Birači ne vole prazne priče

Analiza je urađena na osnovu istraživanja koje je sprovedeno od 13. do 18. decembra 2003. na uzorku od 1.350 ispitanika koji reprezentuju punoletne građane Srbije bez Kosova. Bilo je to terensko istraživanje obavljeno putem intervjua licem u lice. Primenjen je metod višeetapnog slučajnog uzorka, kakav se primenjuje i u drugim „Galupovim“ istraživanjima. Uzorkom su obuhvaćene 42 opštine i preko 70 mesta.

Posebni problemi postojali su u proceni podrške Demokratske stranke i G17 plus jer je biračko telo ove dve stranke dosta slično i, uprkos žestokim sukobima među rukovodstvima dve stranke, među pristalicama nije povučena onako jasna demarkaciona linija kao što je to slučaj među drugim strankama. Trendovi u podršci ovim dvema strankama su često zauzimali oblik cikcak linija koje su se međusobno presecale. Ipak, istraživanja sprovođena uoči izbora davala su blagu prednost G17.

Neki faktori ostaju van istraživačkog modela na osnovu kojeg su rađene procene. Na prvom mestu to su moguća putovanja uoči novogodišnjih i božićnih praznika, koja mogu da odvuku veći broj birača iz njihovih mesta. Drugi problem su naši ljudi koji rade u inostranstvu, naročito u Austriji i Nemačkoj, koji će doći i verovatno glasati u velikom broju, a o čijim opredeljenjima nemamo nikakvih saznanja, niti smo ih mogli obuhvatiti uzorkom.

Kako stvari sada stoje, u Skupštinu Srbije bi ušle: SRS, DSS, G17 plus, DS, koalicija SPO - Nova Srbija i SPS. Još uvek ozbiljne izglede da se domognu skupštinskih klupa imaju koalicija „Za toleranciju“ i „Otpor“. Ukoliko bi Skupština bila formirana na osnovu ovih ili sličnih procenata, onda bi vlada mogla da se formira jedino u trouglu DSS-DS-G17. Ukoliko bi cenzus prešli „Otpor“ ili koalicija „Za toleranciju“, situacija bi bila nešto komplikovanija.

Kako su i ranija istraživanja pokazivala, najčvršće su opredeljene pristalice Srpske radikalne stranke: njih 87 odsto kaže da su sigurni da će glasati za ovu stranku, dok svega 13 odsto razmišlja i o nekim drugim strankama. Uglavnom kao drugu stranku u vidu imaju SPS ili DSS. Na drugom mestu po rešenosti da glasaju za svoju stranku su pristalice DS: takvu rešenost iskazuje 77 odsto njenih pristalica, 23 odsto razmišlja i o drugim mogućnostima. Ovo je na prvi pogled neobičan nalaz, s obzirom da među strankama demokratsko-liberalne orijentacije meke pristalice učestvuju u znatno većem procentu nego kod drugih stranaka. Izgleda da su se u mnogim previranjima u ovoj stranci, ali i u aferama u kojima su neke njene istaknute ličnosti učestvovale, ranije meke pristalice osule i da se podrška svela na čvrsto jezgro. Među onima koji razmišljaju i o nekoj drugoj stranci najveći favorit je G17.

I potencijalni glasači G17 plus su prilično odani svojoj stranci: njih 73 odsto je čvrsto rešeno da glasa za nju, ostalih 27 odsto bi moglo da glasa i za neku drugu stranku. I tu je na prvom mestu DS, ali se često spominju i neke manje stranke.

Među velikim strankama najkolebljivije pristalice ima DSS: dve trećine je čvrsto rešeno da glasa za nju, dok jedna trećina razmišlja i o drugim opcijama.

Oko 16 odsto onih koji su glasali za Tomislava Nikolića kažu da će na skupštinskim izborima glasati za SPS, a oko 6 odsto za DSS. Interesantno je kako se opredeljuju oni koji su na predsedničkim izborima podržali Mićunovića: svaki peti glasaće za G17 plus, 45 odsto će podržati Demokratsku stranku, 14 odsto DSS, 8 odsto koaliciju „Za toleranciju“, dok će ostali glasati za neku od manjih stranaka.

Našim ispitanicima postavili smo i dva pitanja o tome šta im se najviše dopalo u toku kampanje, a šta im se nimalo nije dopalo. Među pozitivnim utiscima dominiraju sledeći: ipak se zna mera, nenametljivost većine kandidata, to što su male stranke svedene na pravu meru, to što ne obećavaju med i mleko, „Demokratska stranka ne napada nikog, a nju svi napadaju“, „upornost t Nikolića da i pored saobraćajne nezgode nastavi izbornu kampanju“, „radikalno bolje“, „Koštunica koji je stvarno čovek od poverenja“, „što je Rasim Ljajić pokazao svoju širokogrudost“, „Rističevićevo obećanje da da seljacima da kupe traktore“, „nakon izbora sve će biti jeftinije“ (teško je shvatiti da li ovde ima ironije), „prva ljubav zaborava nema“, „3 dinara ‘leba“, parlamentarna monarhija, „iskrenost Tadića o aferama u Skupštini“ (često ponavljan odgovor), „nema boljih, Sloba nikada nije hteo da bude marioneta Zapada“, što kampanja G17 plus nije skupa, zanimanje za probleme sela, „Vuk Drašković pravi čovek za Srbiju“, „Čović ne obećava previše, govori istinu“, „što nema pljuvanja“; bilo je mnogo i onih koji su kazali da im se ništa nije dopalo, kao što kaže jedna sredovečna gospođa: „Ništa, kampanju sam slušala jer mi je nametnuta kroz medije“.

Od stvari koje se biračima nimalo nisu dopale apsolutno najčešći odgovori su bili: prazne priče, prazna obećanja, „nikome ne verujem“, „obmanuti smo od svih političara“, „obećanje o milion radnih mesta“, „izjava radikala o budućoj ceni hleba“, „nije dobro što su se tek sad svi setili seljaka“, „što ne pomažu Slobodanu Miloševiću u Hagu“, „crna ovca“, „mnogo moljakaju, kao žene su“, „neke stranke imaju veoma glupe reklame“, „saznanje o načinu glasanja i zloupotrebi u Skupštini Srbije“, „veliko rasipanje novca ni za šta“, „pojedine stranke su non-stop na TV, a druge ne“, „ovoliko lepljenje i skidanje plakata“, „spot SPS sa dedom i unukom“, „optuženi za ratne zločine nosioci izbornih lista“, „loše je što se ljudi previše mrze“.