Žimigavac desno, pogled levo

Uobičajen izborni izgovor "nemam za koga da glasam", teško da može da važi na sledećim parlamentarnim izborima. Šta hoćeš, sine, da kupi babo: demokrate, liberali, radikali, socijaldemokrate, umereni i tvrdi nacionalisti, rojalisti, republikanci, regionalisti, autonomaši, centralisti, sablje, pištolji, arapski at, tuniske kape, srebro i zlato, mletačka svila, ženevski sat... Bog da prosti Đuru Jakšića čije se pesme setismo – jarećeg pečenja zasad još nema.

Do trenutka kada nastaje ovaj tekst (utorak popodne), u Republičkoj izbornoj komisiji potvrđene su liste G17 plus, Srpske radikalne stranke, Demokratske stranke Srbije, Demokratske alternative, Demokratske stranke, koalicije Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije, Otpora, koalicije Za narodno jedinstvo – Borislav Pelević – Marjan Rističević, koju čine Stranka srpskog jedinstva i još pet partija...

Učešće na izborima najavile su koalicija manjinskih i regionalnih partija Zajedno za toleranciju – Čanak–Kasa–Ljajić; Reformisti Vojvodine – Srbije – romske Socijaldemokratske partije i još nekih nacionalnih saveza – Miodrag Mile Isakov; Socijalistička narodna stranka – Narodni blok Nebojša Pavković; Odbrana i pravda, koalicija Socijaldemokratije i Narodne stranke Pravda; Socijalistička partija Srbije koja još raspravlja o poslaničkoj listi i razmenjuje poruke sa Slobodanom Miloševićem; Demohrišćanska stranka kojoj će se, kako izgleda, priključiti organizacije Vlaha iz istočne Srbije, kao i Liberali Srbije, koji najavljuju samostalni nastup.

Politički sociolog Đorđe Vukadinović s Filozofskog fakulteta procenjuje (Pres klub 1. decembar) da će se verovatno voditi dva glavna meča – jedan između Demokratske stranke Srbije i Srpske radikalne stranke i drugi između Demokratske stranke i G17 plus; ali da nisu bez važnosti ni "zonski susreti" – u Vojvodini između Nenada Čanka i Miodraga Isakova, Jožefa Kase i Pala Šandora, a u Sandžaku između Rasima Ljajića i Sulejmana Ugljanina.

Rasim Ljajić, jedan političar koji se pokazuje u ovom periodu kao otkriće po odmerenosti i analitičnosti, kaže da će se bitka zapravo voditi između Šešelja i Koštunice.

I KRAlj U ŠPILU: Vukadinović pretpostavlja da će se odigravati i "stara utakmica" između Socijalističke partije Srbije i Srpskog pokreta obnove. Kad se već pominje ta zaboravljena bitka SPO–SPS (monarhista i komunista), ovde treba zabeležiti da je pitanje monarhija ili republika ponovo ušlo u političku žižu nakon pisma koje je patrijarh Pavle uputio Aleksandru Karađorđeviću, odnosno posle apela iz Srpske pravoslavne crkve da se ukinu revolucionarni akti AVNOJ-a iz 1943. i 1945. Najdosledniji borac za obnovu monarhije je Vuk Drašković. Pored SPO-a ima još monarhističkih stranaka, uz njega mora biti i NS Velje Ilića, stranka nastala otcepljenjem od SPO-a, ali monarhistička je na primer i DHSS, a s krunom pomalo koketiraju i neki delovi G17 plus, pa i poneko iz Otpora. DSS to pitanje ne smatra prioritetnim.

Zanimljivo je da otvoren republikanski gard drže dva suprotstavljena pola – radikali na desnici su otvoreno za republikansko opredeljenje. Deo nevladinog sektora, koji je po difoltu levičarski i blizak je Građanskom savezu, u nagoveštajima povratka monarhije vidi ofanzivu konzervativnih desnih snaga i znak mešanja Crkve u politička pitanja. Ne bi se, međutim, moglo reći da je to pitanje uvršteno u red prvorazrednih.

PARLAMENTARIZAM: Zaostali repovi bitke DSS-a i ostatka DOS-a podsećaće glasače na poigravanje parlamentarizmom. Deo demokratskog bloka koji je ostao na vlasti u toj temi osećaće se inferiorno, pogotovu lista Demokratske stranke na kojoj će se naći dosadašnja predsednica i potpredsednica Skupštine. Đorđe Vukadinović primećuje da bi zbog nepotrebnog potcenjivanja parlamentarne proceduru (zbog "glasanja iz Soluna i iz Bodruma") demokrate mogle biti inferiorne čak i u odnosu na radikale koji će se predstavljati kao branioci parlamentarizma, mada će im sa strane nekadašnjeg DOS-a minus lako biti prebačeno da su svojim postupcima i rečnikom i oni kompromitovali parlamentarizam.

DSS smatra da je parlamentarizam jedan od njegovih prioriteta, kao i legalizam, i sigurno će ovu temu još malo eksploatisati, bar će podsećati na otimanje mandata.

DRŽAVA: Visoko na listi stoji svakako rešenost da se donese novi ustav. S tim je povezano državno pitanje, to jest odnos političkih aktera prema državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. Razlike o tom pitanju mogle bi da otežaju pregovore o postizbornim koalicijama.

Kao indipendističke u Srbiji se najjasnije deklarišu DHSS i G17 plus, mada ovoj drugoj partiji protivnici prebacuju da je svoj stav relativno brzo "revidirala" nakon Labusovog prihvatanja Beogradskog dogovora.

Vojislav Koštunica je, na primer, tražio od G17 plus da se odrekne ideje o samostalnoj Srbiji, ali Labus je to odbio. Tu indikaciju treba imati u vidu kad se procenjuje verovatnoća da bi eventualna "koalicija dva protiv jednog" mogla da okupi DSS i G17 plus.

Pitanje je kako će srpski skupštinski izbori uticati na stabilnost državne zajednice. Vukadinović je mišljenja da će njihov uticaj biti negativan, bilo koja opcija da pobedi. Desnica će tražiti čvršću zajednicu, što će izazvati otpor u Crnoj Gori i ponovno oživljavanje separatističkih snaga, koje po nekim procenama jenjavaju. Ako pobede G17 plus i DS, od nekog uticaja moglo bi biti to da su se prvi izjasnili protiv zajednice, dok joj DS daje mlaku podršku. Uz to, protivnici DS-a prigovaraju da je srpsko-crnogorski aranžman napravljen ne toliko da bi se zajednica konačno konstituisala, već da bi bili amputirani tadašnji federalni kadrovi iz Srbije (Koštunica, Labus, Dinkić).

Vladimir Vuletić, sociolog, smatra da rezultati izbora u Srbiji možda neće direktno uticati na stabilnost državne zajednice pošto čak i one stranke koje se zalažu za samostalnu Srbiju zapravo nemaju jasan program kojim bi tu ideju sprovele, a indipendistički blok u Crnoj Gori jenjava.

Trenutno se može registrovati veća tenzija između G17 plus i DS-a, zbog Dinkićevog masakriranja vlade, ali i razlike između DSS-a i DS-a su fiksiranije i veće. DSS je čak previše obavezujuće poručivao da u koaliciju sa DS-om neće. Naravno, dominantan uticaj imaće partija koja bude najjača, dok će slabiji partneri svoje specifične programske projekte, kao i svoju ljutnju morati da zamrznu do trenutka kada budu ojačali dovoljno da ih mogu nametnuti. Naravno, ako ovde još ne deluje poslovica "Naljuti se čobanin na selo pa odseče sebi...". Vala napisali bismo šta, ali se bojimo nove izreke "Tužiću te ko Laneta s Pinka". Kad smo već kod političke korektnosti, nje je možda više nego ranije.

HAŠKA BITKA: Odigravaće se i produženi sudar haškog–antihaškog lobija. Pripadnici tzv. ostatka DOS-a, a naročito Demokratska stranka, GSS, Liberali i SDU, insistirali su na tome da je pokojni premijer Zoran Đinđić žrtva zavere antihaškog lobija. Deo te retorike bio je upućivan na račun DSS-a, no ova partija se ne legitimiše kao otvoreno antihaška, već uz zadržavanje rezervi prema tom sudu insistira na primeni zakona o saradnji s Haškim sudom i za dvosmernu saradnju. Taj haški spor DOS–DSS je, kako izgleda, u međuvremenu izgubio na intenzitetu i sada o tome možemo registrovati uglavnom izmešanu retoriku izazvanu najpre intervencijom haškog tužilaštva, onda bez obaziranja na izborne efekte u Srbiji i američke administracije.

S jedne strane gledano, haško tužilaštvo je uspelo da duboko razočara i ozlojedi čak i neke od političara koji su saradnju s Hagom svrstavali u visoke prioritete. Tako je Goran Svilanović izjavio da haško tužilaštvo pokušava da slabosti u dokaznom postupku protiv Slobodana Miloševića pokušava da nadoknadi povećavanjem pritiska na Beograd, a Dušan Mihailović, ministar policije, u svoje političke ciljeve sada stavlja to da general Lukić i drugi optuženi ne vide Hag osim kao turisti.

S druge strane, antihaške proteste su svojevremeno organizovali socijalisti, ali nisu sakupili neku presudno snažnu masovnu podršku, potom radikali, za odbranu generala Lazarevića bilo je nekih politički nedovoljno identifikovanih skupova, a na kraju i sama policija uz prisustvo nekih od zagovornika saradnje s Haškim sudom (Čanak) organizovala je vlastiti protest zbog podizanja optužnice protiv policijskog generala Lukića.

Pitanje je koliko će to pitanje biti od uticaja na biračko odlučivanje, sem ako se ne desi neki dramatičan događaj, na primer iznuđeno hapšenje generala Mladića uz težak incident. Sadašnja vlada će verovatno želeti da taj vrući krompir preda u ruke sledećoj. U periodu pred raspisivanje izbora bilo je sarkastičnih opaski iz tadašnje vladajuće garniture, da oponenti zapravo žele da sadašnja vlada za njih obavi taj neprijatan posao i da onda oponente pusti da mirno vladaju.

Tri grupacije, SRS, SPS i SNS, imaju na čelu lista haške optuženike – Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i Nebojšu Pavkovića. To je bilo predmet izvesnih rasprava, no Republička izborna komisija naprosto je morala da se drži načela prezumpcije nevinosti pri kandidovanju. To je inače klasična parlamentarna tekovina. Zakon o lustraciji nije mogao da bude primenjen radi eventualne eliminacije kandidata za koje se utvrdi da su kršili ljudska prava zbog toga što rokovi iz tog zakona, na brzinu donetog, nisu usaglašeni s rokovima propisanim u izbornom zakonu, a i pitanje je da li dokazni postupak u tom zakonu valja.

Đorđe Vukadinović predviđa da se od haškog spora u predizbornim borbama može pokazati važnijim odnos prema NATO-u. On pretpostavlja da bi neki veći entuzijazam prema ulasku u NATO, koji bi eventualno pokazali Boris Tadić ili Goran Svilanović mogao da upumpa pedeset do sto hiljada birača više na radikalski konto. Radikali su i u predsedničkoj kampanji rado naglašavali da neće slati srpske vojnike u Iran i Avganistan.

To pitanje se na jedan način reflektuje kao državna politika, a na drugi kao izborna tema. U prvom slučaju stavljanje traumatične prošlosti na stranu može se pravdati dalekosežnim ciljevima kao što su poboljšanje odnosa s Amerikom i Zapadom i bolja bezbednosna perspektiva. Kao izborno pitanje, ono pobuđuje loša sećanja na rat NATO-a protiv Srbije, borbu NATO-a na strani UČK, na loše upravljanje Kosovom i izaziva strepnju od nepotrebnog uplitanja Srba u bezizglednu zapetljanost zapadne alijanse u Iranu.

Kad se pogleda profil učesnika u ovoj trci, može se zaključiti da je scena nakrenuta na desno. Radikali se deklarišu kao desnica, a veći broj aktera doživljava ih kao ekstremnu desnicu, DSS se pozicionira na desnom centru, a hroničari, pogotovu zapadni, od tri karakteristike te stranke, demokratske, liberalne i nacionalne naglašavaju jednu ("umeren nacionalista Koštunica"). Vuk Drašković i Velimir Ilić deklarišu se kao desna koalicija. G17 plus sa svojim neoliberalnim konceptom trebalo bi da bude na desnom centru. DS se ulaskom u socijaldemokratsku internacionalu pomerio levo od centra. SPS se deklariše kao levica, ali je opterećen rezultatima svoje ratne vladavine.

To desno skretanje u ovim izborima karakteriše traženje levog balansa. U evropskim okvirima narodnjački DSS s jedne strane traži više neoliberalizma, odnosno da se smanji mešanje države u poslovima preduzeća, a s druge strane govori o socijalno odgovornoj državi. G17 plus ulazi u koaliciju sa Socijaldemokratskom partijom očito tražeći balans. Otpor, sudeći po ličnostima koje tokom prerastanja ovog pokreta u političku partiju, možda juriša u levi kvadrant, sudeći bar po paroli sloboda, solidarnost, pravda, koja je zapravo parafraza parole Francuske revolucije – bratstvo jednakost, sloboda.

Vladimir Vuletić ocenjuje da zapravo nijedna stranka nije u svoj program kao prioritet ubacila socijalno pitanje, već se ono više koristi "kao ukras" u političkim programima. Zbog toga je i ojačala ekstremna desnica i to je ono što bi moglo da zabrine, a ne tekuća variranja stranaka centra sa leve na desnu stranu. Desnica pruža iracionalni odgovor na socijalne probleme na koje nije dat racionalan odgovor. On procenjuje da dosadašnja vlada nije imala efikasnu socijalnu strategiju – recimo, koncept proizvodnje jeftine hrane koji je istovremeno i razvojni i socijalni koncept.

Sindikati su igrali izvesnu ulogu u iznuđivanju vanrednih parlamentarnih izbora, no teško je pretpostaviti da li će formiranje nove vlade pratiti i sklapanje neke vrste socijalnog pakta, karakaterističnog, na primer, za početak tranzicije u Poljskoj.

U izbornom odlučivanju važnu ulogu igraće svakako i osetljivost na konflikt interesa. Demokratska stranka je sklonila u stranu ličnosti za kojima su se vukli repovi, kako u kampanji ne bi morala da odgovara na nezgodna pitanja. Pitanje je da li je preostalo dovoljno vremena za "saniranje". Interesantno je da su se oponenti na početku kampanje ponašali kao da ih taj potez demokrata zadovoljava. U svakom slučaju, nove afere na početku kampanje nisu otvarane.

Sve u svemu, ako ne bude iznenađenja, ovi izbori ne bi trebalo da donesu neprijatan preokret i napuštanje generalne orijentacije iz oktobra 2000. (U Evropu!). Do izvesnog osvešćivanja, suočavanja s teškom socijalnom realnošću i prirodnim kvarenjem vlasti, pa i do izvesne promene načina na koji se vodi politika verovatno će doći.

Naravno teško je prognozirati dok je zec u šumi, ali s obzirom na veliki broj takmaca i njihove pretpostavljene domete može se naslutiti da bi nova vlada, sastavljena posle ovih izbora, najverovatnije mogla biti koaliciona, možda i koncentraciona, ali da će ona verovatno biti politički nestabilna, pa i da će se na sledeće parlamentarne izbore čekati možda kraće nego na ove. Nova vlada doći će na nešto bolji teren od prethodne, ali će raspolagati s manje poletne nade. Ona neće biti u prilici da vizionarstvom zabašuruje slabosti, već će od samog starta biti podvrgnuta jačoj sumnji, osporavanju i kontroli nego što je bila ova koja je, ipak, barem u početku imala tzv. revolucionarni izgovor.

U toku procesa traženja koalicije, u toku komponovanja te buduće vlade, nedostaje jedan važan faktor – izabrani predsednik Republike, koji može nastupiti anticipatorski i uticati na to da se razlike stave u stranu zarad ostvarenja dugoročnog cilja. To će biti destabilizujući nusprodukt ona tri neuspela pokušaja da se u Srbiji izabere šef države.