Izvor: Guardian

Autor: {"id":265321,"id_news":917264,"name":"","surname":"Guardian"}

Komentari 10

Iza baštovanske kolibe u berlinskoj botaničkoj bašti, skriven od pogleda posmatrača, nalazi se komad betonske istorije Evrope: deo čuvenog Berlinskog zida, visok 12 metara i širok 1,2 m, težak 2,6 tona sa žutim i plavim grafitom na jednoj strain.

Foto: NatalieMaynor / Flickr.com

Između 1961. i 1990. oko 54.000 takvih betonskih stubova činilo je zapadnu stranu Berlinskog zida.

Kolekcija koja se nalazi u depou botaničke bašte pripada gradskom senatu: oni su pokloni koji se daju zvaničnicima iz drugih zemalja prilikom posete Berlinu.

Dobiti komad ovog zida je delom blagoslov, a delom kletva: potreban je kran da bi bio utovaren u kombi, pa samo preuzimanje košta više od 2.000 evra. Ukoliko gost potiče iz neke daleke zemlje, troškovi prevoza mogu ga koštati još pet hiljada evra, pa se dešavalo da su neki čak i “zaboravljali” da ponesu svoj poklon.

Ipak, od originalne kolekcije, Berlin ima svega 30 komada, a neki su već rezervisani.

“Gde je zid?” i dalje je jedno od najčešćih pitanja koje postavljaju turisti u Berlinu. Međutim, 25 godina posle pada, odogvor je teško dati, jer je Berlinski zid sada ponajmanje “berlinski”.

“Rasejanju” je najviše doprinela njegova simbolička priroda. Dok je većina stanovnika Berlina jedva čekala da ga se otarasi, ljudi van Nemačke želeli su da dobiju deo betona, koji je preko noći prestao da bude granica koja je donela tragedije u toliko života, a postao simbol demokratije, građanske hrabrosti i trijumfa Zapada nad Istokom.

Foto: János Balázs / Flickr.com

Stanovnici Berlina počeli su da grabe delove zida gotovo istog trenutka kada je granica otvorena 9. novembra 1989. a prva ponuda za otkup celog jednog segmenta došla je od bavarskog biznismena i to samo jedan dan kasnije.

Tranziciona vlada GDR je u očajničkoj potrebi za stranim valutama konačno prevazišla moralne dileme 4. januara 1990. kada je naređeno komadanje strukture i prodavanje njegovih delova u “komercijalne svrhe”.

Igra sudbine je to što je zid ranije imao čuvare koji su ga zapravo štitili od vandalskih činova.

Ono što se uopšte smatralo Berlinskim zidom, zapravo su činile dve strukture: istočni zid ili takozvano “Zaleđe” i zapadni zid, koji su bili razdvojeni ničijom zemljom nazvanom “staza smrti”.

Investitori su najviše želeli grafitima dekorisane delove zapadnog zida, pa je jedna japanska kompanija ponudila čak 185.000 dolara za samo jedan deo.

I drugi su prodati po sličnim cenama na otmenoj aukciji održanoj u Monaku.

Manje fotogenični delovi, koji su činili najveći deo originalnog zida, slomljeni su i iskorišteni u izgradnji novih puteva.

Fotografija iz 1986.

Foto: siyu / Flickr.com

Jedan deo je i dalje u Berlinu i ima funkciju spomenika, ali niko ne zna gde su originalno stajali. Najduži deo nalazi se u East Side Gallery u Fridrihšajnu, ali su grafiti na njemu dodati tek 2009.

Još jedan deo od oko 212 metara nalazi se u muzeju “Topografija terora”, oko 70 metara u Ulici Bernauer i nekoliko izolovanih segmenata na Trgu Potsdamer.

Preživeli manji delovi zida mogu se kupiti u suvenirnici u muzeju “Čekpoint Čarli” i to po ceni od tri evra po komadu.

Oko 600 segmenata trenutno se nalazi izvan Nemačke i to u više od 140 zemalja. Neki su čak završili u Australiji i na Bahamima. Pet komada se može videti u Južnoj Koreji, oko 30 kilometara od severnokorejske granice, kao simbol nade da će dve zemlje jednog dana biti mirno ujedinjene.

Jedan deo zida nalazi se u Up-Park kampu u Kingstonu (Jamajka), pošto ga je dobio Usein Bolt od berlinskog gradonačelnika Klausa Voverejta 2009.

Najveća kolekcija van Nemačke nalazi se u blizini poljskog sela Sosnovka, kod Vroclava, gde je stomatolog Ludvik Vasecki složio gotovo 40 delova zida i aranžirao ih kao umetničke instalacije.

Deo zida u Misuriju

Foto: Jonathan Pearson / Flickr.com

Neki su možda zauvek izgubljeni. U maju 1998. tadašnji predsednik SAD Bil Klinton trebalo je da dobije deo zida tokom posete Berlinu, ali je morao da preskoči ceremoniju uručivanja poklona, jer se kasnilo sa još jednim sastankom.

Na posletku je odlučeno da nemačka ambasada prebaci komad zida u Ameriku.

Prevezen je od Berlina do Hamburga, a zatim brodom otpremljen u Baltimor. Međutim, pošto je Klinton baš tada bio u središtu “Levinski skandala”, predaja poklona nikad nije održana i zid je ostao u nekom skladištu u Baltimoru, pre nego što je nestao.

Podeli:

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 10
Pogledaj komentare