U prugastim dresovima

Zatvor u Ševeningenu dao je (za sada) dvojicu nosilaca lista za decembarske parlamentarne izbore – Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, kao i mnogo puta do sada predvodiće socijaliste i radikale, samo što će ovoga puta kampanju voditi u prugastim odelima (pruge na haškim odelima su doduše, diskretnije nego u drugim zatvorima). Šešelju to nije prvi put – i 1990. godine kampanju za predsedničke izbore vodio je iz zatvora i tada napravio gotovo zapanjujući rezultat. Za Slobodana Miloševića sve ovo je, ipak, sasvim novo iskustvo – parlamentarne izbore u decembru 2000, po gubitku vlasti, dočekao je u nekoj vrsti kućnog pritvora, ali je bar mogao da stigne do biračkog mesta i slika se kako glasa u pratnji supruge i telohranitelja Sente. Zato i stoji utisak da se kao haški nosilac liste neuporedivo više muči nego Šešelj – s jedne strane za taj posao ima manje vremena od lidera radikala kome suđenje još nije počelo, na drugoj, očito je nevičan kada igra u kazinu u kome ne pobeđuje sigurno, a uz sve to, muči ga izgleda i gubljenje osećaja za realnost.

Sa liste glavne haške tužiteljice Karle del Ponte na onu za decembarske izbore sprema se i general Nebojša Pavković, koji je postao glavni izborni adut Ivkovićevih i svojih socijalista (ma šta to značilo). Po nekim procenama, situacija u Srbiji je danas takva da bi "objedinjena Karlina lista" (pojačana eventualno još ponekim optuženim za ratne zločine) svakako mogla da dobaci do značajnog broja mesta u budućem parlamentu i možda dođe u poziciju da presudno utiče na donošenje nekog novog zakona o saradnji sa Tribunalom – svakako zakona koji bi svaku dalju saradnju sa Hagom strogo zabranjivao.

ČUĐENjA I GAĐENjA: Iz nekih evropskih prestonica već su izrazili čuđenje zbog toliko haških nosilaca lista i poručili kako to nikako nije dobro za imidž zemlje koja bi da se približi Evropi. Zgađen nad činjenicom da ovdašnji zakoni dozvoljavaju optuženima za ratne zločine da i dalje značajno utiču na političke prilike u zemlji, Nenad Čanak je ovih dana na jednom predizbornom skupu primetio kako se "u Srbiji više ratnih zločinaca nalazi na izbornim listima nego pred sudovima", odnosno da je ovde izgleda "lakše biti izabran za poslanika nego biti osuđen za ratne zločine". I kada je već o Hagu i izborima reč, onda bi svakako vredelo ponoviti i ono zapažanje izrečeno u poslednjem "Utisku nedelje" kako na izborne liste dospevaju neki haški optuženici (konkretno Slobodan Milošević), a sa njih polako nestaju političari (Čedomir Jovanović, na primer) koji su direktno učestvovali u organizaciji njihovog odlaska u Hag.

Oni koji su od oktobra 2000. bili na vlasti morali bi da o svemu tome ozbiljno porazmisle. Možda tako i dođu do zaključka da čitave priče o ovakvoj predizbornoj Srbiji najverovatnije ne bi bilo da ljudi iz dosovske vlasti proteklih godina nisu i sami previše voleli da se druže i okružuju potencijalnim zatvorenicima, dilerima i šilerima i raznim opasnim tipovima koji su godinama na terenu prvo odrađivali "patriotski" posao upravo za one sa haških (izbornih) lista, a kasnije samo promenili gazde i proširili svoje delatnosti, pokušavajući da u novom sistemu prežive kao "podobna mafija".

Od dvojice haških nosilaca izbornih lista, Vojislav Šešelj je svoju sa 250 imena sastavio neuporedivo brže, gotovo rutinski, preko telefona. Ona Miloševićeva sastavljana je uz mnogo natezanja, zbog nje se moralo dva puta putovati u Hag i još nije bila ozvaničena u trenutku pisanja ovog teksta (utorak uveče), a predstoji joj i verifikacija na, kako neki predviđaju, prilično mučnoj sednici Glavnog odbora SPS-a. Bude li verifikovana onako kako je to Milošević tražio, biće to zaista neobična izborna lista na kojoj će zajedno biti spakovani oni koji su na nedavnom kongresu SPS-a (sazvanom bez blagoslova utamničenog šefa stranke) zviždali jedni drugima – organizatori kongresa, sa onima (iz udruženja Sloboda) koji su taj skup označili kao petokolonaški i izdajnički, nikada ne priznajući njegove odluke. Izborna lista SPS-a mogla bi biti i indirektna poruka da odluke tog kongresa (pre svega ona da strankom upravlja rukovodstvo u zemlji) više ne vrede.

SPS-SLOBODA: Kao čovek koji ne veruje nikome osim sebi samom, Milošević je pripreme za izbore počeo na vreme. Potpise za kandidaturu skupljali su zvanično njegovi socijalisti, a odvojeno su to činili i članovi udruženja Sloboda. Za slučaj da se Milošević raziđe sa svojim socijalistima.

U julu ove godine, kada je petočlana delegacija SPS-a posle mnogo neizvesnosti posetila Miloševića u Hagu, između ostalog da bi utvrdila da li on namerava da na narednim izborima podrži rukovodstvo u zemlji ili će sebi da pravi novu partiju, socijalistima je najzad laknulo. Milošević je tada, posle podužeg ćutanja i oklevanja, navodno podržao novoizabrano rukovodstvo (sastavljeno mahom od sadašnjih mrzitelja JUL-a) i složio se da se udruženje Sloboda ubuduće bavi isključivo pomaganjem njegove odbrane, umesto što povremeno nastupa kao konkurencija ili politički protivnik SPS-a. Pre desetak dana do Haga su skoknuli predsednik GO-a stranke Ivica Dačić i jedan od petorice potpredsednika, Milorad Vučelić. Tamo su dugo i izgleda prilično teško sa Miloševićem usaglašavali izbornu listu koju su poneli sa sobom. Šef ih je sačekao s predlogom da se lista zove SPS-Sloboda-Slobodan Milošević, da bi kasnije prihvatio da ispadne ono Sloboda, ali zahtevajući da na listu uđu kadrovi ovog udruženja, inače prilično neomiljeni i prilično bezuticajni među socijalistima.

Nekoliko dana kasnije u Hagu su, mimo SPS-a i neke posebne partijske odluke, u prijateljskoj poseti zatvoreniku iz Ševeningena boravili i Milutin Mrkonjić i Hadži Dragan Antić koji su u Beograd poneli konačan Miloševićev predlog sa 250 imena. Tačnije rečeno Milošević je insistirao na imenima pedesetak mogućih kandidata – za neke je izričito tražio da ne budu na listi koja nosi njegovo ime, za neke je, opet, zahtevao da na toj listi obavezno budu. Na njegovom spisku nije bilo Aleksandra Vulina, Velimira Bate Živojinovića i nekadašnjeg stranačkog portparola Branka Ružića, ali su se našla imena Bogoljuba Bjelice, Uroša Šuvakovića, Vladimira Kršljanina... Posle mnogo natezanja, ljutnje (Vučelić je navodno u jednom trenutku hteo da po treći put izađe iz SPS-a zbog izostavljanja Vulina sa liste) i telefonskih razgovora između Beograda i Haga, od svih koji su se Miloševiću zamerili zbog kritikovanja JUL-a i njegove supruge, prolaz na listu na kraju, izgleda, nije dobio jedino Vulin.

Mnogi socijalisti, inače, strahuju da im zboga načina na koji se lista kroji pod veliki znak pitanja dolazi davno projektovan izborni cilj da dobace do 15 odsto podrške birača. Na poslednjim parlamentarnim izborima pali su na 13 odsto i 515.000 glasova, što im je donelo 37 mesta u parlamentu. Većina analitičara smatra da se socijalisti trenutno kreću negde iznad cenzusa, ali da je brojka od 15 odsto glasova prilično ambiciozna za stranku koja je i posle decembra 2000. nastavila da tone. Jedan od partijskih operativaca, razočaran ponovnom pojavom julovskih pulena na listi socijalista, smatra da će kampanja najverovatnije biti prilično bleda i neuverljiva. "Onima koji bi trebalo da odrade kampanju na terenu odavno je preko glave da to čine tako što će na kraju u parlament ući ljudi koji nikada nigde nisu izabrani već uvek postavljani, i to po pravilu kadrovi bliski JUL-u. Bojim se da će zato izbori biti odrađeni bez mnogo žara jer je očito da vrh stranke nema snage da se odupre Miloševićevim zahtevima iz Haga. On ih neprekidno drži u neizvesnosti, svaki čas menja odluke, nikada ne znaju koga je juče zvao iz Haga i šta mu je poručio. Ponekad se učini da se sada više meša u liste i kandidate nego dok je bio ovde."

NjEGOVA JE POSLEDNjA: Posle gubitka vlasti, u SPS-u zaista niko nikada nije pokušao da bar grubo proceni šta socijalisti dobijaju ili eventualno gube ako se odreknu Miloševića kao svoje ikone. U partiji, po svemu sudeći, preovlađuje rezon da Milošević kao nosilac liste garantuje glatko preskakanje izbornog cenzusa i još ponešto pride, a da bez njega tako nešto nije baš sasvim izvesno. Njegovo insistiranje da na listu ponovo uđe i značajan broj Mirinih kadrova mnogi i ne doživljavaju tako tragično – računa se da većina onih koji se opredeljuju za SPS ne čini to zbog svoje (ili stranačke) privrženosti levičarskoj ideologiji ili ljudima sa liste, već se rukovodi nekim sasvim drugim razlozima, pre svega Miloševićevom harizmom, patriotizmom, inaćenjem Hagu, ili glasačkom inercijom. Milošević istovremeno iz Haga poručuje – ako već hoćete moje ime, onda morate da prihvatite i neke moje "kadrove", a ako nećete, "Sloboda" će biti moja nova stranka. Za SPS, međutim, najgore bi moglo da sledi tek posle izbora – Miloševiću će pripasti pravo da na kraju odredi konačan sastav poslaničke liste za parlament. Mnogi sumnjaju da će to učiniti tako da sutra, u slučaju neposlušnosti vrha stranke, lako može da formira izolovanu poslaničku grupu sastavljenu od njemu, nesumnjivo odanih ljudi.

Ako baš ne znaju sasvim tačno koliko vrede sa ili bez Miloševića, socijalisti veoma dobro znaju iz kog pravca im na decembarskim izborima preti najveća opasnost. To su svakako radikali, s kojima su uvek delili isti biračko telo. Njihova je procena da i na nedavnim predsedničkim izborima Tomislav Nikolić nije dobio mnogo dosovskih glasova, ali jeste mnogo espeesovskih. Cilj SPS-a je da deo tih glasova sada vrati kući, ukoliko se za tako nešto ukaže prilika. Interne analize pokazuju da im je Nikolić opasan protivnik – u Kaluđerici je nedavno dobio 80 odsto svih glasova samo na priču kako je legalizacija bespravno podignutih kuća najobičnija dosovska pljačka. Takva priča bi sada dobro došla i SPS-u, samo što je u njihovom rukovodstvu malo onih koji mogu da stanu na bilo koji gradski trg i ponude bilo kakvu, makar i demagošku priču, a da pri tom nemaju osećaj da su zatočenici najpoznatijeg haškog zatvorenika. Šešelj je svojima ostavio nešto više slobode i nešto manje užeglih fraza, i ujedno zabranio da se kao opozicija ponašaju u stilu – "dobro jutro, čaršijo, na sve četir’ strane".

Kada su pre tri godine izgubili vlast, socijalisti su inače računali da će oni koji su na vlast došli i morali da ispravljaju njihove brljotine (političke i ekonomske), ubrzo postati nepopularni i da će se narod ponovo poželeti njih. U međuvremenu, obistinilo se samo predviđanje da će oni koji se prihvate reformskog posla zaista postati nepopularni, izgleda neuporedivo više zbog pojedinačne gramzivosti i gluposti nego zbog posla koga su se prihvatili. Čak i u takvoj situaciji levica u Srbiji nije uspela da za sebe nađe pravi posao, da, na primer, proba da zaštiti interese gubitnika tranzicije kakvih je po pravilu uvek mnogo, niti je srpski birač, kako to tvrdi politikolog Đorđe Vukadinović, do sada imao prilike da vidi da je moguća – i da postoji – i neka drugačija levica koja bi bila demokratska, a ne komunistička i nacionalsocijalistička. Ovakvi kakvi su, socijalisti su više ličili na "cvet u kosi dosovskoj vlasti". Sada im još i šef iz Haga vraća u stranku one sa cvetom u kosi.