Kolubarski kraj: Pamte junake, vole vodeničare

Kolubarski kraj, sa živopisnim etno selom, privlači sve više turista. Lazarevačka spomen crkva sagrađena je u znak sećanja na srpske vojnike poginule u Kolubarskoj bici

Brda, potoci, šume i pašnjaci. Na svakom koraku su tragovi burne prošlosti. Tragovi bitaka u kojima je bio sve junak do junaka. I mnogobrojni belezi kako bi se potomci podsećali na herojstvo predaka. To je ram za sliku kolubarskog kraja, u poslednje vreme omiljene turističke destinacije. Mnogi se, posredstvom Turističkog društva "Izletnik", najpre upute u Lazarevac, pa odatle među vodeničare u mestu Markova Crkva, da bi dan završili u zemaljskom raju, u etno-selu "Babina reka".

Jagoda Nedeljković, u ulozi vodiča kroz Lazarevac, uvek nadahnuto kazuje o spomen-crkvi palima u Kolubarskoj bici, inače svojevrsnom kuluturno-istorijskom spomeniku.

-U temelje ovog hrama smešteno je oko 17.000 posmrtnih ostataka boraca srpske i austrougarske vojske - napominje ona.

Odzvanjaju njene reči u spomen-kosturnici. Čuje samo po koji uzdah iz tek pristigle turističke grupe. Ispred posetilaca, komadići zemlje sa ostrva Vida gde takođe počivaju kosti srpskih ratnika. Lazarevac ima mnoštvo zanimljivosti, ali jedna pleni posebnu pažnju: park u centru mesta po imenu Kamenigrad, delo Bogosava Živkovića, čuvenog vajara-naivca iz ovog kraja. Zid i park su izgrađeni od kamena različitih veličina i oblika. U parku su napravljene i klupe od kamena, a ugrađeni su i etno elementi od kojih je posebno prepoznatljiv mlinski kamen i ognjište.

-Na svakom kamenu je Bogosav ponešto dodao, uklesao, docrtao. U park se može ući kroz četiri kamene kapije - podseća Jagoda Nedeljković.

Markova Crkva. Tako se zovu i mesto i hram koji su u lajkovačkom ataru i koji su od magistralnog puta Beograd-Valjevo udaljeni nekoliko minuta vožnje. Crkva je smeštena na obali reke Toplice i posvećena je sv. Dimitriju. Tišina oko hrama dodatno stvara utisak neke samo ovde viđene lepote. Sigurno da u lajkovačkoj opštini nema manjeg sela od četvrdeset kuća, ni više legendi, predanja i usmenih kazivanja po kojima je more iz susednog Virovca oteklo niz reku Toplicu ili kada je prokleta Jerina gradila most preko Kolubare i razvlačila platno od Jeringrada u Slovcu do Oštrikovca brda iznad Markove crkve. Tu su i kazivanja o kaluđerima iz Skoplja koji su otud izbegli u Markovu crkvu, o plemićima koji su odlazili u Kosovski boj, o popu Sretenu koji je od Turaka kupio vodenicu, ili pak o Karađorđevom ustanku, Kolubarskoj bici i svetskim ratovima koji ovaj kraj nikad nisu zaobišli.

A, priča o "Kumovoj vodenici" počinje ovako: tu, na obali te male rečice, nekad je postojala "Jeremića" vodenica. Radila je i žito mlela više od tri veka, a zvuk čeketala se nadaleko čuo. Ali, nebriga i vreme su uzeli danak, pa se vodenica urušila zato što je bila zapuštena i zato što o njoj niko nije brinuo. U lepom kraju postala je svojevrsno ruglo. Istruleli su vodenički točkovi u jazu, uhvatila se paučina oko ogromnog kamena koji je nekad mleo pšenicu, kukuruz, raž i ječam. Sve bi tako i ostalo da se pre šest godina nisu udružili kumovi od starina Slavko Jovanović i Milan Pavlović. Kupili su vodenicu, mnogo novca uložili u njenu obnovu, i eto ona sad danonoćno melje brašno, stvarajući utisak da je vreme negde u prošlosti davno zaustavljeno. Uz sve to, postala je i turistička atrakcija.

Kad nakupuju brašno u vodenici, kad ih domaćini počaste kafom, rakijom i sveže ispečenom projom ili pogačom, kad se nagledaju kako mala Toplica pobesni pri nailasku na vodenički točak, turisti brže-bolje pakuju stvari i žure ka selu Trbušnici koje je između Lazarevca (12 km) i Aranđelovca (20 km) i koje je od Beograda udaljeno oko 50 kilometara. Tamo ih čeka etno-selo "Babina reka". U odnosu na slične oaze, razlikuje se po maštovitosti. Gosti se na prvi pogled zaljube u ovaj zemaljski raj, kako ga je prozvao naš poznati pesnik Dobrica Erić.

Jezero, kamene zgrade, staze za šetnju, mnoštvo etno predmeta, na svakom koraku cveće i, naravno, bogat izbor domaćih jela. Sve je neobično i unikatno, a delo je jednog umetnika, slikara i skulptora Slaviše Živkovića. Zaseok Babina reka je njegovo rodno mesto. Živeo je Slaviša u obližnjem Aranđelovcu, a onda je prelomio i odlučio da uredi i sačuva ognjište predaka. Kamen po kamen, jedna po jedna zgrada je nicala, i tako je, na površini od jednog hektara, stvorio oazu za odmor koja je na samom kraju sela, prirodom izolovana od svega urbanog.

Gde god se okrenete, ovde su slike, među kojima ima i Slavišinih, ali etno eksponati: ćilimi, drvene skulpture, stare trube, posuđe i predmeti koji su se nekad koristili u srpskim selima. Postoji i Trg nežnosti u Ulica Dragih sećanja. Sa terase pogled puca na šume i proplanke, a vazduh nije samo besprekorno čist, već je, tvrde domaćini, i veoma lekovit.

SVE JE AUTENTIČNO

Kad su krenuli da obnavljaju vodenicu, Slavko Jovanović i Milan Pavlović su odlučili da sačuvaju mnoge autentične predmete. -Upravo tako-pojasnili su jednom prilikom.-U vodenici su verige, ognjište, vodenička kola, naćve, drveni ekseri; kada u toaletu nam je od omanje bačve, a krevet onaj starinski, drveni. Tu je i legendarni šporet "smederevac", pa starinska pegla. Tri dana je, tridesetak ljudi na mobi, na krov vodenice podiglo oko 12 tona ćeramide kojom su se nekada pokrivale kuće.

izvor: novosti

foto: flickr.com/uros pavlovic; ljubar