Pišite nam
 

Osvrti

Čistač Augijevih štala

Piše: Vojin Dimitrijević


Uz ogradu da nisam čitao sve što je Zoran Đinđić napisao kao mlad politički filozof, mislim da on nije imao ideologiju. Bio je, reklo bi se savremenim jezikom, čovek projekta. Njegov je projekat bio modernizacija Srbije. Mislim čak da nije bio pragmatičar, što se obično za njega kaže. Pre je bio idealista, čija je zamisao bila da navede Srbe da budu pragmatični, da požele da bolje i lepše žive. Možda je čak bio najbliži starim utilitaristima, hteo je da suma sreće i zadovoljstva svih preraste zbir njihove patnje i nevolje.

Prvi deo tog projekta bio je da se ukloni pogubni režim Slobodana Miloševića i onih koji su mu pružili podršku hoteći da sebičnu vlast obrazlože, podrže i „obogate“ mračnjačkom, retrogradnom i licemernom dimenzijom žrtvovanja, nesreće i nacionalnog mazohizma. Nestrpljiv u želji da ostvari taj zadatak i pre no što iskrsnu najpogodnije prilike, stalno je pokušavao da pokrene svoju učmalu i zaluđenu nacionalnu okolinu, čak i dotle da proba da protiv Miloševića iskoristi i samog Miloševića ili da za privremene saveznike prihvati i nacionaliste i bezumnike. To objašnjava i ono što mu se najviše zameralo: vola na Palama, posetu Slobodanu za vreme demonstracija 1997, nadu da mu Televizija Pink može poslužiti u demokratske svrhe zato što je najgledanija (bez obzira na poreklo te popularnosti), pokušaje da oslabi SPS rehabilitacijom Vučelića, kao i ustupke Crkvi, koji su mu onako ružno uzvraćeni na opelu u crkvi sv. Save.

Već sam ga poredio s fudbalerom-driblerom koji se naoko ne kreće u istom pravcu ali stalno gleda na gol (goal je engleska reč za cilj). Đinđićeva inteligencija imala je poseban sjaj i okretnost, što teško praštaju duhovno trapaviji ljudi. Njegove metafore „iz glave“ izazivale su zavist drugih političara i nepoverenje širih slojeva, koji se u Srbiji uvek plaše intelektualaca. I pored pokušaja da ga ublaži, taj duhovni sjaj je Đinđića „odavao“ i sprečavao ga da stekne podršku u ispitivanjima javnog mnenja, toliko potrebnu političaru. I nacionalisti su znali da je Đinđić jednostavno bio isuviše pametan da bi bio nacionalista.

Kada je taj kralj mislio da je došao na vlast pomerajući tromije topove i konje, ispostavilo se da je Đinđić-pragmatičar spremniji da se bori protiv duhovnih tereta svoga naroda i njegove nedostojne „inteligencije“, sa svim njenim umišljenim istorijskim pobedama i kosovskim smrtoljubljem, nego da se snađe u kriminalizovanoj i korumpiranoj državi koju je zatekao. Možda je, kao i mnogi drugi, mislio da je Milošević definitivno „pao“ a nije uočio da su ga neki pustili da padne, među njima i pripadnici policijsko-kriminalnog podzemlja s kojima je 5. oktobra 2000. pregovarao znajući da je režim bio spreman da ubija demonstrante.

Nije možda uočio da su u klin-čorbi koju je Milošević zakuvao, kada se ekser uklonio, ostali drugi sastojci koji su joj davali boju, ukus i gustinu i da su najotrovniji od njih elementi tajne državne strukture koja u Srbiji postoji još od 1945. godine, oslonjena na neke starije mračne tradicije. O tome možda najrečitije svedoči odgovor koji je od svojih ministara i vrhovnih policajaca dobio povodom pobune najbolje naoružane i opremljene bezbednosne jedinice u zemlji, JSO: rečeno mu je da država jednostavno ne raspolaže silom koja može da joj se suprotstavi. Tragedija predsednika vlade koji nema vlast mogla bi se nazvati šekspirovskom da je Đinđić bio sklon patetici: on ne samo što nije koristio krupne reči, od kojih Srbe i Crnogorce vekovima boli glava, nego mu krupne reči uopšte ne pristaju, što je teškoća i za svakoga koji piše o njemu.

Đinđić je ušao u Augijevu štalu, zasukao rukave i počeo je da je čisti. Ubile su ga zmije koje su se kotile u đubretu, gnjide koje su obitavale u balezi i užireni mudroseri koji su ležali na prljavoj slami.

Njegova monumentalna sahrana pokazala je da je tek mrtav dobio „rejting“ koji mu je bio potreban za života. Pokazalo se i da je mrtvi Đinđić tvrđi orah od živog: groteskni napori da se suđenje Đinđićevim ubicama pretvori u suđenje samom Đinđiću ipak su propali.

Zoran Đinđić nije „svesno položio život“ ni za šta. On je poginuo u borbi s podmuklim protivnicima. Umro je na pravom putu. Na nama je hoćemo li nešto učiniti s njegovom zaostavštinom.

Ostali osvrti
Kako je ubijen Zoran, Čedomir Jovanović
Čistač Augijevih štala, Vojin Dimitrijević
Dan kada je otišla Dobra vest, Daniel Bukumirović
Kako je građen sukob u kome je ubijen Zoran, Nenad Milić
Srpsko društvo i Zoran Đinđić, Latinka Perović
Srbija spora bez Đinđića, Jožef Pandur
Između rođenja kćerke i atentata, Miroslav Lajčák
Priča o posipanju pepelom, Jovana S. Polić
Kako je bilo raditi sa Zoranom, Ivana Jeremić
 

 

 

Preuzmite video zapis
"Ako Srbija stane"
Real stream
Avi download(207mb)

Snimak dešavanja ispred Vlade Srbije
Real stream

 Sadržaj
Naslovna
Osvrti
Razgovori
Hronologija suđenja
Reakcije čitalaca
Svedočenje pred specijalnim sudom Vladimira Popovića
[koristiti opciju save document - pdf 2,9mb]
 
Arhiva
Specijal: Ubistvo Zorana Đinđića
Specijal: Suđenje stoleća
Specijal: Slučaj Legija
Fotogalerija: Atentat na Đinđića
Hronologija suđenja (2003 - 2004)
 
Vrh straneVrh strane
© 1995 - 2018 , B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
  • Marketing
  • Pišite nam
  • Mobilni B92
  • Šta je to RSS?
  • B92 na Facebooku