Zapadni Antarktik u - Kragujevcu

Da li ste znali da u Kragujevcu živi aktuelni predsednik jedne države čiji je i osnivač? Dobro ste pročitali. Reč je o Nikoli Lasici koji za sada predstavlja „Vladu u egzilu“ Republike Zapadni Antarktik.

Predsednik Lasica je 10. decembra 2009. osnovao državu pod nazivom Ujedinjena Republika Zapadni Antarktik.

Iako ta država nije međunarodno priznata, ima Ustav, prestonicu koja nosi ime Roalda Amundsena, čoveka koji je prvi osvojio Antarktik (sa sedištem u Kragujevcu) i zastavu koju možete videti na slici.

Zvanični jezici su engleski i srpski, a u upotrebi su i jezici manjina – hrvatski, španski i ruski. Primer Republike Zapadni Antaktik nije usamljen u svetu, jer se danas više ne mogu nabrojati sve mikronacije koje postoje.

Na osnivanje država odlučili su se čak i dva pojedinca iz susednih zemalja: Vinko Vukoja Lastvić, koji je ujedno i predsednik Hajdučke Republike Mijata Tomića koja se nalazi unutar teritorije Bosne i Hercegovine i Željko Malnar, poznati hrvatski tv voditelj i predsednik Peščenice, sa sedištem u Zagrebu.

Mini Jugoslavija

Zastava Jugoslavije, Foto: Ðorðe Andrejeviæ-Kun/Wikimedia Commons

Na Balkanu živi mnogo jugonostalgičara, pa verovatno nikog nije iznenadila objava da je subotičanin Blaško Gabrić osnovao Mini Jugoslaviju, koja je četvrta država sa tim imenom. Pošto nije mogao da se pomiri sa raspadom SFRJ, Blaško je plac kod njegove štamparije u Ulici Otmara Majera 2. maja 2002. proglasio Mini Jugoslavijom.

Subotičani koji i sami čeznu za starim vremenima Gabriću prave društvo na proslavama Prvog maja i „Dana državnosti“, a čast mu je više puta ukazao i unuk „druga Tita“ Josip Broz.



Iako je osnivanje ove države simbolično, Blaško planira da u budućnosti privuče i prave stanovnike, uglavnom penzionere koji ne žele da odlaze u staračke domove. Većina savremenih mikrodržava je, očekivano, satiričnog i simboličnog karaktera pa je dovoljan jedan klik mišem da biste proglasili nezavisnu državu koja zbog slabe mogućnosti provere ne mora obavezno da ima teritoriju.

Međutim, ideja o osnivanju mikrodržava prilično je starija od interneta, a mi ćemo vam predstaviti nekoliko najpoznatijih na svetu.

Kokos (Kiling) Ostrva

Kokos (Kiling) Ostrva, Foto: Denelson83/Wikimedia Commons

Kiling ostrva (Keeling Island) su jedna od najstarijih mikrodržava na svetu osnovana daleke 1814. Ostrva su od otkrivanja 1609. bila potpuno nenaseljena, ali se na njegove obale iskrcao jedan škotski kapetan i trgovac Džon Klunis-Ros na putu ka Indiji i tada odlučio da se na povratku sa porodicom tu naseli.

Međutim, bogati Englez Aleksandar Her imao je slične namere i naložio jednom kapetanu, navodno Džonovom rođenom bratu, da mu na ostrvu napravi harem od 40 Malajki.

Kada se Kluni vratio dve godine kasnije sa suprugom, decom i taštom rešio je da svrgne samoprozvanog vladara i rasturi mu harem. Posle bespoštedne borbe između Klunijevih osam mornara i nekolicine iz Herove pratnje, Englez je popustio i otišao u Džakartu, gde je kasnije i umro.

Džon je odmah proglasio Kraljevinu Kokos, sebe za njenog kralja i novu valutu – Kokos rupije.

Nekoliko godina kasnije, ostrvo je posetio i sam Čarls Darvin i opisao neobičnu zajednicu porodice Britanaca i 50 do 60 mulata, poreklom sa Rta Dobre Nade.

Kada je Velika Britanija anektirala ostrva, kraljica Viktorija postavila je kralja Rosa II (Džonovog unuka) za upravnika Kokosa. Zanimljivo je da je tokom Prvog svetskog rata jedna od prvih pomorskih bitaka bila upravo Bitka na Kokosu.

Australija je 1955. preuzela kontrolu nad ostrvima, a 1978. prinudila porodicu Kluni Ros da joj ih proda za 250.000 australijskih dolara. Iako su imali dogovor da Rosovi ostanu da žive u porodičnoj kući, Australija ih je sa Kokosa proterala 1983. Sada članovi porodice žive u Pertu.

Kristijanija (Christiania)

Kristijanija, Paul Livingstone/Flickr

Slobodni grad Kristijanija možda je jedna od najuticajnijih mikrodržava na svetu. Osnovala ju je grupa hipika 1971. u napuštenoj vojnoj bazi nadomak Kopenhagena.

Pokušaji Danske Vlade da rasture ovu zajednicu zbog atraktivne lokacije na kojoj se Kristijanija nalazi, u početku su uglavnom bili bezuspešni. Na njenoj teritoriji važila su posebna pravila; između ostalog, zabrana krađe, oružja, pancira i teških droga, kao što su heroin i kokain. Kola su takođe zabranjena pa stanovnici mahom voze bicikle.

Kristijanija ima i sopstvenu valutu – leon, pa za jedan evro možete dobiti oko 7,7 leona.

Turisti iz celog sveta je posećuju i dan danas iako će se mnogi složiti da više nije ni senka nekadašnje prestonice slobode. Naime, stanovnici Kristijanije suočili su se sa brojnim problemima, između ostalog upornim nastojanjima Desnice da je stavi pod danske zakone.

Poslednjih godina je u tome i uspela, pa Kristijanija mora uredno da plaća račune za komunalije, a u planu je da ubuduće njom upravlja nezavisni komitet, postavljen od strane vlasti.

Iako je prodaja i konzumacija hašiša po Kristijanijinim zakonima dozvoljena, Danska je nakon nekoliko pokušaja dilera teških droga da iskoriste nezavisni status mikrodržave i obračuna sa policijom u kom je poginuo jedan mladić, tu praksu zabranila.

Silend (Sealand)

Tvrđava „Raf“ (Rough Fort) utvrđenje u Severnom moru koje datira iz Drugog svetskog rata sada je teritorija države Silend, kneževine po uređenju, kojom upravlja princ Pedi Roj Bejts, nekadašnji britanski major.

On (Bejts) za sebe tvrdi da je suveren te zemlje i da je Silend priznala Nemačka, što svakako nije tačno. Ipak, budući da se tvrđava nalazi deset kilometara dalje od britanske obale, dakle u međunarodnim vodama, porodici Bejts niko na svetu ne može osporiti pravo da imaju svoju kneževinu. „Bitka za Silend“ počela je 1967. kada je Bejts sa jednim radio piratom izvršio invaziju na Tvrđavu „Raf“.

On je tada želeo da emituje program piratske radio stanice Essex sa te platforme. Kada je jedan od britanskih radnika pokušao da ga u tome spreči, Pedijev sin Majkl, hteo je da ga zaplaši hicima iz pištolja.

Budući da su Bejtsi tada i dalje bili državljani Velike Britanije, odmah su predati Sudu zbog nedozvoljenog posedovanja oružja, ali je presuđeno da se današnji Silend ne nalazi na teritoriji Velike Britanije i slučaj je poništen.

To je bilo dovoljno da Pedi 1975. objavi Ustav Silenda, praćen zastavom, himnom, valutom i pasošima. Međutim, u avgustu 1978. Aleksander Ahenbah, koji sebe smatra premijerom Silenda, dao je novac nekolicini nemačkih i holandskih plaćenika da okupiraju Silend. Budući da je tada u „državi“ bio samo prinčev sin, oni su ga uzeli kao taoca i tražili otkup od 75.000 tadašnjih nemačkih maraka.

Međutim, britanski sud odbio je da interveniše u tom slučaju citirajući presudu iz 1968. Nemačka je onda poslala diplomatu u London da pregovara o puštanju taoca. Taj potez nemačkih vlasti Bejts je protumačio kao priznanje Silenda od strane Nemačke, a Ahenbah i njegova klika morali su da se povuku.

Oni se od tad nazivaju „vladom u egzilu“ ili Silend pobunjeničkom vladom. Španska kompanija ImmoNaranja ponudila je Bejtsu veliki novac u zamenu za kneževinu, ali je on to odbio i zauzvrat im predložio „starateljstvo“ nad tvrđavom po ceni od „tričavih“ 750 miliona evra.

Naredne godine u planu je otvaranje Sealand online kazina. Princ Bejts je u penziji i zajedno sa sinom regentom Majklom živi u Engleskoj.

Pokrajina Hat River (Hutt River)

Srebrni novac u Hat Riveru, Foto:Rosser1954 Roger Griffith/Wikimedia Commons

Kneževina Hat River nastala je zbog drakonskih poreza na pšenicu australijske vlade 1970. Pošto Vlada nije htela da razmotri visinu poreza za porodicu Kesli, ona je odlučila da proglasi nezavisnost od australijskog Komonvelta.

Njen rodonačelnik, Leonard zakleo se kraljici Viktoriji na vernost i u skladu sa zakonima Komonvelta Hat River nazvao suverenom pokrajinom. Sebe je imenovao za njenog princa Leonarda I od Hata i time se zaštitio zakonom Komonvelta koji nalaže da monarsima ne samo da ne može biti suđeno, nego će biti optužen za izdaju svako ko im se umeša u posao. Iako se zakon u ovom pogledu promenio, Australija i dalje nije preduzela nikakve akcije za svrgavanje princa.

Naime, prema australijskom zakonu, Vlada je imala rok od dve godine da reaguje na Keslijevu deklaraciju i pošto to nije učinila, pokrajina je dobila de facto realan status 21. aprila 1972. Od 1977. porodica princa Leonarda nema državljanstvo Australije i od tada nema obavezu da plaća poreze.

Zato Hat River ima sopstvene takse na finansijske transakcije stranih kompanija registrovanih u pokrajini i lične računovođe.

U septembru 2006. princ Leonard promenio je ime države u „Kneževina Hat River“ izostavivši reč „pokrajina“, a šuška se da će ona otvoriti i sopstvenu ambasadu u Dubaiju.

Nezavisna Država Rainbow Creek

Rainbow Creek mikrodržava nastala je usled maratonskog procesa kompenzacije između farmera iz države Viktorija u Australji i tamošnjih dražavnih vlasti. Glavni problem bile su česte i razorne poplave u gradu Kovar (Cowwarr) koje su 1952. usekle novi tok nazvan Rainbow Creek koji je prošao kroz mnoge farme.

Pošto zauzdavanje „potoka“ nije bilo uspešno, poplavljeno je područje površine od nekoliko fudbalskih terena. Poljoprivrednici su tada odlučili da sami dreniraju vodu, ali su ih lokalne i državne vlasti za to opteretile dodatnim dažbinama „za upotrebu vode“.

Do kraja 1970. potok je bio dubok čak 8 metara i više od 50 metara širok, a farmeri su morali sami da finansiraju izgradnju mostova. Većinu njih morali su da grade i po nekoliko puta, jer je voda uporno odnosila sve pred sobom. Jedno od najviše pogođenih imanja bila je farma Yammacoona u vlasništvu policajca u penziji Tomasa Barnsa.

Tomas je bio čovek „kratkog fitilja“ i sa malo razumevanja za birokratiju, pa je ujedinjen sa ostalim farmerima proglasio rat državi Viktoriji. U međuvremenu je čuo za slučaj Hat River i tražio je od princa Leonarda pravni savet za odcepljenje.

To je i učinio 1979. proglasivši Nezavisnu Državu Rainbow Creek i zaklevši se na vernost kraljici Elizabeti II, kao vladarki ove zemlje. Njegov secesionistički dokument prosleđen je viktorijanskom Guverneru, guverneru Australije, Bekingemskoj palati i Međunarodnom sudu pravde u Hagu.

Barns je kasnije štampao pasoše, poštanske marke i novac promovišući svoje poljoprivredno gazdinstvo. Penzionisan je sredinom osamdesetih prošlog veka, ali je pravni status Rainbow Creek-a i dalje nerazjašnjen.