusa Armije BiH.

Fikret Abdić, direktor velike kompanije Agrokomerc iz Velike Kladuše, imao je nadimak Babo. To nije bila prazna reč. Pošto je najveći broj žitelja bihaćkog regiona zavisio od rada Agrokomerca, Abdić je imao ogroman uticaj na celokupan život ovog kraja. Čak ni hapšenje zbog privrednog kriminala sredinom osamdesetih nije umanjilo njegovu moć: sa najvećim brojem glasova izabran je 1990. za člana Predsedništva Bosne i Hercegovine. Kada su se u leto 1992. rasplamsali sukobi, Babo se iz Sarajeva vratio u rodnu Veliku Kladušu gde je imao negraničenu vlast.

Priliku da svoj kraj izvuče iz rata, Abdić je ugledao sredinom 1993. Tada su sva tri naroda u Bosni i Hercegovini – Srbi, Hrvati i Muslimani – međusobno ratovala i sklapala lokalne saveze u svim mogućim kombinacijama. Babo je odlučio da se priključi onima za koje je smatrao da pobeđuju – pre svega Srbima, ali i Hrvatima.

Fikret Abdić je – i pre, i za vreme, a i posle ratova – poznavao sve i svakog u bivšoj Jugoslaviji. Da li je Babo prvi kontaktirao s načelnikom Državne bezbednosti Srbije Jovicom Stanišićem ili je bilo obrnuto, nije poznato... Poznato je da se Abdićev separatizam izvrsno uklopio u planove predsednika Srbije Slobodana Miloševića, pa se Babina regija ubrzo našla pod zaštitom Jedinice Franka Simatovića Frenkija. Posebno važnu ulogu na ovom području imao je i Milorad Ulemek Legija, čovek koji će deset godina kasnije biti optužen za atentat na premijera Zorana Đinđića.

Osetivši se zaštićenim, Babo je u oktobru 1993. proglasio Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu u bihaćkoj regiji i sklopio separatni mir sa Republikom Srpskom. Ili, prosto rečeno, potpuno se odmetnuo od vlasti u Sarajevu.

Dudaković i njegov Peti korpus sa sedištem u Bihaću ostali su lojalni predsedniku Bosne i Hercegovine, Aliji Izetbegoviću i njegovom konceptu celovite države... Babo je u Sarajevu optužen za izdaju.

Zauzvrat, Babo se pored Miloševića mogao osloniti i na predsednika Hrvatske Franju Tuđmana. Njihov zajednički interes bio je da se pokaže da ni Muslimani više nisu za jednistvenu Bosnu i Hercegovinu.

Proglasivši državu, Babo je formirao i sopstvene oružane snage – Teritorijalnu obranu Zapadne Bosne. Peti korpus, do tada jedinstvena muslimanska vojska u bihaćkom džepu, podelio se na dva dela.

"Oni su imali jasan cilj – isključivo poraz Petog korpusa", kaže Dudaković.

Pored političke koristi od Abdića, njegovi saveznici imali su i finansijsku. Tuđman je omogućio Babi da u Hrvatskoj posluje i kupuje naftu, a Milošević je, za deo te nafte, snabdevao Zapadnu Bosnu oružjem i hranom iz Krajine. Takvu priliku Crvene beretke jednostavno nisu mogle da propuste: nijedna cisterna ili šleper nisu ušli ni izašli iz Babine države bez dozvole Jedinice.

"Ljudi na punktovima su bile Crvene beretke iz Srbije, pod kontrolom Državne bezbednosti iz Srbije", seća se Igor Gajić, danas novinar, a u to vreme pripadnik Vojske Republike Srpske.

Iako Miloševićev partner, Fikret Abdić je plaćao svaki metak, svaku granatu i svaki džak brašna. Mada zvuči paradoksalno, Državna bezbednost i Jedinica još su više zarađivale na trgovini sa svojim neprijateljem – Petim korpusom u Bihaću. Dudaković je imao čime da plati. Lakše je bilo iz Sarajeva helikopterima dopremiti novac nego hranu ili oružje.

"Snadbdijevanje je poznato u vojnoj teoriji: vlastita proizvodnja, ratni plijen i dotur. Taj dotur je od prijatelja – saveznika, ali za nas je bilo karakteristično – uslovno – i od neprijatelja", kaže Dudaković.

"U tu svrhu su otvoreni punktovi za trgovinski promet ili – kako smo mi to nazivali – za šverc", objašnjava Bećir Sirovina, bivši pomoćnik komandanta Petog korpusa Armije BiH za logistiku.

Kako je izgledao taj šverc, Dudaković daje jedan primer: "Moj pomoćnik za logistiku je išao u Glinu. Po njegovim kasnijim izvještajima – normalno da je kasnije morao da napiše s kim je kontaktirao – sjeo je u jako luksuzan automobil opremljen telefonima. Faca u atomobilu je bila vrlo čudna, ali je konvoj brašna došao u Bihać. Ta osoba je uredno bila isplaćena. Da se razumijemo, to je bio jedan od naših načina preživljavanja."

Profiti su bili astronomski, a vodeći kadar Državne bezbednosti i Jedinice presrećan. Bilo je to kao u priči...

"Kad padne mrak – ‘Dobro veče – dobro veče? Šta ima? Evo za danas ima ulje i šećer. Koliko je – toliko je’ – završena priča. ‘Šta imamo sutra – imamo neke granate, imamo nešto metaka’, opet završena priča", kaže Gajić.

Odnos ponude i potražnje diktirala su ratna dejstva. Za vreme intenzivnih borbi, džak brašna prodavao se za sto, a kutija keksa za trideset nemačkih maraka. Isto je važilo i za oružje i municiju.

Dudaković se prisetio i cena: "Recimo da su tri metka bila za marku, pa kad je na nas ofanziva, dva metka budu za marku, a nekad je bilo... Meni uopće nije bila bitna cijena. Ako plaća vlada kantona ili okruga, neka metak bude hiljadu maraka! Meni je potreban metak!"

Svakako, nijedna cena nije bila previsoka za Peti korpus kada je sredinom 1994. Dudaković zauzimao Veliku Kladušu. Celokupno stanovništvo Abdićeve Zapadne Bosne našlo se u izbeglištvu u Krajini. Njihovu veru u Babu i njegovu komandu, međutim, ništa nije moglo pokolebati.

Prvi komandant, međutim, sedeo je u Beogradu. Kako je Milošević i dalje računao na Babu, pokrenuo je celokupnu Jedinicu s ciljem da ga vrati u Veliku Kladušu. Operacija se zvala Pauk, a na njenom čelu lično je stajao Jovica Stanišić. Angažovan je i čitav komandni sastav Jedinice – od Frenkija preko Legije i Radojice Raje Božovića pa naniže. Reč je bila o najvećoj akciji ove formacije – pre i posle.

Ništa od ovoga pripadnici Srpske dobrovoljačke garde nisu mogli ni naslutiti kada su se postrojili u bazi MUP-a Srbije u Lipovičkoj šumi početkom avgusta 1994. Komandant ovog dela Jedinice Željko Ražnatović Arkan samo im je rekao da ih neće lično predvoditi u akciji u bihaćkoj regiji pošto ne voli Muslimane, a ni oni baš njega. Arkanov zamenik Legija bio je strogo poslovan: sva lična dokumenta moraju se ostaviti jer je zadatak toliko važan i složen da Garda neće ratovati ni pod svojim znamenjima. Koristiće samo jednu oznaku – crvenu beretku.

Pod Legijnom komandom, Garda je stigla na Petrovu goru u Krajini gde se nalazio štab operacije Pauk. Tu ih je već čekao drugi deo Jedinice – Frenkijeve Crvene beretke razvrstane po operativnim grupama.

"Moja operativna grupa od trideset ljudi imala je odeljenje sanjperista i odeljenje izviđača. Svi ostali su bili pešadinci sa zoljama… To je bila čista jurišna grupa", kaže "Joca", bivši pripadnik Jedinice.

Arkanova Garda bila je sada samo jedna od tih jurišnih grupa pod Frenkijevom komandom. On je posle Stanišića postao čovek broj dva u Državnoj bezbednosti Srbije: organizacija i moć Jedinice koju je 1991. skromno osnovao u Golubiću pored Knina, enormno su se povećali.

Jedinica je u nekom svom arsenalu imala borbena vozila i bestrzajne topove, kao i svoju avijaciju – helikoptere MI-8 i "gazele". Sasvim je samostalno mogla da odradi veliki deo posla", objašnjava "Joca".

Operacija Pauk formalno je predstavljala združenu akciju Spske vojske Krajine pod komandom generala Milana Novakovića i Babine Teritorijalne obrane. Stvarno, sve je bilo u rukama Jedinice. Vojne snage angažovane na vraćanju Fikreta Abdića u Veliku Kladušu bile su podeljene u tri taktičke grupe: prva je bila pod Babinim zapovedništvom; Taktičkom grupom dva komandovao je Legija, a pod šifrovanim imenom Kobac, Taktičku grupu tri vodio je pukovnik Crvenih beretki Rajo Božović, koga će tri godine kasnije Milošević srdačno pozdraviti sa Božovićem na proslavi dana Jedinice u Kuli.

Jedinica je brzo uspela da vrati Babu u Veliku Kladušu.

Operacija Pauk nije se završila vaskrsnućem Autonomne pokrajine Zapadna Bosna; sada se Babi moralo pomoći i da se održi. Početkom 1995. komandant Vojske Republike Srpske genaral Ratko Mladić poslao je svog načelnika štaba generala Manojla Milovanovića da od Novakovića preuzme komandu nad operacijom Pauk.

"Ja sam stigao tamo 12. februara 1995. po naređenju generala Mladića. On mi je preneo da je stav Vrhovnog saveta odbrane Jugoslavije i naše Vrhovne komande da ja preuzmem komandu nad operacijom Pauk", kaže general Manojlo Milovanović, bivši načelnik Štaba Vojske Republike Srpske.

Mada su započeli kao čarke, sukobi Abdićeve Teritorijalne obrane i Petog korpusa ubrzo su postali veoma teški. Zapravo, najkrvavije borbe vodile su se baš između samih Muslimana. Dok je čekao primopredaju dužnosti, Milovanović je obišao front. Milo: Gledao sam te Fikretove borce. Strašno su se tukli. Gledao sam neki vod u napadu – to je sačuvaj bože. Prepolovili su ih ovi iz Petog korpusa, a ovi Fikretovi pužu i dalje i guraju ispred sebe neke kamene blokove za zidanje. To kotrljaju ispred sebe, odbijaju im se prsti…"

I Dudaković potvrđuje žestinu međumuslimanskih borbi: "Jedan broj. U borbama protiv Petog korpusa poginulo je hiljadu i sedamsto pripadnika Petog korpusa, a protiv Srpske Vojske Krajine hiljadu i trista. To je pokazatelj da su po intenzitetu bile žešće borbe sa Abdićevim snagama."

Legija i Rajo Božović, za ovu priliku "Kobac", primali su naređenje isključivo od Frenkija. Prilikom obilaska fronta, Frenki se sreo sa Milovanovićem: "Sa Frenkijem je bio još jedan čovjek, isto sa crvenom beretkom i u plavoj uniformi... Mislim da se zvao Božović i imao je čin pukovnika. Nismo se puno zadržali, pošto je bilo – što se kaže – ‘vruće’. Samo smo se pozdravili. Ja sam pitao Frenkija – za njega sam bio čuo, ali ga nikad nisam vidio – ‘Šta radite vi ovdje?’ On mi kaže: ‘Došao je Jovica Stanišić, a ja sam došao s njim.’"

Ipak, Milovanović nije postao komandant operacije Pauk: "Na taj sastanak nije došao niko od generala ili oficira Vojske Jugoslavije koji bi izvršili tu smenu – smenio generala Novakovića i postavio mene – već je došao Jovica Stanišić, šef Državne bezbjednosti Srbije. Ja sam mu rekao: ‘Jovice, ja neću da izvršavam tvoja naređenja. Ti si policajac, nisi vojnik.’"

Kako srpske snage uz Babinu pomoć nisu mogle likvidirati Peti korpus, rat u bihaćkom regionu postao je primer najstrašnijeg ratnog profiterstva. Važno je bilo samo da traje. A trajao je. Nezavisno od operacije Pauk, Milovanović je predvodio kontranapad Vojske Republike Srpske posle velike ofanzive Petog korpusa početkom 1995. Teške borbe su trajale danima na istoku bihaćkog džepa.

"Njihova artiljerija je praktično ućutala", kaže Milovanović. "Počeli su snadbdevati jedinice po prednjem kraju zaprežnim vozilima. Znači, nemaju goriva. Više nema ni šenlučenja sa pešadijskom municijom. Kad bi došlo do bitke i kada se pucalo sa obe strane, videlo se da se njihova vatra polako stišavala. Ja sam zaključio – i tako izvestio generala Mladića – da Peti korpus više nema municije."

Da je zavladala nestašica u Petom korpusu, potvrđuje i Dudaković: "Municija! Nas je interesovala samo municija!"

A onda je na Milovanovića bio red da se iznenadi: "Odjednom, muslimanski su minobacači počeli da dejstvuju i danju i noću. I ja, preko obaveštajnih grupa, uspostavim vezu sa Dudakovićem. Pitam ga da odakle mu municija. On mi kaže: Prodali mi tvoji Srbi!"

Kod Bihaća je 1994. poginuo i glavni logističar Crvenih beretki – Radoslav Kostić Kole. Dve godine kasnije, glavna baza ove formacije u Srbiji dobiće njegovo ime. Ni danas se ne zna da li je reč o posebno zaslužnom pripadniku ili o posebno prijatnom sećanju Jedinice – operaciji Pauk.

Jedinica je od nastanka učestvovala u povlaštenim i kriminalnim poslovima Miloševićeve elite. No, nikad i nigde njen komandni kadar i sponzori iz Državne bezbednosti nisu tako masno zaradili kao u operaciji Pauk na najnižoj trgovini ljudskom nesrećom koja se nije okončala sve do sloma Babine Zapadne Bosne u avgustu 1995.

Nekoliko godina kasnije, Milovanović i Dudaković su u Sarajevu, uz prisustvo Alije Izetbegovića, sumirali ratna iskustva iz bihaćkog regiona.

"I naišao je Alija Izetbegović u pauzi između dve sednice", seća se Milovanović. "Ja mislim da se Dudaković uplašio. Bilo mu je neprijatno, pocrveneo je, a Alija prolazi pored nas i kaže: ‘Dobro je dok razgovaraju ratni komandati.’ Dudaković, valjda da bi se izvadio, kaže: ‘Gospodine predsedniče, objašnjavam generalu kako sam odbranio Bihać.’ Na to Alija u prolazu – onako, ni pet ni šest – reče: ‘Vraga bi ti obranio Bihać da ja to nisam platio četrdeset i šest miliona maraka.’"

Dudakovićevo viđenje navedenog je bitno drugačije: "Ja to ne znam, a smatram da ni Alija Izetbegović nije znao koliko je ovdje došlo para s obzirom na donacije od mnogih dobronamjernih ljudi preko rođačkih linija i veza. Vjerovatno to zna tadašnji premijer Bosne i Hercegovine Haris Silajdžić. Možda on zna, ali čisto sumnjam. A kada se govori o toj cifri od četrdest i šest miliona maraka – to prvi put čujem."

Tajna operacija Pauk okončana je 1995. posle sloma Krajine u Oluji. Međutim, dva meseca ranije Jedinica se prvi put pojavila u javnosti. Prilika je bila bizarna. Posle vazdušnih udara NATO aviona, Mladićeva vojska je hapsila pripadnike mirovnih snaga i vezivala ih za sve moguće ciljeve bombardovanja.

Milošević nije propustio šansu da se legitimiše kao faktor mira i stabilnosti, kako su ga tada nazivale američke diplomatie poput Ričarda Holbruka.

Odmah je poslao Stanišića u Republiku Srpsku da oslobađa taoce. Pošto je sve trebalo da izgleda zvanično, šira javnost je tada prvi put videla i čula šefa Državne bezbednosti: "Ja sam šef Državne bezbednosti Srbije i boravim ovde kao specijalni izaslanik predsednika Miloševića", rekao je Stanišić.

A kako je Stanišićeva misija trebalo još i da izgleda opasno i napeto, pratila ga je Jedinica, za ovaj slučaj nazvana – Jedinica za antiteroristička dejstva. Gotovo da nije bilo nikog ko je išta znao o ovim ljudima sa crvenim beretkama. Još manje je bilo onih koji su na televiziji mogli prepoznati Frenkija – sve i da su za njega čuli. A tek o Zvezdanu Jovanoviću, koji će 2003. pucati u premijera Zorana Đinđića, ne vredi trošiti reči. Ako se kasnije Stanišić tu i tamo pojavljivao u javnosti, Jedinica se ponovo povukla u mrak u kome je ostala do Petog oktobra 2000.

U tom mraku, u julu 1995, jedan ogranak Jedinice – Škorpioni Slobodana Medića Boce – učestvovao je u likvidaciji ratnih zarobljenika iz Srebrenice. Tada je u ovom gradiću i njegovoj okolini, pod Mladićevom komandom, ubijeno više od sedam hiljada zarobljenika i civila muslimanske nacionalnosti.

Mesec dana kasnije, u avgustu 1995. Milošević je i konačno digao ruke od Krajine. Pala je za svega četiri dana u operaciji Oluja Hrvatske Vojske. Nepregledne kolone izbeglica iz krajiških gradića slivale su danima u Srbiju.

Ako su izbegle Krajišnike svi zaboravili, Arkanov deo Jedinica nije. Mada u istočnoj Slavonije nije bilo ratnih sukoba od 1991, Arkan je ovo područje pretvorio u svoju privatnu državu i bogatio se na švercu deficitarne robe. Onako kako su stizali, policija u Srbiji je hapsila izbeglice i slala ih u Arkanovu bazu u Erdutu.

"Tu su ljudi bili kažnjavani tako što su morali da laju kao psi, lancima su bili vezani za kućice kao za pse i ljudi su morali da laju kao psi", seća se jedan od tada uhapšenih i nasilno mobilisanih izbeglica. "Jednom nam se Arkan obratio i rekao: ‘Slušaj ovamo.’ Mi smo svi slušali. ‘Hoće li neko da mi puši?’ S tim riječima nam se obratio gospodin Arkan. Mi smo stajali, niko ništa nije smio da pisne, ni riječ jednu da prozbori..."

Arkan se pored vođenja svog dela Jedinice okušao i u politici. Uprkos besomučnoj propagandnoj kampanji, njegova Stranka srpskog jedinstva neslavno je propala na izborima 1993. Više sreće imao je u ljubavi: venčanje Arkana s folk divom Svetlanom Cecom Veličković, u proleće 1995, nazvano je u bulevarskoj štampi svadbom stoleća. Međutim, nije im bilo suđeno da dugo uživaju u medenom mesecu. Posle sloma Krajine usledila je, u kasno leto 1995, velika ofanziva muslimanskih i hrvatskih trupa na Republiku Srpsku, pa je Stanišić Arkana i njegov deo Jedinice poslao u Bosansku krajinu. Arkanu je učešće u borbama bilo tek sporedni zadatak, a glavni – disciplinovanje Vojske Republike Srpske čiji je moral bio uzdrman. Zabeležen je jedan Arkanov govor koji je održao izvesnom bataljonu trećepozivaca: "Ceo ovaj srpski narod ovde gleda u vas. I vi ste za njih heroji i srpski Obilići. I ne može da se desi da jedan heroj i srpski Obilić ode ovde ko pizda i sedne kod škole i da ga boli kurac za položaj! Jel jasno? Tu nema da padne moral – umoran sam, četiri meseca... Šta je četiri meseca? Šta ako ovaj rat potraje četrnaest godina? Šta ćemo onda? Da se predamo? E, nećemo da se predamo! Ovo je srpska zemlja, sveta srpska zemlja! Jesu li ovde vaši grobovi? Ovde su vaše crkve! Vi morate da branite svoje! Svoja ognjišta branite. I nemoj da čujem više da ste umorni. Jer – niste umorni! Svi glave gore. Gore glave! Vi ste srpska vojska!"

Čim se pojavio u Bosanskoj krajini, Arkan se sukobio sa pripadnicima Vojske Republike Srpske.

"Negde navečer mi se javio jedan pukovnik iz Drinskog korpusa – Svetozar Andrić", kaže Milovanović. "Iznerviran i izrevoltiran pita: ‘Generale, može li neko da bije srpske oficire?’ Ja, ne znajući o čemu se radi, odgovorim: ‘Može. Muslimani nas biju kad stignu.’ A on kaže: ‘Mene je prebio Arkan!’ Gde – pitam. On kaže – u Prijedoru. Otkud Arkan tamo? Andrić kaže: ‘Ne znam. Presreli su me i prebili me. Lično me je Arkan tukao.’"

Andrić nije bio jedini prebijeni starešina.

"On je na prostoru od Sanskog Mosta prema Prijedoru, između ostalog, uhapsio jednog od starješina moje brigade...", priča pukovnik Ostoja Barašanin. "Nije ga zapravo uhapsio, već razbojnički presreo na putu sa vozilom, vozilo je oduzeo, a starješinu na ćelavo ošišao. Arkan je čovjeka zlostavljao samo zato što nije imao njegovu propusnicu."

Pripadnici Vojske Republike Srpske, međutim, nisu bile nenaoružane izbeglice u Erdutu.

"Ja sam mu zaprijetio da ćemo ući u oružani sukob", kaže Barašanin. "Otvoreno sam zaprijetio i rekao Arkanu: ‘Ako želite oružani sukob, imaćete ga. Ja imam tri i po hiljade boraca, a vi tristo i pedeset pa ćemo lako vidjeti ko će izaći kao pobjednik ako nam to treba u vrijeme opšte ofanzive Muslimana i Hrvata.’ Na svu sreću, nije došlo do sukoba, ali je Arkan shvatio da na taj način ne može da komunicira."

Konačno, komanda Vojske Republike Srpske zatražila je objašnjenje od Karadžića o Arkanovim postupcima i, uopšte, o pravim razlozima njegovog prisustva u Bosanskoj krajini. Zvezda sastanaka u Banja Luci bio je sam Arkan, a u ime VRS-a govorio je Milovanović: "Rekoh: ’Po čijem ste vi naređenju došli ovde? Kako ste vi upšte došli ovde?’ Kaže Arkan: ‘Došao sam po naređenju predsednika Karadžića.’ Karadžić je tu, sedi preko puta mene i samo je ćutao – i on i Krajišnik. Karadžić je, kao dete kad nešto zgreši, premotavao palčeve. Kažem Arkanu: ‘Dajte mi to naređenje!’ Kaže on: ‘Ostalo mi je u hotelu.’ "Gospodine predsedniče, ima li Arkan vaše naređenje da dođe?’ Karadžić nije rekao ni da ni ne, nego je samo ćutao. I onda je Arkan počeo da mlati praznu slamu: kako je njemu teško, kako je on ostavio kod kuće ženu koja ima dvadeset i dve godine i koja za njim pati – tad se bio oženio sa Cecom... Rekoh: ‘Znaš šta. Šta to mene brige što vama žena od dvadeset i dve godine pati...’ A već smo se Mladić i ja bili dogovorili kako da rešimo Arkana. Rekao sam mu: ‘Ja noćas idem na Manjaču da proteram ono vaše vojske što imate, a to će uraditi i general Mladić u Kotorskom, pošto je krenuo za Han Pijesak. I u roku od dvadeset i četiri sata da vas nema!’"

Arkan se i po drugi povukao pred Mladićem; Stanišiću nije odgovarala još jedna kriza u Republici Srpskoj koja je usled ofanzive muslimanskih i hrvatskih trupa i vazdušnih udara NATO-a izgubila veći deo Bosanske krajine. No, Karadžić se zahvalio Arkanu kao nikom pre.

Ipak, pre povlačenja, Arkan i njegov deo Jedinice učestvovali su u borbama kod Sanskog Mosta; pet godina kasnije, Haški tribunal je optužio Arkana da je najteže ratne zločine počinio baš u ovom gradu. No, dok je Garda napuštala Republiku Srpsku, nazirao se kraj rata. U novembru 1995. sukobi će i zvanično biti okončani Dejtonskim sporazumom. Rat su završili isti oni koji su ga i započeli.

Posle okončanja sukoba u Hrvatskoj i Bosni, celokupna se Jedinica okupila u Srbiji. Pred Državnu bezbednost se postavilo pitanje šta da radi sa svim ovim ljudima – obučenim i naviklim na ubijanje. Kako Stanišić nije ni pomislio da ih se odrekne, nastupio je trenutak trijumfa za Frenkija. Njegova stara ideja konačno je mogla biti realizovana: oba dela Jedinice – Arkanova Garda i Crvene beretke – definitivno su spojena u proleće 1996. u službenu formaciju Državne bezbednosti. Pun zvanični naziv je glasio: Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Skraćeno – JSO.

Za komandanta ove stare/nove formacije imenovan je Legija. On je kao najsposobniji Arkanov operativni komandant zapao za oko Stanišiću i Frenkiju još za vreme operacije Pauk. Legija je postavio i organizaciju JSO-a. Naime, još dok je rat trajao, on je u istočnoj Slavoniji uvežbao super grupu unutar Jedinice kao super formacije. Zvali su se Super tigrovi.

Sve što je naučio u Legiji stranaca, Legija je primenio u Super tigrovima. Bila je tu platforma za spuštanje konopcima – neizbežno učilo za svakog pravog komandosa. Ali i dril i krajnje surova obuka. Legija je naročito pazio na scenske efekte: svako ko bi odgledao kakvu pokaznu vežbu Super tigrova, trebalo je da ostane impresioniran. Stanišić, svakako, jeste.

U novoformirani JSO kninski deo Jedinice uneo je crvenu beretku, a Legija iz svojih Super tigrova sve ostalo. Sve strojeve radnje i rituali poput onih u Legiji stranaca bili su potpuno isti u Super tigrovima i u JSO-u. Na primer, "Tigrova reč" koja se deklamovala u obe ove formacije.

Jednoga dana kad budeš ranjen
i ostavljen od svojih na bojnom polju
i kada dođu
neprijateljske žene deca i psi,
da te rastrgnu na komade
ispali sebi metak u glavu,
i umri kao heroj!

 

      
Vrh straneVrh strane
© 1995 - 2018 , B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
  • Marketing
  • Pišite nam
  • Mobilni B92
  • Šta je to RSS?
  • B92 na Facebooku