Politika je čudo

Ne znam kako će Kusturica proći u Kanu, ali u Beogradu je pobedio. Sve se polako pretvara u halucinacije, fantazmagorije, snoviđenja, kao iz njegovih filmova, jedino što gluma i režija nisu na istoj visini. Čovek ovde sedne pred televizor i odmah primeti da se obreo u bioskopu. Na prvi pogled neko tamo mirno sedi i čita stranačko saopštenje, a kad oslušneš, počneš da gubiš tlo pod nogama, brod se ljulja, stvari lete uvis, svet se kovitla i pred očima ti se pojavljuje sve čega nikad nije bilo.

Ne znam ko je sve, osim mašte, učestvovao u pisanju poslednjeg saopštenja DSS-a, onog koje poziva Borisa Tadića i Zorana Živkovića da kažu ko je ubio Đinđića, ali siguran sam da bi Koštunica morao da otpusti sve te pisce, pre svega zbog toga što izneveravaju njegovo osnovno predizborno obećanje iz dvehiljadite godine, da će Srbija postati dosadna zemlja. Iz onog što tvrdi DSS, to jest izborni štab njihovog kandidata Maršićanina, proizlazi da Srbija ne samo što nije dosadna, verovatno nije ni zemlja, nego nešto psihodelično, nešto što se može videti samo pod dejstvom nekih opijata.

Dakle, mašta je trijumfovala, osvojeno je carstvo potpune slobode, nema nikakvih granica, obaveza i odgovornosti, razum se povukao i ne usuđuje se da smeta i kvari opštu sreću. To jest, tako bi trebalo da bude, na to poziva izborni štab vladinog kandidata, a bojim se da će i ostali morati da slede istu logiku, to jest odsustvo logike, jer izbori su trka i niko ne bi da zaostane. U tom slučaju kandiati bi se obraćali direktno ludilu, pozivali se na mahnitost i otimali se za kormilo na tom brodu ludaka. Na kraju bi poraženi čestitali pobedniku i priznali da je stvarno najluđi.

Tvrdi se, dakle, da je kandidat Tadić praktično saučesnik u ubistvu premijera, da u najmanju ruku prikriva ubicu, tako da bi javni tužilac morao odmah da reaguje i oslobodi Maršićanina jednog protivkandidata. Ovo izgleda kao nekakav izborni plan, možda nepošten, ali promišljen. Međutim, nije. Niti će tužiocu pasti na pamet da ovo shvati ozbiljno niti se to od njega očekuje. Legalistička stranka u ovom slučaju prijavljuje krivično delo samo u propagandne svrhe. To je dosad najveća svinjarija u ovoj kampanji, a Maršićanin pri tom apeluje da se ne koriste prljavštine.

Ovo je vrsta ponašanja koju samo majka može da oprosti sinu, to jest ispada da Maršićanin računa jedino na glasove zakletih stranačkih pristalica. A to znači da ne želi ili ne misli da može da pobedi na izborima. U svakom slučaju, ovakav napad na Tadića doneo je veliku radost Tomislavu Nikoliću, i ne vidim kako Maršićaninov štab može da se odbrani od optužbe da je upravo to i bila namera.

Nikolić bi, naime, imao dobre izglede da izgubi u drugom krugu, ukoliko bi se barem delimično sabrali glasovi demokratskih kandidata. Ovo što sada radi DSS treba upravo to da spreči. To jest, ako se ne radi o neobjašnjivoj provali iracionalnosti, onda je smisao u tome da se odnosi između Maršićaninovih i Tadićevih pristalica zakrve do te mere da nikome od njih ne padne na um da u drugom krugu pokloni glas onome ko bude prošao. A to bi osiguralo pobedu Nikolića.

To što je DSS u ovu suludu kampanju ušao po cenu da se sukobi i s koalicionim partnerima G17 plus i SPO, samo pokazuje da Koštunica ima neku rezervnu strategiju. Sadašnja vlada ga valjda više mnogo ne zanima, pušta da se ona raspadne i gleda ka radikalima kao budućim partnerima. Ako vam ovo zvuči neverovatno, onda vam opet preostaje da poverujete da je u pitanju priča o običnom ludilu.

Za sada, Boris Tadić odgovara pribrano, ne uzvraća istom merom i preti da Maršićaninovu ekipu ostavi samu da odlučno gura ka silaženju s uma. Ako bi obe strane istrajale u tome, kladio bih se da će Tadić privući glasove mnogih koji su do sada bili skloniji Maršićaninu. Njegovi izgledi da na kraju pobedi bili bi vrlo dobri, iako njegovoj dosadašnjoj kampanji nedostaje energija.

U ovom trenutku Tadić izgleda kao veliki favorit samo zahvaljujući tome što se vladina strana postavila tako gubitnički, što napada tako histerično i odnekud veruje da se upravo na procesu ubicama premijera krije neka šansa za veliku pobedu Dragana Maršićanina. Neko je tu iskopao neke nejasnoće, mrvice sumnji ili nešto stvarnih propusta i podvala, krenula je navodno jako važna priča o trećem metku i nešto ozbiljnija sumnja u zvaničnu verziju smrti one dvojice ubica, a onda je pušteno na volju kreativnom dopisivanju zalivenom političkim strastima.

I tako je procvetala ta užasna biljka i sad se više nema kud nego da joj se divimo. Mislim da će DSS ipak odustati, barem su do sada tako postupali kad primete da su zabrazdili, ali to samo znači da se od te stranke, u najboljem slučaju, možemo nadati samo odustajanju od najvećih ludosti pre nego što sve ode do đavola. U tome bi bila razlika u odnosu na Miloševićevo ludovanje. On nije odustajao.

Stranka koja je sposobna da proizvede onakvo saopštenje, makar od njega posle tiho odustala, dokazala je manjak razuma i nema sumnje da nije u stanju da vodi zemlju, pogotovu ne takvu koju valja izvlačiti iz decenijskog ili vekovnog gliba. Pitanje je, naime, da li u toj stranci uopšte izvlače neka iskustva i pouke iz sudara sa stvarnošću i odustajanja, ili samo hvataju zalete za nove padove. To znači da, koliko bude zavisilo od DSS-a, Srbija neće baš mnogo žuriti da uhvati neku vezu s mozgom. A pri tom radikali još nisu došli do reči.

Stojan Cerović