"Turistički tartufi": Crtice o domaćinima i gostima u Srbiji

Nakon uspeha "Turističkog vešeraja", koji je na šaljiv način opisivao goste naše zemlje, ali i nas kao domaćine, turistički vodič i autorka Maja Rogan objavila je novu knjigu - "Turistički tartufi". Ovog puta, podelila je s javnošću zanimljive crtice sa iskustvima drugih vodiča, ali opisala i Srbe kao turiste.

"Svi turisti koji dolaze kod nas su oni koji su na takozvanoj 'Jugoturi'", kaže Maja dodajući da je među posetiocima najviše Kineza, ali da je sve više Izraelaca, Turaka i Libanaca. "Oni ne primećuju neku veliku razliku između naroda bivše Jugoslavije, jer im izgledamo isto i govorimo isto."

Više nema masovnog dolaženja Slovenaca jer, kako kaže, više ne dolaze preko sindikata. Zato se za Novu godinu očekuje najviše gostiju iz susednih zemalja kao i i Turaka, Bugara, Italijana, Grka...

"Grci su shvatili da je kod nas 25. decembar radni dan, što maksimalno koriste kako bi došli u obilazak", kaže Maja, dodajući da bismo mogli dobro da iskoristimo činjenicu što veći deo sveta Božić obeležava prema Gregorijanskom kalendaru i koristi dane godišnjeg odmora upravo krajem decembra.

Strancima se u Srbiji najviše dopadaju njeni stanovnici, ali i hrana, spomenici kulture... Najčešće obilaze Beograd, Novi Sad i Oplenac, ali u zavisnosti od zemlje porekla, imaju i specifične zahteve.

"Recimo, Kinezi obavezno posećuju porušenu Kinesku ambasadu i novi Kineski kulturni centar", objašnjava Maja i dodaje da svi turisti uživaju u tome da u zemlji koju posećuju pronađu neku sponu sa svojom domovinom.

Tako Britance oduševljava priča o velikom prijatelju Srbije Timotiju Bajfordu, a Italijane o Banoviću Strahinji, kog je u istoimenom filmu igrao njihov glumac Franko Nero.

Njih uglavnom ne zanima šoping ("to je boljka ljudi s Istoka"), kao ni "teške teme" poput istorije zemlje koju posećuju. Interesuje ih kako ljudi žive, koji su njihovi hobiji, šta čitaju...

"Kad hoću da oduševim turiste, nabrojim im knjige koje spadaju u lektiru za srednjoškolce", smeje se Maja.

TanjaAgapy Photo / Maja Rogan

Ipak, ima stvari koje im se ne dopadaju. To je slučaj sa nedovoljnom razdvojenošću pušačkih i nepušačkih zona, nedostatkom toaleta, nesavesnim taksistima koji im naplaćuju basnoslovne sume za vožnju od aerodroma do centra Beograda...

Ono što, pak, smeta Maji je činjenica da u Srbiju dolazi sve više tura koje imaju svoje, strane turističke vodiče, koji nemaju dozvolu da prezentuju našu državu.

"Ta oblast kod nas uopšte nije uređena. Ako grupa ide bez ovlašćenog turističkog vodiča, komunalna inspekcija je dužna da ih kažnjava, a u Hrvatskoj se kazne za to kreću oko 80 evra", kaže Maja.

Jedan od razloga zbog kog je neophodno urediti ovu oblast je i to što strani vodiči mogu da prezentuju Srbiju kako im se prohte i upravo o tome govori jedna od priča iz "Turističkih tartufa".

"Jedan francuski vodič kom je naša koleginica bila tehnička podrška, pričao je svojoj grupi o Srbima kao o ratničkom narodu. U principu, govorio je o tome kao o nečemu simpatičnom, ali je poenta priče bila da mi ne znamo da radimo ništa osim da ratujemo. Koleginica je u jednom trenutku morala da reaguje i podsetila ga na stereotip o Francuskinjama - da svaka pored svog muža ima i ljubavnika. 'Ako je to tačno, evo ja se odmah prijavljujem da idem u Francusku', rekla mu je", objašnjava Maja.

Za razliku od "Turističkog vešeraja", "Tartufi" se ovog puta bave i Srbima kao turistima, s ciljem da se javnost podstakne da svoje odmore provodi maštovitije i sadržajnije.

U nekoliko priča opisuju se zgode naših ljudi u grčkim letovalištima, ali i alternative pasivnom odmaranju na plaži.

"U Srbiji kao student možete da kupite povratnu kartu za voz do Novog Sada, koja košta oko 700 dinara. Onda po dolasku, odete prvo u turistički informativni centar i tamo saznate sve o sadržajima. Tako možete u celosti upoznati jedan grad", objašnjava Maja, dodajući da i mnogi stanovnici Beograda i Novog Sada, ne znaju šta ti gradovi imaju da ponude.

Ona je velikodušno odlučila da sa svima podeli dve priče iz knjige "Turistički tartufi", koje vam u celosti prenosimo:

Momak sa Vračara

TanjaAgapy Photo / Maja Rogan

Vračar je najmanja od sedamnaest opština u Beogradu u kojoj živi oko pedeset hiljada stanovnika. Smatra se da polovinu čine visokoobrazovani Beograđani. U njoj se nalazi najveća atrakcija u gradu - Hram Svetog Save. Ako želite da čujete nešto o istoriji, kulturnom značaju, zašto se u blizini nalazi Narodna biblioteka ili spomenik Karađorđu... eee za to je potrebno da dođete u turistički obilazak. Nisam luda da odajem "poslovne tajne".

Beograđani su jedan deo Vračara nekada zvali Englezovac, po prvom trgovcu nekretninama u Beogradu, Fransisu Makenziju, preduzimljivom Škotlanđaninu koji je kupio Vračarsko brdo, isparcelisao ga i formirao ulice koje danas čine Čuburu, a potom prodavao placeve i tako sebi stvorio znatan imetak. Jedan deo ovako stečenog bogatstva je testamentom zaveštao budućem Hramu Svetog Save. Zbog činjenice da je govorio engleskim jezikom, dobronamerni a neobavešteni građani nazvaše ovaj deo Vračara po njemu - Englezovac. No mučenom Škotu, bolno svesnom viševekovnih sukoba sa Englezima u domovini, ovo je verovatno izgledalo kao kada bi se Hrvatu posrećilo u Londonu, pa kraj po njemu dobio ime Šumadija.

E baš tu, u nekadašnjem Englezovcu, glavna ulica se zove Makenzijeva.

Kao što danas ulice u gradu čine osnovu orijentacije, nekada su to bile kafane. Jedna od njih je bila "Kikevac", legendarno stecište boema, pesnika, pijanaca i ostalog probisveta.

Upravo praunuk vlasnika ove kafane je moj dragi kolega Srđan, koji je danas četvrta generacija Ristića u istoj ulici na Vračaru.

On će vam u šali reći da su turistički vodiči osobe koje znaju gde je prečica do WC-a, gde su sniženja u gradu, najbolje točeno pivo, najjeftiniji buvljaci. Oni znaju i istoriju, običaje i kulturu, ali bi voleli da ih gosti o tome malo češće pitaju.

Dok ćaskamo uz kafu u srcu Čubure, Srđan mi kaže kako misli da je zajedničko svim vodičima da su individualci, poput slobodnih umetnika, neukalupljeni, nesputanog i radoznalog duha i najvažnije - spojitelji svetova.

Putovanja su za njih najzabavniji vid učenja. Dok putujemo, rađaju se nove ideje, drži nas adrenalin koji nas pokreće, tako odrastamo i sazrevamo.

Na pitanje "Kako si?", u šali odgovara da je još mlad, lep, visok, zgodan i da tera kosu na prirodno.

On je u stvari racionalan, staložen, odmeren, beogradski šarmer u koga su osamdesetih godina bile zaljubljene gospođice u Istri, koje je obarao s nogu svojom rečitošću i beogradskim akcentom, baš onako kako su one želele da čuju.

On je kolega koji je bio na putu oko sveta i njegova iskustva sa tog i mnogih drugih putovanja u daleke i drugačije zemlje promenile su ga. Pomalo zanesen, kaže mi: "Ova planeta je jedna Božija bašta sa najrazličitijim raznobojnim cvećem. Ima i orhideja i ruža i korova i trnja. Zamisli kako bi samo bilo dosadno da je sve cveće žuto. Tek putujući i upoznajući druge kulture u Božijoj bašti, možeš realno da sagledaš svoju".

Srđan danas drži predavanja stranim gostima na temu "Serbia Today: At the Crossroads of the Worlds" a od skoro i "East Meets West - Our Oriental Heritage".

Radi se o gostima sa engleskog govornog područja, najviše iz Amerike, koji kruzerima stižu u Beograd. Oni su veoma radoznali da čuju o nama i postavljaju ponekad vrlo direktna nezgodna pitanja o komplikovanim balkanskim razmiricama. Lepša strana medalje je što su iskreno otvoreni da čuju drugačija mišljenja.

"Tek ako dobro poznaješ njihovu kulturu i karakter, kao i način na koji razmišljaju, možeš da nađeš put da im ispričaš našu istinu", kaže mi uz poluosmeh i preko šoljice kafe.

"Što sam više putovao, razlike među ljudima postajale su mi besmislenije, a celina očiglednija i bliža."

Pitam ga šta misli, gde naši ljudi treba prvo da putuju. A on kao iz topa:

"Treba početi turom klasična Grčka, potom klasična Italija i na kraju da ozbiljno zarone u Istanbul. To će im mnogo pomoći da kvalitetnije sagledaju i razumeju sopstvenu kulturu, karakter i običaje, jer sve tri pobrojane civilizacije odzvanjaju u nama".