Pišite nam
 

Razgovori

Ubistvo premijera

Javna tajna, 11. mart 2004.

O događajima 12. marta 2003. godine, za B92 govore: Zoran Živković, Dušan Mihajlović, Nebojša Čović, Nataša Mičić, Milan Veruović, Mladen Vasić.


B92: Premijer Srbije Zoran Đinđić trebalo je u 12.00 časova da ima nezvaničan sastanak sa direktorom Direkcije za gradsko građevinsko zemljište. Zvanične sastanke trebalo je da ima sa članovima Saveta za borbu protiv korupcije u 13.00 i švedskom Ministarskom inostranih poslova Anom Lind u 15.30 časova.

Zoran Živković, potpredsednik Demokratske stranke: Znam da mi je Ružica posle rekla da je baš obukao neko odelo... biće tu švedska ministarka, biće puno kamera... "daj da i ja budem u očekivanom izdanju za taj dan".

Nataša Mićić: Noć uoči tog 12. marta, otputovala sam iz Beograda kući, u Užice.

Nebojša Čović: Tog 12. marta imao sam razgovore sa predstavnikom UNMIK-a za povratak, sa gospođom Dejli Hiks, u Palati federacije. Razgovori su počeli, čini mi se, u 12.00 časova.

Milan Veruović: Čudno je što je tog dana dvorište Vlade bilo totalno prazno. Ušao je prvi auto, ispred nas, drugi auto je bio naš, u kome se nalazio premijer, i treći auto iza nas. Ja sam izašao iz auta, izneo sam štake koje su bile kod mene i njegovu torbu, otvorio sam njegova vrata, dodao mu štake i sa njim krenuo prema ulazu broj pet, u Vladu.

Mladen Vasić, snimatelj TVB92: Bio je to uobičajen dan, krenuli smo na konferenciju Ministarstva obrazovanja.

Milan Veruović: Okrenuo sam se da zatvorim vrata auta, čuo sam pucanj, prigušen, čuo sam njegov jauk i – okrenuo sam se. U trenutku sam shvatio šta se dešava. U istom trenutku kada je on pogođen, čuo sam veliki prasak, koji me je pogodio, i ja sam pao ispred zgrade Vlade, a on se naslonio na vrata i propao kroz vrata, koja su bila zatvorena, što nije bio običaj.

Mladen Vasić: Prišli smo zgradi Vlade, izašli iz kola, i ja sam odmah ustanovio da se nešto čudno dešava. Ljudi koji su radili u obezbeđenju držali su kalašnjikove i ja sam shvatio da moram brzo da reagujem. Pogledao sam u kom smeru oni idu i shvatio da idu ka zgradi Komande grada. Prešao sam preko puta, našao najbolju poziciju da sebe zaštitim i da imam najbolji ugao snimanja.

Milan Veruović: Oni su ukazivali pomoć premijeru unutra, a ja sam polako pokušavao sam da uđem u auto. Ušao sam u auto, u zaklon, a u tom trenutku je utrčao moj kolega, upalio je auto i tada smo već šefa prebacili u drugi auto i krenuli prema Urgentnom centru.

Mladen Vasić: "Nju fajner" kroz koji ja gledam crno-beli je. To što se dešavalo bilo je pedesetak-šezdesetak metara od mene. Ja nisam mogao tačno da znam šta se desilo.

Dušan Mihajlović: 11. marta po podne pozvao me je premijer dr Zoran Đinđić i zamolio me da idem umesto njega na jedan međunarodni skup. Vest o atentatu me je zatekla u Hajatu.

Zoran Živković: Da, sećam se veoma dobro, zato što je to rođendan moje supruge i tog dana je trebalo da izvedemo kumove na ručak. Ja sam upravo prolazio pored Nemanjine, pored zgrade Vlade, kada sam je zvao da je pitam u koji restoran treba da odemo i kada, a ona mi je rekla: "Pucali su u šefa."

Mihajlo Mitrović, direktor Urgentnog centra: Ja sam tada dobio neuobičajen poziv, da odmah dođem u prijemnu ambulantu Urgentnog centra. To je prvi znak da se nešto, ipak, vanrednog dogodilo.

Zoran Živković: Nisam mogao da verujem da to može da se desi, da može da se desi bilo kome, pa i njemu, a posebno ne na tom mestu, na stepeniku preko koga se ulazi u zgradu Vlade.

Dušan Mihajlović: Tada sam dobio informaciju da je pucano u premijera, da je on teško ranjen, da je prebačen u Urgentni centar i, naravno, odmah sam se izvinio organizatoru, napustio skup i otišao u Ministarstvo.

Nataša Mićić: Prvi me je o atentatu izvestio Ministar unutrašnjih poslova gospodin Mihajlović, koji mi je rekao da je loše, da je bila pucnjava ispred zgrade Vlade i da su pogođeni premijer i jedan telohranitelj i da je teško da će se izvući.

Nebojša Čović: U tom trenutku sam pomislio samo – da li je živ, to je jedino što mi je prošlo kroz glavu. Odmah sam prekinuo sastanak, seo u auto i krenuo prema Vladi. Razmišljao sam – zašto, ko bi to mogao da učini?

Zoran Živković: Odmah smo ušli u Vladu. Video sam već tada da je nekoliko policajaca, sa puškama, okrenuto prema zgradi iz koje se posle videlo da je pucano na Zorana. Ušao sam u zgradu, u njegov kabinet.

Mihajlo Mitrović: Kada sam ušao u našu reanimacionu ambulantu, koja je i predviđena za pacijente koji su akutno životno ugroženi, već je bilo veoma mnogo sveta, što je neuobičajeno, ta ambulanta je uglavnom rezervisana za profesionalno osoblje.

Dušan Mihajlović: Prva pomisao mi je bila da... nada da ostane živ, da se to ne završi tragično.

Nataša Mićić:  Ne možete da poverujete... jednostavno... to je psihološki fenomen, verovatno odbrambeni mehanizam... Ja sam ga ponovo pozvala i pitala sam da li on misli da se premijer neće izvući, a on je potvrdio. Tada mi je rekao da što pre doputujem u Beograd, da će mi obezbediti helikopter da se što pre prebacim.

Zoran Živković: Čuo sam šta je bilo, ali nisam tada znao u kakvom je stanju. Znali smo da su ga odvezli, ali nismo znali ni kuda. Onda smo, posle minut-dva, saznali da je u Urgentnom centru. Pošao sam tamo.

Nebojša Čović:Došli smo u dvorište Vlade. Probao sam da izađem. Ja sam ulazio na isti ulaz kao i Zoran, to je bočni ulaz. Nisu mi dali da izađem iz kola, ljudi iz obezbeđenja i iz policije, ja sam instistirao, nisu mi dali, i onda su kola uveli u onaj prolaz dole, pa sam tu izašao iz kola.

Mihajlo Mitrović: U operacionoj sali imate neuobičajenu situaciju. Pošto se vest širila munjevito, operaciona sala je bila prepuna ljudi iz Vlade Republike Srbije. Zatekao sam jad, tugu, paniku, ne znam koja bi reč mogla da opiše to stanje koje je tamo vladalo.

Dušan Mihajlović: Normalno, u takvim slučajevima se odmah naređuje akcija blokade grada, da bi se sprečio eventualni izlazak izvršilaca iz grada. Odmah je dignuta na noge čitava policija Srbije.

Zoran Živković: Ali, kada sam došao u Klinički centar, tamo su mi već prvi lekari koje sam video rekli da se nikakvo čudo ne može očekivati.

Mihajlo Mitrović: Sve se, u stvari, moglo rešiti, u hirurškom smislu, nego se nije moglo šiti, zbog maksimalnog iskrvavljenja i svega onog što prati... Teško mi je da vam objasnim u medicinskom smislu, ali to je takav tip povreda, to su strašne povrede, koje razore... i, kao kula od karata ili domine, padne ceo sistem, odjedanput.

B92: U obdukcionom nalazu navodi se da je smrt bila nasilna i da je nastupila usled razaranja srca, pluća, jetre, želuca i slezine.

Mihajlo Mitrović: I onda čovek pomisli... kad ga se sećate dok je bio zdrav... da je tragično da dođete u situaciju baš na njega da metnete nož.

Zoran Živković: Neko je otišao po Ružicu, da je doveze. Došla je i ona. Već je i zvanično usledila smrt, konstatovana je smrt. Trebalo joj je reći. Zamolili smo je da, pre nego što joj kažemo, primi injekciju za smirenje, rekli smo da smo svi to već primili, mada nismo, i onda... e tog trenutka se ne sećam... ko je rekao, ali bilo nas je petorica ili šetorica u toj prostoriji. Bio je Ljušević, bio je Vesić, bio je Sale vozač i ne sećam se ko još pored mene.

Nebojša Čović: Kada je stigla ta vest, to je muk, prvih pola sata nismo znali gde se ko nalazi, to su ljudi... razumete... to je strašno, ja ne znam... Do kraja života će mi to ostati u sećanju kao najteži trenutak koji sam ikada prošao u životu.

Mihajlo Mitrović:Malo sreće da je imao, da se malo pomakao, pitanje koja bi opcija bila.

Zoran Živković: Naš komentar je bio – ne može demokratija da se drži u panciru, ne možeš ti to da stežeš. Ja nisam Zorana video nikad sa pancir košuljom.

Dušan Mihajlović: Odmah je na lice mesta izašla Kriminalistička policija Beograda i počela uviđaj. Otvorena je istraga.

Nataša Mićić: Onda sam se prebacila helikopterom. Sećam se, iz te ptičje perspektive, naša zemlja Srbija nije izgledala jadnije. Sve mi je izgledalo pusto, prazno, očajno...

Zoran Živković: Onda sam rekao – ajmo ponovo u Vladu, tada je već bio otvoren onaj ulaz... gde se sad ulazi u Vladu, gde se ulazi u dvorište zgrade, prvi put sam video da to postoji i ne znam kome sam vikao – zašto to nije bilo uobičajeno mesto i uobičajena procedura za ulazak.

Nebojša Čović: Nakon toga, kad se to malo primirilo, tako da kažem, seli smo da se dogovorimo kako i šta dalje. Mene su predložile kolege potpredsednici da budem vršilac dužnosti predsednika Vlade.

B92: Na vanrednoj sednici Vlade Srbije proglašena je trodnevna nacionalna žalost i zatraženo je uvođenje vanrednog stanja.

Mladen Vasić: Ono što se osetilo u zgradi Vlade, kada smo ušli da snimamo, to je bio šok. Bili su šokirani i muškarci i žene, žene-članice Vlade bile su uplakane i to je stvarno bio za sve šok.

Dušan Mihajlović: Tada je dežurni, čini mi se, bio potpredsednik gospodin Kasa. Ali, ali on je odbio tu obavezu i obrazložio da bi to njemu bio problem, imajući u vidu da je stanovao u Subotici, tako da smo se dogovorili da to obavi gospodin Čović.

Nebojša Čović: Ja sam vodio tu konferenciju za štampu, jedva izdržao da pročitam sve ono što smo se dogovorili da se pročita, da damo javno saopštenje, duboko udahnuo i koncentrisao se da izgovorim sve te reči koje su bile tamo napisane.

"Želim da vam pročitam saopštenje sa sednice Vlade Srbije. Na predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića izvršen je atentat u 12.25, ispred zgrade Vlade Srbije. Predsednik Vlade podlegao je ranama u 13.30 časova u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije."

Nataša Mićić: Jednostavno, svi su bili u očaju. Neki, koji su malo ekstrovertnije ličnosti, još uvek su plakali kada sam ja stigla u Vladu.

Dušan Mihajlović: Indicija... odnosno, znalo se mesto odakle je pucano, znalo se da su trojica... sa nekim... znao se njihov opis, vozilo kojim su se udaljili sa lica mesta, tako da je krenula odmah potraga za njima i za ostalim učesnicima atentata.

Nataša Mićić: Ja sam otišla na nekoliko minuta u kabinet premijera Đinđića, da se koncentrišem i, pravo da vam kažem, nisam baš mogla u tom kabinetu u kojem nikada nisam bila a da on nije bio tu, nisam mogla ni da se koncentrišem, da se usredsredim na sve to.

Nebojša Čović: Nisam znao šta nam nosi noć, nisam znao šta nam nosi dan, ali sam znao da moramo da budemo čvrsti i znao sam da moram vrlo jasno, zajedno sa kolegama, da postavim neke stvari, i to sam i uradio.

Nataša Mićić: Kako sam krenula iz kabineta, sa tašnom u kojoj je bio Ustav i neki papiri u kojima sam pravila nacrte za izjavu koju ću dati i za odluku, ušla sam u salu, sve sa tašnom, i sećam se da sam, kada sam ušla, dobro osmotrila sve predstavnike medija, novinare, snimatelje, nikada se nije osetio takav muk, takva tišina. Obično novinari u poslednjem momentu nešto nameštaju, kamere...

"Na osnovu člana 183 tačka 8 Ustava Republike Srbije, na obrazloženi predlog Vlade Republike Srbije, donosim Odluku o proglašenju vanrednog stanja."

Dušan Mihajlović: Da bismo uključili sve snage bezbednosti u očuvanje javnog reda i mira i da bi se obezbedila pomoć vojske u istrazi, bilo je neophodno doneti Odluku o vanrednom stanju.

Nebojša Čović: Trebalo je organizovati dalji rad, naravno, i Vlade i svih ostalih službi, trebalo je postaviti obezbeđenje za sve ostale članove Vlade, jer ljudi su se plašili, neki nisu smeli da odu kući.

Nataša Mićić: Pored obezbeđenja koje sam do tada imala, i koje je od tada bilo pojačano, još su uz mene bili i pripadnici žandarmerije.

Dušan Mihajlović: Žandarmerija je dobila zadatak da obezbeđuje vitalne republičke objekte koji bi mogli, eventualno, biti meta novih terorističkih napada.

Nataša Mićić: Zatim su me evakuisali, da kažem, prebacili iz Hotela Moskva, gde sam bila smeštena sve do tog 12. marta, u kuću na Dedinju.

Nebojša Čović: Tog dana, 12. marta, pozvao me je i gospodin Koštunica,  izjavio je saučešće i rekao da je na raspolaganju za sve što treba, da pomogne, da se uključi.

Zoran Živković: U stranci je već sve bilo puno. I ljudi iz stranke i građani već su palili sveće... Onda smo... šta smo mogli... atmosfera neverice da li to može da se desi uopšte, a desilo se već. Onda smo se dogovorili šta ćemo, šta da radimo – moramo da idemo dalje.

Zoran Živković (na konferenciji za novinare, 12. marta 2003):"Ja sam siguran da ljudi koji su ostali u Demokratskoj stranci – a današnjim ubistvom nas polovina nema jer on je bio polovina stranke – oni koji su ostali, oni će sve to što smo zajedno radili i što je on projektovao – ostvariti."

Nebojša Čović: Znam samo da je te večeri, dvanaestoga, odmah krenula rasprava, ili tog popodneva, o predsedniku Vlade. Već je počela borba za nekakve funkcije, za nekakva mesta. Ja sam i tada rekao da mene to mesto ne interesuje.

Zoran Živković: Čanak je rekao da treba da donese odluku, da je jasno da Demokratska stranka treba da da predlog za novog premijera, jer život ide dalje.

Dušan Mihajlović: Odluka da Demokratskoj stranci pripadne mesto novog mandatara, nešto je najlogičnije o čemu je najmanje tada moglo da se razgovara.

Zoran Živković: Svi su bili potreseni, kao da su i oni na sebi imali rane.

Nataša Mićić: Gospođa Đinđić je bila vrlo pribrana, čini mi se da te večeri ona još uvek nije bila svesna šta se dogodilo.

Mihajlo Mitrović: Mi smo dugo ostali u Kliničkom centru i dugo smo razgovarali, ne samo konkretno o tom ubistvu, nego smo dugo razgovarali... uvek prenesete razgovor na sve nas... šta to znači, koliki će stepen krize da bude, šta nas očekuje?

Nataša Mićić: Sećam se da te čitave noći nisam oka sklopila.

Nebojša Čović: To nisu dani kada možete da završite dan, jer tada ne znate šta je opasnije ili šta nosi veće iskušenje – da li dan, da li noć.

Dušan Mihajlović: Tih noći se nije ni spavalo.

Zoran Živković: U tim situacijama nemate vremena za pravi osećaj gubitka, tuge, nego je pitanje – šta dalje?

Zoran Živković (na sahrani premijera Đinđića): "Podneću ti jedan izveštaj. Na kraju smo poslednje zajedničke šetnje. Nikad nije bila veća. Ni 5. oktobra. Bila je čudna. Policija je sarađivala, čak i vojska. Spojio si ih. Ljudi su ćutali, plakali. I mi smo plakali, mi koji smo bili u toj koloni, svi znajući da ova šetnja, osim toga što je najveća, ima završetak na ovom mestu."

 B92: Zoran Đinđić sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

Ostali razgovori
Obeležavanje, Peščanik, 10. mart 2006.
Nisam bio oko Zorana, Intervju: Aleksandar Tijanić
Ubistvo premijera, Javna tajna, 11. mart 2004.
Sećanja na Zorana Đinđića, Kažiprst, 11. mart 2004.
 

 

 

Preuzmite video zapis
"Ako Srbija stane"
Real stream
Avi download(207mb)

Snimak dešavanja ispred Vlade Srbije
Real stream

 Sadržaj
Naslovna
Osvrti
Razgovori
Hronologija suđenja
Reakcije čitalaca
Svedočenje pred specijalnim sudom Vladimira Popovića
[koristiti opciju save document - pdf 2,9mb]
 
Arhiva
Specijal: Ubistvo Zorana Đinđića
Specijal: Suđenje stoleća
Specijal: Slučaj Legija
Fotogalerija: Atentat na Đinđića
Hronologija suđenja (2003 - 2004)
 
Vrh straneVrh strane
© 1995 - 2018 , B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
  • Marketing
  • Pišite nam
  • Mobilni B92
  • Šta je to RSS?
  • B92 na Facebooku