Obišao svet bez novca i aviona

Da li je moguće posetiti sve zemlje sveta bez pomoći aviona? Grejem Hjuz, tridesetjednogodišnji svetski putnik iz Engleske je uspeo u tome i ušao u Ginisovu knjigu rekorda.

O svojim avanturama Hjuz je pričao za Radio Slobodnu Evropu u specijalnom intervjuu.

RSE: Svetski ste rekorder po broju posećenih država. Bili ste u svim državama članicama UN-a i u još osam država, ukupno njih 201, sve u četiri godine i bez letenja. Poslednja država koju ste posetili je novonastala država Južni Sudan. Imali ste vrlo ograničen budžet, stopirali ste, vozili se lokalnim autobusima i koristili „couch surfing“, što znači da ste spavali u domovima nepoznatih ljudi kadgod ste imali priliku. To nije jednostavan način putovanja. Da li je putovanje bilo vredno toga?

Hjuz: Devedeset i devet posto vremena sam se odlično provodio. Upoznao sam nove ljude, uživao u novim iskustvima. Išao sam da vidim životinje, lemure sa Madagaskara, Komodo zmajeve, ribe sa Pulaua i orangutane sa Bornea. Popeo sam se na veliku piramidu u Gizi, video sam kako jedna od poslednjih svemirskih letelica poleće sa Kejp Kanaverala na Floridi. Uspeo sam da uradim mnoge stvari tokom ovog putovanja i ne bih ni za šta menjao nijednu sekundu.

RSE: Zvuči prekrasno videti svet u svoj njegovoj raznolikosti. Ali putovati na način na koji ste putovali, prepuštajući se milosti i nemilosti ulica znači da ste zaista morali da verujete u dobrotu i ljubaznost ljudi. Da li svet, i uprkos svim problemima, prijateljski nastrojen?

Hjuz: Da. Nije istina da ljudi samo čekaju na kraju puta da se pojavi neki čudak sa ruksakom kako bi ga opljačkali. Imao sam problema jedino sa afričkim policajcima, ali obični Afrikanci su zaista bili ljubazni i velikodušni. Podelili bi hranu sa mnom, pokazali mi kojim autobusom da idem i ugostili me u svojim domovima. Čak i u državama koje se smatraju prilično konzervativnim, kao što je recimo Iran, čija vlada je vrlo autokratska, obični ljudi su bili jako gostoljubivi i prijateljski nastrojeni. Proveo sam četiri godine putujući i nisam ni jednom opljačkan, nisam se potukao, niti mi je išta ukradeno i čak nisam bio ni bolestan.

RSE: Ali uspeli ste da budete uhapšeni nekoliko puta, čak ste završili i u zatvoru u Demokratskoj republici Kongo. Zašto su vas vlasti tako strogo kažnjavale?

Hjuz: Pa samo dva puta sam završio u zatvoru, iako sam nekoliko puta bio uhapšen, ali uspeo sam da se nekako izvučem. Prvi put su me uhapsili jer su mislili da krijumičarim ljude. Mislili su da krijumičarim senegalske ribare koje sam platio da me prevezu brodom iz Senegala u Kejp Verde. Proveo sam šest dana u maloj zatvorskoj ćeliji, što uopšte nije bilo prijatno. Ali na kraju su nas pustili. I onda par meseci kasnije, munja je opet udarila kad sam bio u Kongu gde su me zaustavili na putu. Vozio sam se kamionom koji prevozi putnike i hteli su da pregledaju moje snimke kako bi se uverili da nisam snimio nešto što nisam trebao. I onda su me strpali u zatvor i ostavili me tamo šest dana, što je za mene bilo mučenje, s obzirom da sam vrlo aktivna osoba. Uvek volim da nešto radim - čitam, pišem ili razgovaram sa ljudima, ali nešto moram da radim. Biti zatvoren u sobi i ne raditi ništa je najgora kazna za mene.

RSE: Kada ste krenuli, da li ste mislili da možete da ispunite svoj cilj za četiri godine? I da li je još neko pokušavao da postavi isti rekord?

Hjuz: Pre svega moram da istaknem da sam mislio da se ovo može postići za 12 do 18 meseci. Očigledno mi je trebalo malo više vremena. Kad sam krenuo, nisam mislio da će ovo uzeti tako velik deo mog života, ali nije bilo povratka. Na kraju druge godine sam posetio 184 zemlje i ostalo mi je još samo 17 zemalja. Iako to ne izgleda mnogo, trebalo mi je dve godine da posetim tih 17 zemalja jer je do njih bilo jako teško doći. Radi se o mestima kao što je Nauru, Sejšeli, Kiribatska ostrva na koja se moglo doći brodom koji ide jednom mesečno. Nisam imao direktnih suparnika, ali jedan Indijac Kaši Samadar je već postavio svetski rekord posetivši sve zemlje sveta i trebalo mu je šest i po godina da to učini, ali avionom. Ja sam to učinio za nešto manje od četiri godine i nisam leteo, tako da sam srušio njegov rekord. Upoznao sam još neke ljude koji putuju svetom bez letenja kao deo izazova, ali koliko znam niko do sad još nije pokušao da obiđe ceo svet bez letenja.

RSE: Ako sam dobro upoznat, da biste se kvalifikovali za Ginisovu knjigu rekorda morate ispoštovati određena pravila. U vašem slučaju ne možete se privatnim automobilom trkati kroz države, budući da bi to imalo opasne posledice na učesnike. Na koji način se potvrđuje Ginisov rekord? Koje dokaze ste morali da dostavite kako biste potvrdili da ste učinili to što ste učinili?

Hjuz: Pre polaska sam se dobro pripremio i proverio sam s ljudima iz Ginisa prvo to da nešto ovako do sad nije izvedeno, a drugo šta im je potrebno kao dokaz da sam bio na ovim mestima. Želeli su da vide pečate sa pasoša, ali i moj položaj na GPS-u svakih 15 sekundi dok sam putovao kao i video snimke i fotografije koje dokazuju da sam zaista bio na tim mestima i da oni to mogu da provere.

RSE: Dok ste putovali, na National Geographic Channel mreži se prikazivala vaša televizijska emisija „Graham World“, sedmični pregled vaše odiseje tokom koje ste prikupljali novac za humanitarnu organizaciju Water Aid koja pomaže siromašnim zemljama da dobiju čistu pitku vodu. Sve to su dobri razlozi da uradite to što ste uradili. Ali šta je bila vaša motivacija da posvetite četiri godine svog života putovanjima?

Hjuz: Mnogo je razloga za to, ali mislim da je glavni razlog to što sam želeo učiniti nešto kako bih prikupio novac za humanitarnu organizaciju Water Aid i podstaći ljude koji su pratili moje putovanje, inspirisati ih da i sami krenu na put jer čvrsto verujem da su putovanja najbolja vrsta obrazovanja koju možete steći i da oni koji putuju, koji se pomaknu iz svoje zone komfora i krenu u obilazak ovih prekrasnih mesta širom sveta, mislim da se vrate, možda ne kao bolji ljudi, ali sigurno imaju bolji pogled na svet. Kažu da putovanja šire um, i ja u to čvrsto verujem.

RSE: I na kraju, šta ćete uraditi ako broj zemalja u svetu nastavi da se povećava? Hoćete li u budućnosti ažurirati svoj rekord?

Hjuz: Moj rekord će ostati zabeležen jer ja sam prvi koji je ovo uradio. Međutim, lično gledajući, kadgod mesta kao što je Južna Osetija, Nagorno Karabah ili Abhazija budu priznata od strane UN-a, ja ću ih posetiti. Najverovatnija u nekoliko idućih godina bi mogla biti poseta Grenlandu koji bi uskoro mogao da postane nezavisan od Danske i ostrvu Bougainvile koje bi moglo da postane nezavisno od Papue Nove Gvineje. U svakom slučaju, sešću na brod, na voz ili autobus i otići ću tamo.