Pro & contra putovanja sa bazom

Blog učesnika projekta Putujemo u Evropu - 200 najboljih studenata univerziteta u Srbiji dobili su Inter-rail karte i šengenske vize za leto 2008. godine, za putovanje po Evropi prema sopstvenom izboru.

Dušan Vasić
Matematički fakultet, Beograd

Želju da upoznam Toskanu sam ostvario kroz odabir Firence za 'bazu operacija'. Nakon što sam u samoj Firenci proveo četiri dana (dovoljno da odložim mapu u orman), pokrenuo sam rutinu svakodnevnog putovanja u drugu toskansku komunu (o kojim komunama se moglo čitati u mom prethodnom izveštaju).

Uz pretpostavku da uopšte ima smisla upoznavati regije, a ne ići od prestonice do prestonice sa po tri-četiri dana u svakoj, možemo razmatrati kako se upoznavanje može praktično izvesti. Moja rutina je imala više prednosti:

1) iako sam obišao 12 gradova, samo jednom sam morao da tražim hostel (doduše, ja sam to učinio dvaput, seleći se u jeftiniji);

2) samo sam na početku i kraju 13-dnevnog perioda morao da nosim sav prtljag (što većini backpackera predstavlja dobar procenat putovanja, zbog ritma koji nekritički, imitacijom prihvataju), dok sam se inače kretao tek sa stvarima za taj dan;

Photo: GeorgePinecrest

3) kao sto hostel predstavlja utočište i sigurnu tačku na nivou nepoznatog grada, tako i grad može predstavljati sigurnu tačku na nivou regije, čime se odnos sa tim gradom produbljuje i iskustvo dobija na vrednosti;

4) imao sam, i ponekad koristio, veliku slobodu da bez posledica permutujem mesta za posetiti, pa čak i da ih menjam drugim mestima;

5) ako se pruge radijalno šire iz 'baze operacija', moguće je bez dodatnog vremena u vozu posetiti i dva grada na istom 'zraku' za isti dan;

6) za regionalne vozove se ne plaćaju rezervacije (ovo je vise u prilog svakom, ne samo radijalnom obilasku regije);

7) svaka rutina je dobra u smislu mentalnog rasterećivanja (meni je bar, na kraju, bilo neprijatno napustiti sigurnost stečenu u Toskani za potpunu neizvesnost budućeg rimskog iskustva).

Photo: Andy Ciordia

Međutim, ista rutina ima i mana.

I Približno udvostručavanje vremena provedenog u vozu.

II Mentalno i fizičko iscrpljivanje pri ponovnim pronalaženjima biroa za turističke informacije, pri gubljenjima u gradovima koji su iz dana u dan novi i nepoznati, pri potragama za supermarketima, pijaćom vodom itd.

III Potreba ulaganja dodatnog napora da se otputuje nazad u bazni grad; iscrpljeni ste od Sijene ili Areca, ali spavaćete tek u Firenci. To najzad vodi u nedovoljan san, sto je problem ako postane uzastopno.

IV Nemogućnost da se potpuno opusti u posećenom gradu usled ograničenja voznim redom.

Photo: Andrew So

Deo ovih mana se može staviti u drugi kontekst, ili prenebregnuti:

a) U vozu se može spavati, doručkovati, planirati na osnovu eventualnog pripremljenog materijala, mogu se sređivati beleške, tj. vreme u vozu ne mora biti sasvim neproduktivno.

b) Nije teško odštampati rudimentarne mape gradova, pomoću kojih ce putnik u najmanju ruku doći do biroa turističkih informacija, gde može dobiti zvaničnu mapu.

c) Sve sto je putniku vazno može saznati u istom tom birou, gde posebno mislim na potrebe za besplatnom vodom (javnim česmama) i jeftinom a kvalitetnom hranom (supermarketima).

Kao najveći problem ostaje sukcesija zamornih dana. To se može resiti proređivanjem rutine, npr. 2 dana polazni (glavni) grad, 2 dana putovanja, pa opet 1 dan glavni grad, pa 2-3 putovanja itd. Meni lično je to bilo nezamislivo (to sam zamislio tek kasnije, u Rimu), posto je Firenca bila prikovala svu moju pažnju i želje i držala me 96 sati (gotovo i u snu).