Priština, bez predrasuda

Kada bi u nekom kvizu bilo postavljeno pitanje koji grad ima najveći svetski zidni mozaik od pasulja, džez klub sa svetskim priznanjem za dizajn enterijera i ulicu koja se zove po bivšem američkom predsedniku Džordžu Bušu, verovatno bi malo ko odgovorio da je reč o Prištini.

Obeležja Kosova, Albanije i Sjedinjenih Država dominiraju u ovom gradu koji se, s jedne strane, smatra prestonicom nezavisne države, a sa druge - glavnim gradom južne srpske pokrajine.

"Da ste ovde bili pre deset-petnaest godina, ovaj grad ne biste prepoznali, mnogo je toga izgrađeno", tako u razgovoru Prištinci opisuju svoj grad, prilično ponosni na njegovu promenu.

Istina, po gradu se pomaljaju mahom nove, moderne i visoke zgrade, a oku neće moći da promaknu brojna gradilišta objekata koji tek treba da nastanu. Ipak, utisak je da u izgradnji nema nekog uređenog plana i da zgrade niču gde stignu.

Prištinci su posebno ponosni na svoju glavnu ulicu Majke Tereze. Ova pešačka zona zaista izgleda uređeno i moderno, s mnogo bleštavih izloga različitih modnih marki i s lepo uređenim kafićima.

Na jednom kraju te ulice dočekaće vas veliki zidni plakat s likom nekadašnjeg kosovskog predsednika Ibrahima Rugove i natpisom kojim mu se Kosovari zahvaljuju na nezavisnoj državi.

Na drugom kraju centralnog prištinskog šetališta su spomenici Rugovi i Skenderbegu, kao istorijska podsetnica o kosovskoj državnosti.

Dok šetnate prištinskim ulicama nameće vam se utisak da u gradu i nema sveta starijeg od četrdeset godina. Mladi Prištinci, lepo doterani, vole i noćni provod, pa su ulice, klubovi i kafići puni i u kasnijim noćnim satima. Gužva i danju i noću, na ulicama je mnogo ljudi, ali i automobila.

Onome ko stiže iz Srbije primetno će biti i da nema srpskog jezika na znacima i natpisima, doduše, neće ga čuti ni na ulici. To ni ne čudi, s obzirom na podatak da u gradu od oko 200.000 stanovnika u užem jezgru i još toliko u širem pojasu, nema ni 50 Srba.

Ipak, predrasude na stranu, srpski se bez bojazni može govoriti dok šetate gradom, ali to neće biti od velike koristi u prodavnici, ili u kafiću, jer mladi Prištinci ne govore srpski, pa je sa njima, ukoliko slučajno ne znate albanski, osnovni jezik komunikacije engleski.

Ipak, među onim malobrojnijim pripadnicima starijih genaracija može se naići i na one koji govore srpski i neće im biti teško da se sa vama sporazumeju.

Možda u Prištini i postoji jezička barijera, ali granice za slatkiše definitivno ne postoje. U prištinskim radnjama naići ćete na "plazmu", "medeno srce" ili "eurokrem", doduše s natpisima na engleskom na pakovanju, ali se izgleda njihov ukus dobro razume i na kosovskom tržištu.

Pivopije iz Srbije nikako ne treba da propuste priliku da se prisete ukusa nekada širom Jugoslavije popularnog pećkog piva, što može da bude i predlog za suvenir i poklon sa putovanja.

Ako vas put vodi u Prištinu, spremite se i na to da u gradu ne funkcioniše nijedna mreža mobilne telefonije iz Srbije, pa je za komunikaciju neophodan kosovski telefonski broj ili internet, a bežična internet mreža dostupna je u gotovo svim kafićima.