Kakva je vlada moguća

Zamislite ovu situaciju: samo nedelju dana pred izbore Vrhovni sud SAD presuđuje da je Bušov kabinet nekim propisima opljačkao bogate poreske obveznike i naložio da im smesta vrati nekoliko milijardi dolara. Šta mislite – da li bi Buš preživeo izbore, a pre toga potpitanje: da li se tako nešto uopšte može desiti u toj "truloj" državi Americi.

To je, dabome, u SAD fikcija, a ovo što se, međutim, u Srbiji u samom finišu parlamentarne (lidersko-stranačke) trke na život i smrt dešava, nažalost, surova realnost. Sve se čini da je Vrhovni sud Srbije konačno dočekao svojih pet minuta da petooktobarskim pobednicima vrati bar deo duga za ono – setimo se – preganjanje (drugim rečima, izbornu krađu) oko toga da li je Slobodan Milošević definitivno poražen na izborima. Naložio je, lepo, državi da odmah Karićima vrati "oteti" porez na ekstraprofit, a Đelićevi poreznici, kao ortodoksni poštovaoci zakona i pravde, brže-bolje prebacili skoro 2,5 milijarde dinara na račun "ojađene" BK.

Otimanje otetog

I svi su srećni i zadovoljni: sud, jer je dokazao da je ova vlast lopovska, bar koliko i ona koju je do 5.oktobra tako brižno čuvao, Đelić, da pokaže da budžet Srbije ipak nije tako siromašan koliko se to čini njegovim hronično nezadovoljnim korisnicima, Karić, opet, da "pravde ima" i da se ne može tek tako nekažnjeno otimati od onih koji su – dok su drugi gledali u nebo – sa svojih deset prstiju zarađivali svoju koricu hleba. Em su (po)vratili novce (jesž da je to sitniš, ali princip je princip), em su pokazali koliko su jaki, moćniji i od same države.

Pošto u državi Srbiji nema nadređenije pravosudne institucije od Vrhovnog suda, naravno da neće biti ni "nadležno" da ga priupita kako je moguće da je ova "pravedna" odluka (koju, kakve li ironije, odmah sutradan VSS relativizira) doneta još 9. oktobra, a javnosti saopštena samo nekoliko dana pre nego što će birači presuđivati.

No, o tom potom. Važnije od toga je suočavanje sa odgovorom na pitanje da li Srbiji posle 28. decembra preti razdoblje vaskrsavanja i restauracije starih snaga, navodno, poraženih 5. oktobra. Odnosno, hoćemo li se susresti sa novim iskušenjima nacionalizma, radikalizma i ksenofobije.

Radikali pa ostali

Agencija Stratežik marketing je krajem prošle nedelje, pomalo bojažljivo, što je, inače, speficično za skoro sve slične istraživačke firme koje su apsolutno omanule u prognozama ishoda proteklih predsedničkih izbora, objavila rezultate svog najnovijeg sondiranja raspoloženja biračkog tela. I ako je suditi po njima, dileme, u stvari, nema: radikali će, nesumnjivo, biti najjača parlamentarna stranka (sa 25 odsto osvojenih glasova), iako su male, gotovo nikakve šanse da će sami, ili uz pomoć SPS (kome se prognozira 8 odsto), moći da formiraju vladu. Demokratski blok, koji čine G17 plus (sa iznenađujućih 21 odsto), DSS (17) i DS (12), osvojio bi najveći broj glasova, ostao bi dominantna grupacija u parlamentu, ali je veliko pitanje da li je to prednost koju lideri ovih stranaka žele i mogu da na pravi način iskoriste. Odnosno, koliko će njihova dugotrajna međusobna i iscrpljujuća konfrontacija biti (ne)premostiva prepreka za formiranje iole demokratske i stabilne vlade.

Munjevita poseta Havijera Solane Beogradu imala je isključivo svrhu da upozori Koštunicu, Labusa i Tadića (Živkovića) da je sudbina Srbije mnogo važnija od njihovih surevnjivosti, netrpeljivosti, razmimoilaženja i obračuna. Solanina poruka da Beograd može da bira između evropske budućnosti i nove izolacije verovatno je uticala na lidera DSS Koštunicu, koji sada više ne odbija pomisao na koalicionu saradnju sa "mrskom mu" Demokratskom strankom, ali ističe da će "to ići vrlo teško". G17 plus, istini za volju, od samog početka zagovara tripartitnu koaliciju, dok Demokratska stranka eventualni ulazak u novi savez uslovljava zahtevom da se nastavi reformatorski kurs, čije je osnove, kako sama ističe, već naveliko postavila.

Koliko je takva koalicija ostvarljiva? Kako stvari sada stoje, od rezultata izbora, od kojih će sve do ponedeljka najviše strahovati Boris Tadić, nosilac liste DS, znaće se ko će i s kakvim pozicijama i ambicijama ući u pregovore nakon Nove godine.

Politički analitičari se slažu u proceni da sve tri stranke neće imati bogzna kakav manevarski prostor za neke druge opcije osim da formiraju svoju vladu sa kakvim-takvim demokratskim i reformatorskim predznakom. Alternativa tome je podrška manjinskoj vladi radikala i socijalista, što bi bilo pogubno za demokratski imidž i ovih stranaka i Srbije, ili novi parlamentarni izbori.

Koštunica buduće pregovore nagoveštava porukom da njegov DSS mora biti stožer buduće vlade, računajući da će mu sadašnja predizborna kampanja, koja se zasniva na "opštim" obećanjima (pravni sistem, legalizam, ustav, okupljanje nacionalnih snaga) i narodnim poslovicama, dosetkama i uzrečicama, doneti ubedljivu većinu poslaničkih mandata.

Labus je, što se toga tiče, racionalniji, dok će Tadić biti na pravim mukama. Otvorio je niz frontova, povukao neke, na prvi pogled, hrabre (afera sa krađom glasova u Skupštini), ali izborno gledano, ne baš preterno mudre poteze, pa mu sada preostaje da sačeka i vidi kako će DS proći na izborima. Stranka mu je, nema sumnje, u velikoj krizi, a njegov nastup u pregovorima za sastav vlade i te kako će zavisiti i od toga šta će se u vrhu DS dešavati odmah nakon izbora.

Ovnovi na uskom brvnu

Ako je formiranje vlade od DSS, DS i G17 plus zasad najlogičnije, to još ne znači i da bi ona izdržala na duže staze. Labus zagovara samostalnu Srbiju, a Koštunica i Tadić održavanje državne zajednice sa Crnom Gorom. Pa ako i taj spor bude privremeno odložen, neizvesno je mogu li partneri ostati na okupu kad se suoče sa jako izraženim razlikama u koncepcijama ekonomske politike i privatizacije, saradnje sa Haškim tribunalom, ustava i tome slično.

S druge strane, biće jako zanimljivo videti kako će sve tri stranke premostiti raskorak između svojih ambicija i realnih mogućnosti i potencijala. Za razliku od DSS i G17 plus, DS ima najrazvijeniju stranačku i kadrovsku infrastrukturu, ali su njene izborne šanse takve da joj ne omogućavaju da diktira uslove Koštunici i Labusu. Ujedno, nije realno očekivati da će DS pristati da DSS i G17 plus budu dominantni u sektorskoj preraspodeli vlasti, a DS bude kadrovski servis za popunjavanje marginalnih sektora. Čak po cenu da Tadić odbije učešće u vladi i pređe u opoziciju, o čemu se već neko vreme ozbiljno razmišlja u vrhu stranke.

Sve to, naprosto nameće zaključak da vlada, koju bi činili DSS, G17 plus i DS, a koji su svojim dugotrajnim svađama ponajviše doprineli zaustavljanju reformi i jačanju radikalizma i obnovi najkonzervativnijih ideologija, teško da može da skrpi i godinu dana. A ako ona krahira, pogotovo ako iza nje ostane još veći haos nego što je danas, to će, svakako, biti novi impuls daljoj radikalizaciji biračkog tela. Tako da će svaki novi izborni ciklus biti i nova, još bolja prilika Srpskoj radikalnoj stranci da sama ili sa svojim nekadašnjim pajtosima iz "narodnog jedinstva" – i bez preterane sopstvene krivice – bude ne samo najjača, već i stranka koja može preuzeti potpunu vlast.