Pišite nam
 

Osvrti

Kako je ubijen Zoran

Izvod iz knjige ¨Moj sukob sa prošlošću¨

Autor: Čedomir Jovanović, bivši potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Liberalno-demokratske partije


Pamtim samo fragmente 12. marta. Ivaninu rečenicu “Pucali su ispred zgrade. Strašno je”. Zoranov broj 063/440-441 koji sam nekoliko puta ukucao u svoj mobilni telefon. Minjin poziv iz operacione sale “Ubili su nam Zokija”. Ružicu i Bebu ispred Urgentnog centra. Karabinjere koji su čuvajući Jelenu i mene na milanskom aerodromu Malpensa bez reči pušili cigaretu za cigaretom sve do mog ulaska u Vladin avion kada mi je jedan od njih na špageti engleskom rekao ”Sorry for prime minister. Win in war for him”. Čudan tupi osećaj koji mi je drobio emocije primoravajući me da prihvatim da Zorana nema. Razumeo sam da je ubijen. Ali to nisam osećao kao njegov kraj. Tada nisam mogao da prihvatim da smo Zorana izgubili. Iako o tome nikada ne razgovaram, siguran sam da nisam jedini koji se tako osećao.

O tom danu i svemu što je posle njega usledilo ne želim da govorim kao neko ko ima monopol na apsoloutnu istinu. Čak ni na najbližu verziju. Za mene se vezuje isuviše predrasuda, suprotstavljenih interesa i kontroverzi da bi h na tako nešto imao pravo. Ne mislim da je to moj problem. Jednog dana će definitivno biti plus, koji iako nisam tražio, želim da sačekam na nogama. Do tada je to za mene okolnost. Politička klima na koju možete da se žalite ali je time sigurno nećete promeniti. Želim da umesto navodnih istina kojih je do sada bilo gotovo koliko i protagonista 12. marta ogolim činjenice, na osnovu kojih će svako razuman osetiti bez bilo kakvog sufliranja, sustinu tog trenutka.

Sleteli smo tokom večeri. Beograd je neobičan grad. Retke su sredine u kojima su emocije toliko izražene da u drugom planu ostavljaju arhitekturu, geografiju, politiku, ekonomiju. Beograd je gubeći osobine grada kroz sve ono što mu se dešavalo krajem 20. veka spasila energija Beograđana. Bas kao što je on mnogima omogućio da u njemu ponovo pronađu život koji su prethodno izgubili ko zna gde. To je sjajan grad kada su takvi ljudi u njemu. On ne postoji uprkos bulevarima, šopovima, galerijama, gradskom prevozu ako Beograđani prestanu da postoje. 12. marta je izgledao sablasno dok sam gledao u njega koračajući po pisti surčinskog aerodroma. Znao sam kako se osećaju ljudi.

Ispred automobila me je sačekalo obezbeđenje koje je izgledalo kao da se nalazimo na prvoj liniji fronta. Odbio sam pancir koji su mi ponudili. Prolazeći pustim gradskim ulicama slušao sam na devedesetdvojci vesti o proglašenju vanrednog stanja. Još sam tokom dana trazio od Živkovića, Čanka i ljudi iz GSS-a da bez obzira na zakonske nedorečenosti dramatično ekstremnom reakcijom odgovore na Zoranovo ubistvo. Nedavno je Živković, kao i mnogo puta iz samo njemu poznatih razloga, demantovao ovu, ne samo moju inicijativu, iako je stajao kraj troje ljudi na hodniku Urgentnog centra kada sam mu na njegovu poruku „Čuvaj se pri povratku” odgovorio „Traži proglašenje vanrednog stanja i shvati da ne sme biti imenovan Vršilac dužnosti Predsednika Vlade”. Uz taj razgovor sa njim i prethodni dogovor sa strankama koje su do kraja ostale u poslaničkom klubu „DOS-reforma Srbije” da se na sednici koalicije nama pruži podrška i da pravo mandatara nove Vlade bio sam siguran da ćemo makar moći da pokušamo da odgovorimo ubicama.

Radio je emitovao informaciju MUP-a da iza atentata stoje Legija i Zemunski klan. To je bilo jako važno, jer je u startu razbilo konfuziju koja je mogla da ima zastrašujuće posledice. Zamislite šta bi se desilo sa Srbijom da smo danima objavljivali da tragamo za počiniocima atentata čiji identitet ne možemo da saopštimo. Ovako je struktura državnog udara bila razbijena već nekoliko sati nakon pogibije Zorana. To je naknadno postao jedan od argumenata u kampanji naše kriminalizacije koja se, između ostalog, sprovodila i kroz nametanje teze bratstva u krvi da smo mi znali šta će se desiti 12. marta, o čemu najbolje svedoči policijska poternica koja je objavljena istog trenutka. Naravno da oni to ne rade zbog želje za istinom, već iz straha da se ona ne sazna. Na isti način na koji smo reagovali postupila je i Bela kuća. Nekoliko sati nakon 11. septembra Vašington je zvanično objavio da iza napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon stoji Al kaida. Nisam čuo da je Koštunica zbog toga počeo da optužuje i Buša. Ali jeste mene, Bebu, svaku osobu koja je bila deo politike koju je personifikovao Zoran.

Policija je u toku prve noći i drugog dana načela zavereničku mrežu koju su ispleli mafijaši, korumpirane sudije i inspektori kriminalističke policije, podivljali delovi službi bezbednosti i antihaško bratstvo. Č injenica je da smo tim saopštenjem razbili komunikaciju i logistiku zločinačkog udruženja. Prvi izveštaji sačinjeni na osnovu izjava dojučerašnjih saradnika - Legije ili članova Zemunskog klana, a utomatski su bili dokaz da smo u pravu. Ako se zna ko je Dejan Milenković, ako se zna šta je pokušano kod Limesa, i ako se zna da se on krije, onda ne postoji nikakva dilema oko toga ko bi mogao biti prvi osumnjičen za izvršeni atentat. Dva ili tri dana nakon objavljivanja saopštenja policija je imala dokaza za podnošenje krivične prijave. U isto vreme su uhapšeni Zoran Vukojević šef obezbeđenja mafijaške centrale u Šilerovoj i Miladin Suvajdžić, diler Legije i klana, koji je u pojedinim fazama prisustvovao planiranju atenatata. I jedan i drugi su, pošto je započet sudski proces, dobili status svedoka saradnika.

Dok sam se ulicom Kneza Miloša približavao zgradi Vlade preispitivao sam svaki frejm, sekund, minut, sat…naše prošlosti u kojoj smo eventualno mogli da sprečimo fatalan ishod? Stalno tragam za nekom šansom koja se mogla iskoristiti, mogućnosti da nešto više uradim. I tada kao i danas ne mogu da prihvatim surovu definiciju 12. marta kao slepe ulice iz koje nije bilo izlaza. Na žalost, prostor je već bio toliko sužen sukobima koje smo vodili od oktobra 2000. do marta 2003. Za nas sve do tog trenutka nije bilo situacije za koju nemamo rešenje. Za nas nije bilo slepe ulice. Čak i kad smo bili u njoj mi smo pronalazili izlaz. Rušili smo zid. Kada pričamo o načinu na koji se morao čuvati Zoranov život, onda ne možemo krenuti sa parkinga ispred Vlade ili auto-puta kod Limesa. Analizirajući odnos države i društva prema onome što je on radio, njegovom cilju i misiji u kojoj je video smisao svog života očigledno je da je od većine drugih mogao da očekuje samo prepreke. Na poslednjoj su ga srušili, pet dana pre formiranja Saveta ministara koji bi nam omogućio da izvedemo drustvo iz 5. oktobra u kojem je tapkalo dve i po godine, zahvaljujući Koštunici koji je stavio nogu u vrata sprečavajući nas tako u definitivnom razlazu sa Srbijom prošlosti. Mnogi su ga u tome podržavali prihvatajući pseudolegalizam kao paravan za kontinuitet. Da li bi bilo 12. marta da je kao predsednik savezne države, Vojisilav Koštunica podržao hapšenje Slobodana Miloševića. Ne! Da li bi bilo 12.marta da je prećutao ekstradiciju Haškom tribunalu umesto što ju je nazvao politikom državnog udara i zbog toga napustio koaliciju. Ne! Da li bi bilo 12. marta da je u protestu Crvenih beretki video pobunu a ne sindikalno nezadovoljstvo? Ne! Da li bi bilo 12. marta da je u junu 2002. godine podržao Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala? Ne! Zato što je Zoran ubijen upravo zbog toga što je bilo sigurno da će njegova smrt biti i kraj ideje koja je mnogo žuljala. Zbog nesposobnosti da prati ritam naše politike, nespremnosti da definiše zajednički cilj brzih, efikasnih, suštinskih promena Koštunica je postao zaslepljen i prestao da bira sredstva u obračunu sa nama.

Ako mu je u tome mogla pomoći Vojska – iskoristio ju je. Ako mu je u tome mogao pomoći Stanišić - iskoristio je Stanišića. Ako su mu u tome mogli pomoći Rusi koji su u Beogradu imali 50 puta više špijuna nego zajedno Amerikanci i Englezi i vozni park veći od BIA-e – iskoristio ih je. Ako su mu u tome mogli pomoći ambasadori SAD-a, Ujedinjenog Kraljevstva ili Francuske – iskoristio ih je. Ako mu je u tome mogla pomoći Ljiljana Buha - iskoristio je Ljiljanu Buhu. Svaki naš novi uspeh uvećavao je broj neprijatelja koji su zbog toga postajali njegov prijatelj. Devedeset odsto energije trošili smo na odbranu od Koštuničinih napada. Njegova predsednička kampanja 2002. je bila bestijalna. Ona je u Srbiju vratila jezik kontramitinga, za koji smo verovali da je nestao 5. oktobra. Ni on ni njegovi najbliži saradnici nisu birali sredstva. Zato je Gradimir Nalić postrojavao JSO i od njih tražio da podrže DSS patriote, a otkažu poslušnost nama izdajnicima. Zato su Aca Tomić i Rade Bulatović ispratili Zoranove ubice u 12. mart.

Dok sam ulazio u zgradu Vlade, probijajući se kroz Beograđane koji su plačući palili sveće, postalo mi je jedino važno da činjenica da Zorana više nema ne sme biti doživljena kao da nema više ni budućnosti u koju je on verovao. Ako pojam obezglavljenosti ima neki smisao, onda mu Srbija nikada nije bila bliža nego u tom trenutku.

Zoranov kabinet mi je izgleda kao da je on izašao i da će se svakog trenutka vratiti. Zapravo je još uvek na neki čudan način bio vise prisutan nego konačno izgubljen. Otvorene knjige, papiri na radnom stolu, Biljana, njegova sekretarica, ispred vrata. Atmosfera je bila mučna, morbidna i kroz to se videla ta razlika stvorena snajperskim metkom svega nekoliko sati ranije. U jednom trenutku nestao je optimizam, nestala je energija, život. To je bilo tako očigledno među svim tim Zoranovim beživotnim stvarima.

Sada kada sam bio tu u Vladi i kabinetu grč koji me držao tokom povratka u Beograd počeo je da popusta. Bubnjala mi je u glavi njegova rečenica izgovorena tri nedelje pre toga na Intenzivnoj nezi Ortopedske klinike "Ako znamo da smo za druge demoni zato sto smo bili u svakom problemu, ako znamo da smo paradigma svakog zla u Srbiji, onda treba da shvatimo da nas čekaju kako bi nas uništili u prvom ternutku naše slabosti. I nemoj da mi govoriš da to razumes. Pokaži. Nemoj da ćutis kada lažu o tebi. Reci ne! Sto puta. Kada god otvore usta. Pogledaj šta su od mene napravili".

Rekao sam mu da treba da krenemo u kampanju. Da ponovimo "Srbiju na dobrom putu" ali kroz stranku. Šta je drugo Koštunica mogao da radi danas u odnosu na ono od juče. Ništa osim ponavljanja koje je bilo dosadno i kao original. Zato smo hteli da krenemo događajima u susret. Aktuelizovali smo kosovsko pitanje tako sto smo rekli da umesto čekanja treba da odlučimo. Standardi, pa status za nas nisu mnogo značili. Ako se standardi nekim čudom ispune, ideja kosovske nezavisnosti će dobiti neoboriv argument. Ukoliko taj princip ne bude ostvaren, neće biti ni Srba pa će Albanci samostalno upravljati tom teritorijom. Ubrzali smo rešavanje srpsko-crnogorskih odnosa tako što smo iz faze problema pod imenom SRJ prešli u fazu SCG kao privremenog rešenja do definisanja finalne opcije. Odlučili smo da stavimo tačku na hašku agoniju pri čemu smo te 2003. godine zaista mogli tako nešto da izgovorimo, pošto smo bili na korak od peuzimanja Vojske i njenih službi bezbednosti, koje su se ponašale kao da je Milošević još uvek na vlasti, a Mladić na tenku iznad nekog bosanskog grada. Bili su nam jako važni poštenje i solidarnost. Ako reforme ne funkcionišu vlast ruši rezultat. Ukoliko funkcionišu onda se ne može napadati rezultat već vlast koja to u stvari radi zbog sebe a ne zbog naroda. To je bio naš slučaj. Rušenje Vlade kroz fabrikovane skandale bilo je očekivano još u februaru 2003. godine. Dotakli smo se Koštunice. Znam da se on nasmejao i rekao da je Koštunica kao i Srbija koju mi pokušavamo da promenimo: "Sačekaće nas za dve godine. Opet ćemo zavisiti od njega. Ponašaće se u skladu sa svojom mržnjom. Na kraju ćemo morati sa njim nešto da radimo, a ja to ne mogu." Zoran je bio svestan potpunog razlaza njih dvojice. Mislim da je i Koštunica isto mislio. Za razliku od Koštunice, Zoran je bio žrtva, neko ko je ostavljan uvek kada je bilo najteže i neopravdano napadan zbog svoje politke kad god je ona dala neki pozitivan rezultat. To je uz DSS podržavalo pola DOS-a i DS-a.

Sada polovina onih koji su ga godinama uništavali učestvuje u radu Demorkatske stranke jer je ona pristala na to. Nije se Koštunica promenio, promenile su se demokrate.

Zoran nikada nije želeo da budem pod senkom njegovog tutorstva Isto tako, ni ja nisam želeo da on bude neko koga bi mogli da optuže da mi gleda kroz prste. Bili smo prećutno bliski. Mogli smo beskrajno da razgovaramo o nekom poslu u bilo koje doba dana i noći. Pred kraj nismo imali mnogo vremena za obične teme. Uvek je to bila stranka, skupština, Vlada, koalicija, neki problem...Poslednji duži razgovor bio je ovaj koji smo vodili čekajući popuštanje lokalne anestezije pod kojom je bio nakon operacije tetive. Ta četiri sata smo potrošili za sebe. Tada sam ga jedini put slagao. Pitao me je šta ima novo i na čudan način i njemu nesvojstveno, to više puta ponovio. Kao da nije hteo da prihvati moj odgovor – "Ništa!". Naknadno sam otkrio da je on od Minje svog dugogodišnjeg prijatelja i Jeleninog oca, saznao da ćemo se Jelena i ja uskoro venčati. To sam krio od njega, kao i od svih drugih, zato što sam hteo da sve prođe jednostavno, bez puno priče i pompe. Rekli su mi da ga je to moje prećutkivanje pogodilo. Ali nisam samo ja bio takav. U danima nakon 12. marta Milić i Beba su mi rekli da je BIA pokušala da nas razbije informacijom o mojoj navodnoj vezi s Legijom koja je otkrivena tokom praćenja Makine grupe a potvrđena nasim zajedničkim odlaskom na Kopaonik. Ne znam da li mi nije ništa govorio zato što je hteo da me sačuva od takvih situacija ili zato što ih je, kako je povremeno drugima govorio, smatrao gadostima na koje ne treba trošiti vreme.

Te noći sam otišao do Urgentnog centra. Beba je posao sa mnom. Milan Veruović je bio u teškom stanju. Porazgovarao sam kratko sa lekarima i njegovom porodicom. Pred vratima bolničke sobe bilo je nekoliko ljudi iz obezbeđenja, ali niko od njih nije znao ništa što bi moglo usmeriti istragu ka konkretnim raspletima.

Vratio sam se na sastanak sa Živkovićem kojem sam rekao da treba da bude premijer. I danas mislim da je to bilo najbolje kratkoročno rešenje. On je bio savezni ministar policije, čovek u zrelom dobu, koji je svojom pojavom, bez obzira na stvarno drugačije stanje koje je vremenom došlo do izražaja, ulivao sigurnost na neposredan način. Moj odnos sa Živkovićem je jako konfuzan. Mislim da su oni koji su rušili našu politiku shvatili da zavise od mog odnosa sa njim. Šta će biti sa Vladom i sa Demokratskom strankom meni je bilo jasno već tokom vanrednog stanja. Video sam da među nama postoje užasne razlike, da Živković zbog sopstvenih slabosti pravi distancu u odnosu na mene i u Tadiću traži partnera. Sve do stranačke skupštine na kojoj mislim da je shvatio koliku je grešku napravio. Ta stranka je bila tako surova prema njemu ne ostavljajući mu prostor čak ni za pristojan poraz. Egzistencijalni strahovi su je deformisali u situaciji u kojoj su se ljudi u njoj suočili s mogućim gubitkom vlasti. Krojačica iz druge smene "Kluza", VKV radnica koja je samo u Milosevićevoj Srbiji i onom što je od nje ostalo mogla tri puta biti izabrana za predsednicu opštine postala je paradigma Demokratske stranke. Njeni strahovi su bili tipični strahovi svakog funkcionera koji je deset ili petnaest godina ranije zamenio identitet trarsformišući se u čoveka na vlasti makar ona bila i lokalna. Od '96. godine mi smo upravljali najvećim sredinama u zemlji. Praktično svakim značajnijim gradom. Za njih su izbori predstavljali stres. Mogućnost da izgube ono što su davno osvojili glasovima građana koji su se suprotstavljali Miloševiću.Takve ljude je interesovao samo njihov opstanak a on im je izgledao moguć isključivo kroz ono što je nekoliko meseci kasnije nazvano kohabitacijom. Pogazili su svaki princip DS-a. Smatrali su da posle toliko vremena mogu biti lični. "Stranka to smo mi. Kada je dobro nama, dobro je i njoj. A nama je bolje u savezu svih sa svima, makar se on gradio u živom blatu, nego u propaloj fabričkoj hali ili društvenom preduzeću koje niko neće, gde ćemo završiti kao opozicija. Naravno da ova definicija nije mogla biti javna. Zato se stranka bavila Živkovićevim i činjenicom da su posle njegovih deset godina provedenih na mestu potpredsednika stranke shvatili da on nije završio fakultet. Što je valjda bilo toliko diskvalifikujuće da i danas za njega nema mesta u krugu od 400 članova Glavnog odbora. VKV radnica sa stavom Marije Kiri i danas vodi svoju opštinu. Ne verujem da razmišlja o Sorboni.

Jedno vreme je čak i deo BIA-e učestvovao u potkopavanju mog odnosa sa Živkovićem. Naravno da to nije bilo moguće uraditi bez znanja direktora Miše Milićevića i njegovog zamenika Gorana Živaljevića. Nisam bio iznenađen kada sam to čuo. Vlada ništa drugo i nije mogla očekivati od jednog Milićevića koji je više tražio stan nego one koji su u službi direktno ili indirektno odgovorni za 12. mart. MUP je stigao do portira. Predaleko za BIA-u. Još manje prava na čuđenje ostaje nakon profesionalne biografije drugog čoveka Vladine bezbednosne agencije. Živaljević je bio jedan od najodanijih ljudi načelnika beogradskog centra RDB-a Milana Radonjića, desne ruke Radeta Markovića u zločinu na Ibarskoj magistrali. Proslavio se u jednoj od akcija tokom '99. godine, kada je disciplinujući u ime svojih šefova poljuljanu službu, za primer uhapsio i izložio torturi kolegu Vladu Nikolića, koji je zbog navodne saradnje sa neprijateljskim službama u zatvoru ostao sve do oktobarskih promena. Dok je to radio Živaljevic nije imao moralnih dilema iako je znao da čoveku sa kojim je radio godinama silom iznuđuje priznanje. Još manje ga je mučila činjenica da je on sam otišao mnogo dalje od onog što je iskonstruisao Nikoliću. Naime on je kao navodni pripadnik antirežimske struje u Državnoj bezbednosti, uspostavio kontakt sa zapadnom obaveštajnom službom, nudeći opciju pobune unutar Miloševićevog sistema za podršku nakon njegovog rušenja. Slično se na drugoj adresi ali godinu dana ranije ponašao i Jovica Stanišić. S tim što se kod Živaljević na kraju ispostavilo da je sve radio u koordinaciji sa Radonjićem i Markovićem, pri čemu ni računar više ne bi mogao da prebroji koliko je puta tada promenio stranu.

Nedavno sam se sreo ljude iz BIA-e koje je sramota zbog toga što su uradili svojoj vladi. Jer je to vrlo brzo prevazišlo dimenzije odnosa premijera i njegovog potpredsednika. Nisam siguran da su to uradili zato što su se opametili. Pre mi se čini da su to uradili jer su ih šutnuli iz službe kojoj su verno služili.

Isto veče, 12. marta, održano je predsedništvo DOS-a. Doneta je odluka da mandat za predsednika Vlade pripada Demokratskoj stranci.

Sa puno gorčine, gledam na glasanje o Vladi koja je formirana 18. marta. Tri dana nakon Zoranove sahrane radikali, socijalisti i na žalost Demokratska stranka Srbije misle da je bolje da Srbij a nema Vladu u vanrednom stanju od toga da je vodi Demokratska stranka. Kao da hoće da nam kažu “pošto nisu mogli da srušimo Vladu Zorana Đinđića glasovima u Skupštini, neko drugi je to uradio tako što ga je fizički eliminisao. To nije problem. To je prilika da se dođe na vlast”. Sve je obavezivalo te partije da u parlamentu saopšte da su naši politički protivnici, ali ne i biološki neprijatelji. Ali to “sve” je moglo imati uticaja samo ukoliko smo mi zaista bili njihovi neistomišljenici ali ne i snajperska meta. Ne, oni svoj odavno započeti obračun sa nama nisu hteli ni iz pristojnosti da prekinu. I to je bio njihov odgovor na našu nezahvalnost. Jer bi sve tog dana bilo drugačije da smo pristali na koncentracionu vladu sa Koštunicom, radikalima i socijalistima u koju sigurno neće niko pucati.

Zato sam rekao da ne postoje dodirne tačke u između njih i nas. Gvozdena metla je tada bila jedini pristojan odgovor.

Celu noć sam proveo na nogama, pokušavajući da razumem limite naše politike, pretpostavim naredne poteze Legije, razmotrim prve reakcije sveta. Ipak mi je bilo najvažnije šta o svemu misle ljudi. Bez njih smo mogli da izdržimo sve dotadašnje udarcem, ali je pritisak nastao Zoranovim ubistvom strateški za nas bio neizdrživ ukoliko bi društvo statiralo kao što je to bilo pravilo svih prethodnih kriza. Ako ovoga puta Srbija odluči da sačeka kraj sukoba kako bi podržala pobednika bez obzira na njegov karakter, onda je bolje da svima kažem jasan odgovor na pitanje "a šta će biti sa nama?" koje je lebdelo u vazduhu. "Isto što i sa Zoranom". Sve poruke koje smo toga dana poslali, pre svega kroz hrabri nastup Nataše Mićić koja je proglasila Vanredno stanje, već su bile u drugom planu pred plimom strahova koji su se uvećavali u svakom razumnom čoveku koji nas je posmatrao znajući da je odluka gest, a njena primena dokaz snage i sposobnosti. Znao sam da čak i ako nismo sigurni moramo izgledati superiorno. I da je dan koji je svitao naša jedina šansa da svojim ponašanjem pokrenemo društvo.

Sve vreme sam se instinktivno javaljao na telefon u kabinetu. U jednom trenutku sam shvatio da sam potpuno sam. Ne samo u krugu kancelarija Predsednika Vlade već i u celoj zgradi. To me je podsetilo na novogodišnji razgovor sa Zoranom, koji me je pozvao iz Brazila da bi mi sa šest ili sedam sati vremenske razlike, u svoju ponoć, a naše rano jutro, poželeo sreću i postavio pitanje "Izvini, a zašto mi se niko ne javlja u kabinetu?" Odgovorio sam mu kroz smeh da ne znam i da je možda doček Nove godine jedan od razloga. "Pa, šta to znači? Da Vlada ne postoji kad je Nova godina? A koga ja da pitam zašto nije bilo struje dok se emitovalo moje gostovanje u "Milioneru". Da sam pao na prvom ili drugom pitanju isključili bi porodilišta, ali bi BK imao stuju. Ta emisija je bila baš pozitivna. Steta što se nije videla. Moramo da promenimo to ponašanje u Vladi. Ne može to tako. Pa svet živi 24 sata. I fabrike rade u tri smene. Mogu i svi ti što se motaju oko mene. Ni imena im ne znam koliko su beskorisni. Jedva čekam da se vratim, a do tada ću beležiti svaki poziv na koji mi nisu odgovorili. To će ovoj dosadi dati neki smisao. Čoveče, gde sam stigao da ne bi h mogao da izađem iz hotela. Treba da vidiš ovu kišu". Dugo smo još razgovarali. O Ustavnoj povelji i polovini januara kao super terminu za njeno usvajanje, o Hajekovoj knjizi koju sam mu pred put, iza leđa ubacio u automobil kao novogodišnji poklon i pretnji da će mi on odgovoriti na sličan način. Nije bio sličan ali je bio jednako čudan. Pružio mi je poklon pred početak glasanja o novoj srpskocrnogorskoj državi. Dok je to gledala cela skupština i snimala svaka kamera. Naravno da suština nije bila u disku brazilske muzike. Tim postupkom on je odgovorao na sve one pritiske koji su u našem odnosu želeli da stvore podelu. Popili smo kafu u skupštinskom hodniku čekajući kvorum. Preko šolje mi je rekao "Beba ima spisak propuštenih poziva. Sada ćemo to da sredimo. Svaki sledeći put hoću da imam on-line kabinet. Ko smo mi da se ne javljamo na telefon kada nas neko zove. Savet bezbednosti? Ili nam niko ne treba?" Oko sedam ujutro, pridružio mi se Vladin savetnik za spoljnju politiku Ivan Vejvoda. Sve do pola deset nismo ispuštali telefone iz ruku. Svaki poziv je dobio odgovor.

Bilo je vreme da odem kod Ružice. Nisam to želeo da uradim čim sam sleteo tokom noći. Ne pre nego što sam sebe ne uverim da sam sposoban za tako nešto. A za mene se u tom trenutku sposobnost ispoljavala kroz preuzimanje odgovornosti. To ne znači da sam se osećao kao njegov naslednik. To za mene znači da sam tog dana, bio spreman da budem ono što sam bio juče. Kao i danas. Želeo bih da to osećaju milioni, ali ne mislim da je ta ideja manje vredna ukoliko se možemo prebrojati prstima jedne ruke. Prosto to znači da je potrebno dodatno raditi. Oni koji me osporavaju saplićući me tezom o nasledniku treba da shvate da smo taj ubijeni čovek i ja radili jedan posao od kojeg ni po koju cenu nismo želeli da odustanemo. 12. mart je samo povećao moje radno vreme. Siguran sam da se isto kao ja osećaju i mnogi drugi.

Dok sam, držeći Jelenu za ruku, kroz dugo dvorište prilazio kući razmišljao sam o čudnom paralelizmu. Dve godine pre toga sam takođe bio akter prelomnih istorijskih trenutaka. Tada sam ušao u Miloševićev dom da bih ga uhapsio ostvarujući nameru mnogih, ali pre svih Zorana. Marta 2003. osećao sam da me na kraju staze kojom sam se kretao čeka posledica onog što sam uradio marta 2001. Setio sam se koliko mi je izgledalo nestvarno lepo to jutro i ta "šetnja" do Miloševićevog košmara u koji sam ušao svesno, znajući unapred da će mi to promeniti život. Bilo mi je teško zbog svakog olovnog koraka tog 13. marta koji me približavao Ružici, Jovani i Luki kao preostalom delu sveta u koji me je davno uveo Zoran. Gubitak premijera ili predsednika stranke nije bio ni deo bola koji je pratio gubitak muža ili oca. Na vratima smo se jedva izborili sa Pokijem, jagnjetom u telu rotvajlera, koji je imao kamen za mene. Samo je za njega to bilo obično jutro. Ružica je sedela sama u velikom dnevnom boravku. Ni u ovom trenutku ne mogu da opišem njena osećanja ili pokrete koji su je u mojim očima učinili ranjivom. Bila je dostojanstvena. I sama, uprkos Jeleni i meni pored nje. Ni danas mi ne izgleda drugačije uprkos tome što je okružuju neki drugi ljudi. Video sam tada Jin bez Janga. U međuvremenu su odnosi sa Ružicom postali potpuno drugačiji. Nije mi ništa rekla što bi mogao da mi bude razlog za tvrdnju da su se oni promenili nakon Zoranovog ubistva. Ipak, ne živim sa glavom u pesku. Jasno je da više ništa nije isto. Nije se tu nešto desilo. Jednostavno smo se razišli. Ne mogu čak precizno da kažem kada se sve to desilo. Meni tu ništa nije politički porblematično. Zašto ona ne bi mogla da ima drugačije političke stavove. O tome sa njom nisam razgovarao. Niti bi tako nešto i pomislio da uradim. Bilo bi to nepoštovanje Zorana, nje, konačno i mene. Kada bi moja politika zavisila od takvog alibija onda ona ne bi trebala ni da postoji. Mada mi je jasno da su razgovarali drugi. Porodica Đinđić je prošla kroz užas. Još uvek živi u tome. Ne mogu svojom sudbinom i svojim problemima, da ih opterećujem uvećavajući njihove nevolje. Niti hoću da osporavam način na koji ona misli da će te probleme umanjiti. Nikada na takav način nisam posmatrao Ružicu i bilo bi glupo da kažem da je razlika među nama stvorena zbog toga što je ona ima drugačije političko mišljenje. Ima toliko ljudi koji drugačije politički misle, pa sa njima mogu normalno da razgovaram. Besmisleno mi je da takav razgovor zamenjujem ovim pisanjem. Mi živimo paralelne živote koji ne dovode u pitanje moje osećanje odgovornosti prema toj porodici. Trebalo mi je dosta vremena da na takav način prelomim sebe. Poslednji put smo se razgovarali opet u martu, kada me je pozvala jer je čula da se tog jutra Jelena porodila. Nisam znao šta da joj odgovorim kada me pitala šta se to desilo sa nama i zašto ona mora od drugih da saznaje da sam dobio sina. Tada sam obećao da ću sa Lajfom svratiti kod nje na kafu koju još nisam popio.

Tog 13. marta smo sa antologijskog predsedništva stranke otišli peške na komemoraciju u Skupštinu grada. Ljudi su mi prilazili i plačući govorili o Zoranu. Svako je drugačije opisivao svoje emocije. Ipak stotine tih rečenica zajednička karakteristika je činila jednom. Niko od njih nije govorio o onome što moramo da uradimo. U zemlji u kojoj svako zna bolje od Šekspira šta je Hamlet, u društvu u kojem je svako najbolji trener košarkaške reprezentacije, u politici u kojoj je više predsednika nego birača na izborima, nije bilo nikakve ideje, inicijative. Samo suze. Mnogi mi kažu da je ta komemoracija, zbog govora koji sam održao zapravo bila prekretnica. Ne sećam se više ni reči osim stava kojim sam se obratio posle iskazane pošte ćutanjem. "Ovo nije komemoracija. Ovo je naš radni sastanak. Srbija živi". Zbog toga sam proglašen za ekstremistu. Jer je život kao odgovor na smrt sam po sebi ekstremizam. Moram priznati da u tom trenutku nisam bio svestan težine reči koje izgovaram. Bilo mi je jasno da se sa mnom pre govora niko nije konsultovao zato što nije znao šta da mi kaže. Razumeo sam da u mom obraćanju društvo traži samopouzdanje i snagu koju lično nema. Ali nisam mogao da osetim neizgovorenu pretnju koju su prepoznali samo oni koji su tada bili na korak od trijumfa. Vizija nije ubijena. Zoranova žrtva postaje naše moralno pravo u nameri da je beskompromisno ostvarimo.

Prišao sam Ružici i rekao da se osećam krivim zbog toga što sam bio protiv Zoranovog povlačenja 2000. godine iako mi je ona mnogo put govorila da bi Luka i Jovana konačno trebali da dobiju oca, a ona muža. Tada su mi prošli kroz glavu naši razgovori u Herceg Novom tokom rata 1999. I njen predlog da svi zajedno odemo u Nemačku i pokušamo da živimo za sebe, kada nam u Srbiji nisu dozvoljavali da živimo za nju. Setio sam se noći kada smo isporučili Miloševića Hagu. Sedeli smo svi zajedno u stanu na Studentskom trgu. Zoran je rekao da sam bio u pravu kada ga nisam podržao u nameri da podnese ostavku. Rekao je da je to za njega bila intimna prekretnica. Nije me mučio samo osećaj griže savesti. Teže mi je bilo da podnesem sumnju u pozitivan odgovor na pitanje “Da li sve sto smo ostvarili vredi onoliko koliko smo spremni da uložimo? Da li će sve ono za šta je Zoran živeo i zbog čega je ubijen na kraju imati smisla”

Tu u Skupštini grada Nebojša Čović me je pozvao da razgovaramo. Izledao je napeto, nervozno ali drugačije od ljudi koji su nas okruživali pritom se osećajući isto kao i on. Rekao sam da ću imati vremena tek tokom popodneva. Sreli smo se narednog jutra. Primio me u velikom kabinetu koji ga je činio još manjim. Kao da je kvadratima želeo da kompenzuje santimetre. Bio je direktan ”Da li ćete me uhapsiti?”. Nije morao da mi objašnjava zašto me to pita. Znao sam da to ne radi zbog toga što je jos 2001. godine policija tragajući za mrežom organizovanog kriminala naletela na njega u njoj. Neposredno pre ubistva, u poslednjoj fazi priprema hapšenja Legije i Zemunskog klana, Čović je sa njima imao kontakte o kojima mi nismo znali ništa više osim toga da su česti. Odgovorio sam pitanjem “A zašto me to pitaš?”. Danas se on ne seća ovog susreta. Kao što se ne seća ni svog odnosa sa Miloševićem čiju je politiku godinama realizovao tako da je na kraju on završio u Hagu. Vrlo brzo smo saznali razloge Čovićevog poziva. Za to se postarao Velja Ilić koji je čačanskoj policiji koja mu je iz, ne znam kog razloga, pretesala kuću plačnim glasom saopštio da je on uprkos svemu što je govorio voleo Zorana i da nije znao šta je Legija planirao kada ga je obavestio da se pripremi za dolazak sa čačanima u Beograd . “Legija je moj dečko", bio je Čovićev odgovor koji je dao na skupštini košarkaskog kluba Borac iz Cačka, Iliću kojem je Legijin kurir prosledio poruku. Iz predostrožnosti policija je napravila izveštaj u prisustvu jednog republičkog poslanika, koji nam je doslovce sve ponovio i pošto je Velja Ilić na Čovićevu sugestiju povukao svoju izjavu. Sam Čović je požurio da objasni svoje susrete sa Legijom “rešavanjem nekih sitnih problema”. Ako mu je Legija u tim sitnicama pomogao kako mu je on vratio za uslugu. Ubrzo su uhapšeni Aca Tomić i Rade Bulatović. To je bila naša reakcija na neistine kojima su pokušali da umanje značaj svojih susreta sa Zoranovim ubicama neposredno pre 12. marta. Ko je imao pravo da kaže policiji da pred njihovim neodrživim alibijima okrene glavu u stranu samo zbog toga što su Koštuničini najbliži saradnici. Uhapšeni su tek pošto je ustanovljeno da su dali lažne izjave tokom obavljenih informativnih razgovora. Akciju Sablja je vodila policija.Ona je bila uspešna zato što je to bio jedini trenutak u kome u poslednjih 15 godina nije bilo sramota biti policajac. Ljudi su se zbog toga osećali vrednije. Nikada se na sednicama Vlade nije razgovaralo o tome da li će biti uhapšen neko od političara. I mali smo vrlo jasan stav da se nikome neće progledati kroz prste i da uprkos svim vezama, poznanstvima, zaslugama ili uslugama niko nema pravo da interveniše ili usmerava aktivnosti policije. Išao sam tako daleko da sam tražio od policije i tužilaštva da sprovedu istaragu o svim mojim kontaktima sa Legijom. To isto je i Beba tražio za sebe. Ne zbog toga što nam je bilo potrebno neko pokriće ili opravdanje. Tako smo formirali karakter “nesalomivih” koji je vanrednom stanju dao neophodnu snagu. Iako nije smelo da bude nedodirljivih u akciji Sablja, uloga Vojske i službi bezbednosti ostaje potpuno u drugom planu.To je jedna od njenih najkrupnijih slabosti. Nismo uradili ono što je bilo neophodno. Bratstvo u krvi je opstalo. Mislim da to ne treba meriti kroz pitanje da li smo uhapsili onog ili ovog. Jednostavno, nismo raščistili sa našom 200 godišnjom tragičnom repeticijom. Nije postojala dovoljno svesti o tome. Brzo se ta nesigurnost ili odsustvo ideja prenelo i na sve druge. Već nakon mesec dana, vanredno stanje je postalo problem, iako je ako se merim stepen podrške ono još dugo bilo nesporno. Nijedna odluka nije podržana kao odluka o vanrednom stanju, niti je istovremeno, bilo koja odluka bila toliko politički osporena. Da bi paradoks bio veći, nijedan potez vlasti nije imalo tako slabu odbranu kao ovak uprkos svim činjenicama koje su mu išle u prilog. Nakon svega, akcija Sablja je bila propuštena šansa političara i politike koja je sprovođena u ime demokratije bez snage da tu demokratiju sačuva. Nije imala hrabrosti da sopšti ono što otvoreno saopštavaju svi svetski lideri kada je ugrožena demokratija u njihovoj zemlji. Ne može se dozvoliti da se ona uništiti tako što će postati ranjiva zbog slobode koju obezbeđuje svojim građanima. To je propuštena politička prilika jer je u njoj svima postalo jasno da je politika kreirala mafiju i organizovala kriminal. Uzroci zbog kojih je došlo do 12. marta ne mogu trajno biti uklonjeni ukoliko se sve svede na obračun sa kradljivcima automobila, makroima ili sitnim delierima. Imali smo egzaktne podatke i dokaze koji povezuju vrh države u kojoj smo živeli pod Miloševićem sa najmonstruznijim zločinima.

Dok sam gledao u Zoranov kovčeg I slušao mitropolita Amfilohija koji je govorio ono što Srbija do danas prezire i slavi video sam da je ubijen zato što je želeo i radio nešto što većina Srbije želi, ali ne sme i ne može. Stvarao je društvo koje radi nasmejano i radosno. Ponosne ljude koji mogu da žive od svog rada i brinu za one koji to ne mogu ili nisu u stanju. Srbiju u kojoj vozimo automobile koji nisu stariji od šest godina po autoputevima, a ne rupama u kojima možete da polomite osovinu. On je želeo da u bolnicama ima lekova i instrumenata koji rade. I stručnih, dobro plaćenih lekara.
Planirao je da deca u školama uče na kompjuterima. O budućnosti mnogo više nego o sadašnjosti, jer je ona kratka i prolazna. Obavezno iz istorije, da ne bi ponovili grešku.
Mislio je da je svakoj našoj reprezentaciji mesto u finalu Svetskog prvenstva. Ubijen je zato što je Srbiju zamišljao kao zemlju u koju se ljudi doseljavaju. Zemlju otvorenih granica za sve one koji teško žive tamo gde su rođeni. Srbiju iz koje konačno više ne odlaze oni koji su u njoj rođeni. Ubijen je zato što je znao kuda ide. To je uradila Srbija. Ona Srbija prošlošti koju je menjao u Srbiju budućnosti. Ona Srbija u kojoj narod ne radi, a ljudi se ne smeju i ne raduju. Srbija prošlosti koja je danas u manjini, makar i zbog toga što je on sam veći od nje. Ona manjina kojoj ne smetaju rupe na putu, jer ona tako brani nacionalno dostojanstvo. Ona manjina koja ne pita da li u bolnici ima lekova i instrumenata, dobro plaćenih i stručnih lekara. Ubili su ga oni koji se plaše kompjutera pa deci u školi nude kandilo i mastiljavu olovku. Oni koji deci neće da govore o budućnosti kroz lekcije iz prošlošti. Ubili su ga selektori negativne selekcije, treneri i igrači, psi čuvari i stado, bedna reprezentacija koje je do njega igrala svako finale Anti-svetskog prvenstva. I pobeđivala samu sebe na naš račun. Ne i na svoj. Sve do oktobarskog zlatnog gola u velikom finalu 2000, koje bi bilo samo bleda kopija svega već viđenog da on nije tako puno uradio. Ubili su ga oni koji nikad nisu ustali u šest ali su zato morali da prilegnu svako popodne. Ubili su ga oni koji nisu mogli da izgledaju kao on. Oni koji to nisu ni pokušali i oni koji su ga bezuspešno kopirali. Oni bezlični koji su svoju grimasu proglasili za vrlinu i bezobrazno pokušali da je nametnu svima. Ubili su ga oni koji su tvrdili da je Srbija sama sebi dovoljna i da joj niko neće soliti pamet. Oni koji ne vole putovanja jer se plaše nepoznatog, oni koji u neznancu vide neprijatelja a ne otkriće. Oni koji se nisu obazirali na sve koji su iz Srbije otišli iako su rođeni da u njoj žive. Ali su zato svima koji su se u Srbiju vratili naravno poručili da idu tamo odakle su došli, jer im je sve, osim njih samih, zadnja rupa na svirali. Ubili su ga oni koji se nikad nisu smejali.
Ubili su ga oni koji znaju kuda neće da idu. Ubili su ga oni kojima su smetale njegove pobede iako ih je on nesebično delio sa svima. Ubili su ga oni, koji su plašeći se Srbije budućnosti poželeli da ga nema. Drugi su pucali.

Ostali osvrti
Kako je ubijen Zoran, Čedomir Jovanović
Čistač Augijevih štala, Vojin Dimitrijević
Dan kada je otišla Dobra vest, Daniel Bukumirović
Kako je građen sukob u kome je ubijen Zoran, Nenad Milić
Srpsko društvo i Zoran Đinđić, Latinka Perović
Srbija spora bez Đinđića, Jožef Pandur
Između rođenja kćerke i atentata, Miroslav Lajčák
Priča o posipanju pepelom, Jovana S. Polić
Kako je bilo raditi sa Zoranom, Ivana Jeremić
 

 

 

Preuzmite video zapis
"Ako Srbija stane"
Real stream
Avi download(207mb)

Snimak dešavanja ispred Vlade Srbije
Real stream

 Sadržaj
Naslovna
Osvrti
Razgovori
Hronologija suđenja
Reakcije čitalaca
Svedočenje pred specijalnim sudom Vladimira Popovića
[koristiti opciju save document - pdf 2,9mb]
 
Arhiva
Specijal: Ubistvo Zorana Đinđića
Specijal: Suđenje stoleća
Specijal: Slučaj Legija
Fotogalerija: Atentat na Đinđića
Hronologija suđenja (2003 - 2004)
 
Vrh straneVrh strane
© 1995 - 2018 , B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
  • Marketing
  • Pišite nam
  • Mobilni B92
  • Šta je to RSS?
  • B92 na Facebooku