Kanjon Komarnice: Niđe ne viđe

Kanjon Nevidio ukazaće se tamo oko Šavnika, ako krenete novim putem koji preko Žabljaka vodi ka Risnu i Boki Kotorskoj.

Kanjon je deo vodotoka reke Komarnice koja izvire u podnožju Durmitora, ponire kroz kanjon, a onda nastavlja svoj tok kroz pitomu dolinu.

To je bio poslednji neosvojeni kanjon Evrope. Zabačen i sakriven, na potpuno nepristupačnom terenu, izazivao je znatiželju, valjda i zbog fantastičnih priča koje su se prepričavala, a meštani vrteli glavom o svom Nevidibogu.

Tek 1965. nikšićki planinari uspeli su da prođu kanjon dug samo 4 kilometra i da svetu predstave jedinstvenu lepotu. Veći deo kanjona je u potpunoj tami ili senkama, jer zbog litica sunce ne dopire do dna.

Foto: Miloš Diškoviæ

Zato i danas slavi za nejneprohodniji kanjon Evrope. Za prolazak, koji je, uz svu savremenu opremu, veoma opasan, potreban je ceo dan jer vodotok čine vodopadi, virovi i bukovi, a na nekim mestima može se dalaje samo ako se zaroni.

Ponegde je usek između visokih strmih turobnih litica širok jedva pola metra. Legenda kaže da je ime dobio po tome što ni Bog nije mogao videti kanjon iznutra.

Druga veli da je to zbog toga što „niđe ne viđe niko takve Božje ljepote“, dok treća upozorava da „ni Bog te neće viđeti kad uđeš unutra“.

Za većinu koja nije ni vična, ni dovoljno hrabra za takve alpinističko-ronilačke poduhvate, biće sasvim dovoljni predeli, remek-delo prirode koja je ovde bila baš strasno nadahnuta.

Ne verujem da iko „kod očinjeg vida“ može ostati ravnodušan i da neće poželeti da glasno prokomentariše tu sliku pred sobom.

Ceo kraj, gotovo potpuno pust, pominje se još u 12. veku kao župa Komarnica, a u turskim defterima iz 15. veka zabeležen je kao nahija istog imena, a šavničkim srezom postade 1918. godine.

Foto: Miloš Diškoviæ

I za Šavnik se može reći da je skrivena varošica, kao što je sakriven od ljudskog oka i kanjon. Naselje je nastalo tek sredinom 19. veka na mestu gde su bila dva mlina.

Valjda je baš tada došlo vreme da stočarsko pleme promeni barem delimično svoje vekovne navike, pa je otvorena mehana, dućan, tufegdžinica(radnja za popravku oružja) i kovačnica. Ime dobi po vrbovom pruću („šavice“) od koga su se pokrivale prve kuće.

Pa, ipak, iako danas ima samo nekoliko stotina stanovnika, zna od samog početka za urbanistička pravila koja su svi graditelji poštovali.

Foto: Miloš Diškoviæ

To je, kažu, zato što su brojne šavničke „nevjeste“ bile rodom iz Risna, te su uticale na svoje muževe želeći kuće kakve su bile na moru, a kako među brđanima i stočarima ne beše ni jednog majstora vičnog gradnji, one su dovodile rođake da zidaju, pa Šavnik zaista liči na neko primorsko mesto.

Između litica, četiri kanjona i nekoliko rečica, Šavnik deluje kao fatamorgana kad ga ugledate za vrelog letnjeg dana, dok sve treperi od vrućeg vazduha. Baš za ovo mesto vezana je i jedna prirodna neobičnost.

Za ravnodnevice sunce izlazi i zalazi dva puta u toku dana. U zoru izađe iza brda, da bi oko 14 sati potpuno zašlo iza drugog brda, a nakon nešto „jače od jednog sata“ sunce se ponovo pojavi u kanjonu i kad mu je vreme, zađe za planinu.

Ovde se „čuje“ tišina i čovek zna da je sam sa sobom i svojim svakakvim mislima, koje nelagoda boji bojama straha od iskonske samoće, one samoće kada nema s kim reč progovoriti, a ćutanje kao nužda traži poniranje u sebe kao u uzavreli buk koji se ne vidi i ne čuje nikad, sve dok od žege ne nestane, i ostane suha vrtača.

I dok uranjate u prijatnu hladovinu guste šume iznad samog Šavnika, pomislite da je zaista priroda načinila ovaj kraj „čudom neviđenim“.